име: Светозар
презиме: Богдановић
име оца: Петар
место: Ниш, рођен у Биосци (Ужице)
општина: Ниш
година рођења: 1873.
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
У сеоској породици Петра и Стаке Богдановић у селу Биоска код Ужица рођен је 1873. године пешадијски пуковник у резерви и пензији Светозар Богдановић. По рођењу је припадао Ужичком војном округу, а по месту становања Прокупачком.
За време рата Светозар је био командир друге чете другог батаљона XVI пешадијског пука „цара Николе другог“ и командант првог батаљона истог пука, а затим ађутант у томе пуку. Потом је био командант другог и трећег батаљона првог пешадијског пука „књаза Милоша Великог“ у Моравској дивизији првог позива, а после рата командант Никшићке окружне команде.
Богдановић је завршио Основну школу у родном месту, а потом Недељно празничну трговачку школу трговачке омладине у Београду и Пешадијско подофицирску школу пете класе у Београду. Поступно је напредовао у чиновима и у рат 1912. године ушао је као капетан I класе, а 1913. године унапређен је у чин мајора. За унапређење га је предложио за заслуге у брегалничкој бици командант пука Јован Викторовић.
У релацији од 18. јуна 1913. године, у борби код положаја Богославца, поменут је овако:
„У томе командир војне коморе поручник г. Милорад Недић јавља по трећи пут, да већи део првог батаљона XVI пешадијског пука цара Николе Другог који је био у првом борбеном реду на десном крилу помешан са војницима VI пешадијског пука ’Престолонаследника Александра’ одступа у нереду кроз село Добшања, уз Ј.И. косу виса Богославац, што сам и сам видео. На целокупном фронту овога пука борба се води жестином и непромењеним стањем, сем што моје десно крило одступа. Веома јаком ватром из бугарских пољских топова са надвишавајућих положаја, ућуткане су ми обе брдске батерије, које после тога нису могле ни један метак избацити; па затим та јака артиљеријска ватра пренета је и на сву моју пешачку посаду.
Због тога, оставши са резервом од свега једне чете за цело десно крило дивизије, ађутанта овог пука Светозара П. Богдановића, који се сам за ово пријавио, послао сам пред одступајуће делове на десну обалу потока Богославца, са задатком: да према селу Добршанима заустави одступајуће делове и поврати их натраг у борбу, што је он учинио, зауставио је око 250 војника из XVI и VI пука, образовао две чете, повратио их натраг, сузбио наступајуће непријатељске делове и комите код села Добршана на крајњем десном крилу Моравске дивизије и о томе ми послао извештај по ордонансу.
Овај извештај стигао је пошто је наступило повлачење и центра, које није било више могуће зауставити, јер је наједанпут било све распрсло.
У борбама од 4. до 18. јула 1913. године на Брегалничким (Грленичким положајима), својим одлучним држањем, храброшћу и предузимљивошћу одликовао се ађутант XVI пешадијског пука цара Николе Другог пешадијски капетан I класе Светозар П. Богдановић“.
Богдановић је први пут рањен 16. септембра 1914. године на положају „Рача – Ђумрук“ на ушћу Дрине у Саву у леву руку и плећку од којих рана је боловао до 7. новембра 1914. године. Други пут је рањен 31. октобра 1916. године на положају ’Редут’ у кључу Црне реке на солунском фронту, и леву руку али је остао у строју.“
Орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда Богдановић је одликован 1916. године. Те исте године добио је и орден Белог орла с мачевима четвртог реда. Он је носио и многобројна страна и домаћа одликовања и све споменице на ратове од 1912. до 1918. године. Носио је и грчки Ратни крст првога степена.
Многобројне су похвале изречене Светозару Богдановићу од којих наводимо само неке:
„Наредба А.Ђ. Бр. 10514 Командант I армије 31 /V 1917. године за све трупе у саставу I армије.
