име: Владимир
презиме: Богић
име оца: Лаза
место: Дубравица
општина: Пожаревац
година рођења: 1885.
година смрти: 1961.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Влада Лазе Такиног, тако су га звали, родио се у сиромашној сеоској породици у селу Дубравици. Његов брат Стеван погинуо је у првом светском рату.
Детињство и рану младост Влада је провео чувајући свиње и овце по луговима и врбацима око села. Основну школу завршио је у Дубравици као добар ђак. Радо је читао јуначке народне песме које су му усадиле љубав према слободи и јунаштву. Као младић био је у друштву омиљен јер је био весељак и добар певач. Волео је вино и циганске виолине и до краја живота није се тога одрекао.
Године 1912. позван је под заставу VIII пешадијског пука Прве дунавске дивизије. Са овим пуком се борио код Куманова и Битоља и добио чин поднаредника. У другом балканском рату 1913. против Бугара храбро се са својим војницима борио на Ретким буквама где стиче чин наредника и медаљу за храброст „Милош Обилић“.
У првом светском рату поново је у свом VIII пешадијском пуку и учествује у свим борбама тога пука од Аде Циганлије до Мачковог камена и Сувобора, да би поново стигао до Дрине протерујући непријатеља из своје земље.
У 1915. години његов пук је био у околини Пожаревца и праховског пристаништа где је помагао у истовару хране приспеле из Русије. Осми пешадијски пук поново се сусреће с Бугарима код Неготина на Рогљевској коси. Одатле пук се пребацује према Великој Плани и Жабарима у помоћ Дринцима којима је пред Ракинцем претила катастрофа јер је непријатељ био далеко надмоћнији. Батаљон у којем је био Владимир претрпео је жестоку ватру на овим положајима, али је обезбедио одступницу осталим јединицама. После ових жестоких борби, VIII пук се са осталим јединицама преко Албаније повлачи и стиже на Крф.
И на солунском фронту у првој офанзиви према отаџбини 1916. године VIII пук је имао један од најтежих положаја код Островског језера. У овим борбама Влада је командовао водом. Гинули су његови војници, а он је ипак имао среће да остане читав. Неће га метак, тако су говорили. У рововском рату од 1916. до 1918. године Влада је провео у рововима на Милетиној и Браздастој коси и са те Браздасте косе Влада ће 1918. године са својим водом поћи у пробој солунског фронта. По завршетку операција, после пробоја солунског фронта, Влада је стигао до Суботице. Одатле се враћа у своје село Дубравицу где затиче материјално упропашћену породицу, док су му отац и брат погинули у рату.
Између два рата Влада је припадао демократској странци која је најчешће била у опозицији. Животарио је на свом имању, сиротовао и мучио се као и сви остали сељаци и ратници. Власти су га се сећале само када је требало ићи на војне вежбе, са којих се враћао увек са по једном звездицом више на својим еполетама, тако да је дошао до чина капетана I класе.
Као и остали официри и војници, Влада је и 1941. године био мобилисан. Овом приликом је био задужен да се стара о обезбеђењу војних магацина у Забели код Пожаревца. Он је један од оних који су ове магацине дигли у ваздух да не би Немцима пали у руке. Време окупације провео је мирно у Дубравици. Пошто му је жена умрла, његов синовац Ђурица вратио му је дуг за све оно што је Влада за њега учинио када је Ђурица као дете остао без оца.
Ратне невоље и сиротињски живот нису сломили дух капетана Владе, остао је весељак и радо је причао ратне доживљаје млађим пријатељима.
Владимир Богић умро је 1961. године. Сахрањен је јелног кишног дана, уз звук звона са сеоске црквице. Било је невероватно мало света. Ту и тамо понеки млађи рођак. За запрежним колима корачала је родбина и два-три исписника стара борца, који су сазнали да је Влада умро. Тако је покопан на Дубравичком гробљу витез Владимир Л. Богић, без икаквих почасти и без опроштајног говора. Само се низ лице његових ратних другова откотрљала по која суза помешана с кишним капима. Никола Јевремовић, заставник VIII пешадијског пука првог позива Дунавске дивизије, који прекрстивши се пољуби крст на Владином гробу који му је он носио и прошапута: „Збогом, стари друже, почивај у миру и ми ћемо скоро доћи“, и похита да стигне остале.
