Белић Емило

Белић Емило
Белић Емило

 

 

име: Емило
презиме: Белић
име оца:
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1877.
година смрти: 1942.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

 

БРАЋА БЕЛИЋИ
витезови, генерали, близанци

Емило Белић, армијски генерал, рођен 2. августа 1877. у Београду. По завршеној гимназији ступио је у Војну академију 1895. Пешадијски потпоручник постао је 1898, капетан 1907, пуковник 1915, дивизијски генерал 1923, а армијски генерал 1930. године. Завршио је вишу школу на Војној академији 1903. године а ђенералштабну струку 1908. Од 1910. до 1911. био у Француској на усавршавању војних наука.

Учествовао у свим ратовима 1912 до 1918. као помоћник и начелник штабова одреда, дивизија и Прве армије приликом пробоја Солунског фронта.

Одликован је орденом Карађорђева звезда са мачевима 4. реда (30. XI 1913) и орденом Карађорђева звезда са мачевима 3. реда (11. IV 1920), орденом „Белог орла с мачевима“ 1915. године као и француским Ратним крстом с палмом 1918. године, орденом Легије части 4. реда 1916. године и истим орденом 3. реда 1919. године. Такође је одликован и свим српским и југословенским мирнодопским одликовањима („Св. Саве“ I реда, Југословенском круном првог реда, „Белим орлом“ другог степена и Карађорђевом звездом трећег реда, а исто тако и бројним савезничким одликовањима (француским, чехословачким, пољским, румунским, енглеским, италијанским).

После првог светског рата, из кога је изашао као пуковник и начелник штаба Прве армије, до 1923. године кад је унапређен за дивизијског генерала, био је начелник штаба Прве армијске области у Новом Саду, затим начелник Оперативног одељења Главног генералштаба и командант Вардарске дивизијске области у Скопљу. Од 1923. до 1927. године начелник је Наставног одељења Главног генералштаба. Од 1927. је помоћник начелника Главног генералштаба. Од 1930. године, када је унапређен у чин армијског генерала командант је Друге армијске области у Сарајеву. Од 1935. године члан је Војног савета у Београду.

Био је дугогодишњи наставник за генералштабну струку и главни уредник војног часописа „Ратник“. Поред бројних чланака из војне струке, написао је у едицији „Биографије знаменитих људи“ књигу „Степа Степановић“.

Пензионисан је 1940. године због болести, а умро је 4. јануара 1942. године у Београду.

Слични чланци:

Петровић Јован

Петровић Јован

Чим је планула пушка, остали су почели да беже. И нагазили право на Јованову патролу. Ови припуцали. Направи се лом за неколико часака. Од двадесет и три Аустријанца, колико их је било ту, свега њих шесторица здрави су се извукли.

Прочитај више »
Ирижанин Михајло

Ирижанин Михајло

И после, у рату, мој Средоје никако ми није излазио из главе. Где год је требало нешто извести, где год је требало нешто извидети, тамо где је било најопасније – увек сам се добровољно јављао. Верујте, све за љубав мог сина, кога сам волео као очи у глави. Али, несрећан, није дочекао да му кажем како не треба више да се стиди свога оца.

Прочитај више »