II „Пешадијски п.пуков. Светозар П. Богдановић, командант 1 батаљона 16. Пешад. пука „Цара Николе II”.
31. октобра 1916. године са батаљоном нападао је на Редут Ј. И. од села Тепавца и после јаке борбе успео да га заузме. Падом Редута пао је и цео положај на томе одсеку.
Осмог новембра 1916. године благовремено је извео резерву, којом је командовао, насупрот непријатељу, који је вршио контранапад на коту 1050, а који је контранапад одбијен са великим губицима (непријатељ оставио преко 400 лешева).
У свим борбама водио је успешно батаљон и добивене задатке извршавао.
Овом наредбом похваљујем га, а остале позивам да следују његовом примеру храбрости, пожртвовања, одлучности, енергији, присебности и послушности.
Командант – војвода Жив. Б. Мишић. ср.“
Наредба А.Ђ. бр. 40118
Команданта I армије за све јединице и установе 1. армије, 1. јануара 1918. године Нови Сад.
Тач. 16. „Пешадијски п.пуковник Светозар П. Богдановић командант 2. батаљона 1. пешад. пука „књаза Милоша Великог“ одликовао се:
4. септембра 1918. године приликом напада на „Кучков камен“, енергичним и одличним радом са својим батаљоном у првом борбеном реду, заузео је превој С.З. од К. 1740, очистио севернозападни део Кучковог камена и припомогао да и остали део овог веома важног положаја падне.
6. септембра 1918. године, код села Куманичева, снажним и енергичним нападом са својим батаљоном у првом борбеном реду, овладао је селом и положајима северно од њега, одакле је одбацио непријатеља у нереду, затим продужио енергично гоњење. Непријатељ је тада био принуђен да на положају остави велики плен.
11. септембра 1918. године пошто је овладао положајима јужно од железничке станице „Градско”, успео је да ову заузме и да ту заплени велики магацин с разним материјалом.
13. септембра 1918. године Ј.З. од положаја „Чашка“, енергичним нападом сломио је очајан и огорчен непријатељски отпор, заузео положај и непријатеља одбацио у нереду назад.
14. септембра 1918. године, као лева дивизијска побочница на маршу: „Чашке“ – с. „Сари Хамзали“ обезбеђивао је леви бок дивизије и успео да растроји једну непријатељску колону код с. Татарли, која се била упутила према Дринској дивизији.
У току ноћи 27/28. септембра 1918. године, по својој иницијативи, учинио је предлог команданту претходнице, да се једна непријатељска хаубичка батерија стави у дејство, успео да помоћу војника и сељана села Барбатовца и Габровца код Ниша у току 28. септембра пласира и стави у дејство једну хаубицу од 150 мм. код габровачког манастира, чијом је ватром растерао један багаљон непријатељске резерве који је био на књажевачком путу у близини цркве Св. Пантелија, при чему је потпуковник г. Богдановић, са Марковог калета лично вршио коректуру ватре.
Тако исто вршио је он и коректуру ватре када је ова пренешена на железничку станицу „Црвени крст“ којом је запаљен један железнички воз натоварен муницијом.
10. и 11. октобра 1918. године као командант претходничког батаљона, успео је да овлада котом 350, да непријатељску колону, која је тежила да овај положај поврати, одбаци у нереду и овај положај одржи, иако је био обасут непријатељском веома јаком артиљеријском ватром и непријатељеве покушаје контранапада, да поврати положај, одбио а затим 11. октобра заузео коту 279 и подишао положају „Ђуле“ под веома јаком непријатељском митраљеском и артиљеријском ватром.
Похваљујем напред именованог наредбом армијскога ранга.
Командант, почас. ађутант Њ. В. Краља Вовода Петар Бојовић ср.
Богдановић је умро и сахрањен у сталном месту боравка у Нишу. Из читуље се не може закључити време његове смрти, али је извесно да је умро између два рата.
