име: Никодије
презиме: Богдановић
име оца: Крста
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1881.
година смрти: 1968.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
ОФИЦИР И ИНЖЕЊЕР
Рођен је у Београду 4. јуна 1881. године у чиновничкој породици Крсте Богдановића и Јелене, рођене Михајловић. Богдановићи су из Ниша досељени у Београд.
Никодије је основну школу и реалку с првом генерацијом са 8 година,завршио у Београду. По завршеној реалци 1900. године уписује се на Војну академију и већ 1903. године постаје потпоручник. Као потпоручник до 1907. године службује у Шумадијском артиљеријском пуку у Крагујевцу, а од тада до 1911. године у Београду. У чин капетана је унапређен већ 1910. године.
По сопственој жељи и одобрењу војних власти 1911. године одлази у Лијеж. У Белгији се уписује на Електро-машински факултет, а издржава се од своје официрске плате и помоћи Ђорђа Вајферта, код кога је његов отац Крста био запослен.
Због припрема за рат с Турцима, Никодије је морао прекинути студије и јавити се својој команди. Као командир батерије Дунавског артиљеријског пука Дунавске дивизије II позива, којом је командовао искусни Михајло Рашић, Никодије се 1912. године нашао на положајима испред Куманова. После успешно окончане кумановске битке, топови батерије Никодије Богдановића запети су испод зидина тракијског града Једрена. Позиато је, да је ефикасна ватра најсавременијих српских топова принудила команданта Једрена Шукри-пашу да преда град од сто хиљада становника и шездесет хиљада бранилаца.
Те исте, 1913. године, када су балкански савезници славили пад Једрена и Скадра, кривицом Бугара, балкански савезници окренуше оружје један против другог. Бугари изгубише овај рат поразом на Брегалници и, што је још горе, изгубише и заједничким трудом и крвљу освојени град Једрене. Пред батеријом Никодија Богдановића у једној удолини нашла се огромна маса бугарских војника, тако да је ова батерија направила праву касапницу. У подацима је наведен тачан број погинулих, рањених и заробљених бугарских војника, подофицира и официра.
После закљученог мира с Бугарима 1913. године, Никодије се враћа за Лијеж да настави студије. Но, и ово није дуго трајало. Он по други пут прекида студије и већ 8. августа 1914. године прима батерију у Тимочком артиљеријском пуку Тимочке дивизије другог позива, јер је отпочео рат са Аустро-Угарском.
Људи техничке струке неће китњасто описати догађаје, али ће време прецизно забележити по датуму и то по старом и новом калеидару, на којим положајима су били, колико су и којих граната опалили. Биографија Никодија Богдановића је пуна таквих података, на пример: “… и сад се Никодије налази код села Јевремовца исцод Шапца, одакле је отворио ватру на Швабе, које су продрле у Шабац и где су се ушанчиле и сад је избацио 124 шрапнела и 60 разорних зрна. 9. августа је избацио 476 шрапнела и 126 разорних зрна. 10. августа борба је продужена на истим положајима (датуми су по старом кадендару)…” Тако се све до одстуцања преко Албаније бележе положаји: Ноћајски салаш, Чевртнија, Видојевица, река Жеравија, Куртовића колибе, поново Дрина, Текериш, Цер, итд. Затим се бележи марш-рута одстуцања: Скопље – Призрен – Дебар – Драч.
У Драчу се Богдановићу позлеђује рана на трбуху коју је на Текеришу задобио од шрапнела, те је морао хитио бити пребачен у Париз, где га је у болници “Сал Петријер” професор Госе одмах подвргао операцији. Богдановић се брзо опоравио и вратио на солунски фронт.
Никодије Богдановић је припадао тајној организацији “Уједињење или смрт”, и на солунском процесу, где је суђено Апису и друговима, једва је извукао живу главу. Апис с неколико другова је стрељан, један број официра је пензионисан, а један број просто најурен из војске. Богдановић је, ипак, био у оној групи која је најбоље прошла. Пензионисан је 18. јула 1917. године са месечном пензијом од 400 динара. Следећег месеца Богдановић оддази у Париз, где по трећи пут наставља студије започете на Универзитету у Лијежу 1911. године. Дипломирао је 6. децембра 1918. године са врлодобрим успехом. После дипломирања запослио се у Паризу, а 1924. године вратио у домовину.
У Београду са инжењером Крстом Анђусом оснива фирму ,,Богдановић – Анђус” која је радила све до другог светског рата. Од 1940-1946. године имао је предузеће ,,Талас – папир” за паковање, а од 1937-1941. године био је директор Фабрике авионских мотора у Земуну. Од 1946. године престао је да ради и сасвим се повукао.
У друштвеном животу Богдановић је био врло активаи. Био је председник Удружења резервних официра и ратника од 1936-1941. године, а од 1938-1944. године био је председник “ФИДАК-а“.
Богдановић је био успешан и као војник и као привредник. За заслуге на бојном пољу добио је сва српска одличја за храброст, укључујући и официрски орден Карађорђеве звезде са мачевима, а фирма “Богдановић – Анђус” подигда је бежичну станицу у Раковици и на аеродромима у Београду и Сарајеву.
Богдановић се 1917. године венчао с Маријом Кристидес, Гркињом из Цариграда. Богдановићев син је преминуо врло млад, а живе су му кћери: Јелена, Наталија и Марија.
