Арсић А. Војислав

Арсић А. Војислав
Арсић А. Војислав

 

 

име: Војислав
презиме: Арсић
име оца: Антанас
место: Кумарево
општина: Врање
година рођења: 1888.
година смрти: 1935.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

 

У дому Антанаса и Зорке Арсић 1888. године у селу Кумареву, код Врања, угледао је свет Војислав Арсић, један од оних многобројних незнаних јунака врућег југа Србије. Војислав није учио и студирао војне вештине, али је један од многобројних својих земљака, који су очитали лекције онима који су их учили.

Као и остали ратници, посебно витезови Карађорђеве звезде са мачевима, Војислав се није разметао ратним причама о својим подвизима, па, због тога, као и због преране смрти чак ни његов син ДУшан иако професинални војник, мало зна о подвизима свога оца.

Пошто се у биографији Војислава Арсића помиње Једрене у Тракији, врло је вероватно да је припадао Другој армији војводе Степе Степановића за време балканских ратова. Како је сачуван Крст „Петра I‘, који је споменица за српско-бугарски рат 1913.године, то значи да је Војислав учествовао у овом рату.

Војислав је засигурно био храбар ратник, пошто је пришивао, као обичан сељак, звездицу за звездицом и већ у први светски рат ушао као наредник. Припадао је артиљеријској јединци и приликом неке велике гужве при одступању на северозападном фронту, када су све везе покидане, а када је дејство артиљерије било најпотребније, наредник Војислав је, пробијајући се кроз кишу куршума, ту везу успоставио и омогућио дејство артиљерије ризикујући свој млади живот. За тај подвиг Војислав Арсић је међу првима предложен за Златни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима за личну храброст и пожртвовање на бојном пољу. Тај орден му је касније уручен, као и повеља о одликовању.

Са својим топџијама и осталом војском Војислав се 1915. године повлачио према Пећи и Албанији. Тешко се Војислав, као и остали артиљерци растао од својих оруђа. Пошто је био теже рањен, а већ од Пећи му се рана знатније погоршала, са осталим тешким рањеницима је заробљен и спроведен у Арад, где је дуже време био у болници.

1934. године теже је повређен на дужности и преведен у инвалидску пензију, а следеће 1935. године умро је у 47 години.

Слични чланци: