име: Илија
презиме: Бркљач
име оца:
место: Владимировац
општина: Алибунар
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ПРЕКО СИБИРА НА ФРОНТ
… Нисам био једини кога је мучило осећање да служи непријатељу свога народа. Било нас је пуно и ми смо, кришом, у часовима борбе, вребали тренутак да се предамо. Прилика за то указала нам се крајем октобра 1916. на румунском фронту. У сукобу са румунским војницима, моја чета се брзо повукла, а Сава Станисављевић, Никола Продановић и ја, Илија Бркљач, Личанин из Врпоља – одлучисмо да се предамо. Тако смо се најзад ослободили униформе аустроугарских војника и осећања да смо поданици цара Фрање Јосифа…
… Убрзо потом, нашли смо се у логору. То је био тежак живот: спавали смо на балама сламе, храна је била лоша, лекова и лекара није било – тифус је харао и људи су сваког дана умирали. Једнога дана дођоше три српска официра и рекоше нам да се формирају добровољачки одреди, који ће ускоро бити пребачени на Солунски фронт. Ми смо само то чекали. Сместа се пријавило око 700 људи. Већ после неколико дана, ухрањени и одевени, били смо спремни за транспорт…
… Пред нама је било дуго путовање – трајало је 144 дана. Од тога, 42 дана морем, а остало возом и пешке: око 10 хиљада километара! Кренули смо из Етулеје: прешли смо целу Русију, и европски и азијски део, кинеску и јапанску Манџурију и то у специјалним околностима – кад је у Русији била револуција у пуном јеку…
… Памтим зиму у Сибиру, била је јака, до 40 степени испод нуле, али је у нашим вагонима било топло: у средини вагона била је пећ, а дрва је било доста на свим железничким станицама. Храну смо целим путем добијали уредно на већим железничким станицама, ако бисмо се дуже задржали, долазили су Руси и Рускиње да нас обиђу и да нам донесу поклоне… Кад смо пролазили поред Бајкалског језера, оно је било потпуно залеђено. Лед је био дебео неколико метара. Један стари Рус нам је причао да је за време руско-јапанског рата, 1904. и 1905. године, био тако дебео лед на језеру, да су преко њега Руси изградили железничку пругу, да би на фронт превозили трупе и материјал…
… Сећам се и доласка на прву железничку јапанску станицу. После лекарског прегледа, подељен нам је ручак: пиринач са месом и два дрвена штапића уместо виљушке. Јели смо прстима… Док смо чекали воз, одвели су нас да видимо војни музеј. Ту су нам Јапанци причали да су они измислили први митраљез 1904. године, који је примењен у борби са руским трупама…
… То је био Харбин, један од највећих градова Манџурије, који је имао, како су нам рекли, око 200.000 становника. Ту смо остали неколико дана на железничкој станици. Требало је да се регулише наше даље путовање, јер су искрсле неке тешкоће. Град је био пун Кинеза, Јапанаца, Руса, белих официра, козака… Тешко смо се споразумевали кад смо нешто куповали…
… У Сингапуру, у који смо дошли после седам дана пловидбе, температура је била ужасна – 45 степени изнад нуле. Ту је, на пристаништу, смотру наших јединица извршио гувернер Сингапура и одржао краћи говор. Наставили смо пловидбу преко Малајског полуострва, Цејлона и стигли у Суец. Ту смо се мало задржали, па смо наставили за Александрију и Солун. Ту је био крај нашег дугог путовања…
… На Добром пољу, наш пук је провео 116 дана. За то време имали смо готово свакодневне борбе. Ту су нас само два дана сменили француски војници. Вратимо се и останемо све до 15. септембра 1918. године, када је започео пробој Солунског фронта. На Козјаку је била одлучна битка моје чете. Прса у прса. Кратко је трајало – пола сата. У мојој чети – 36 мртвих, ја рањен у леву ногу. Бугари осули поље лешевима. Воде ме у болницу у Добром пољу, а затим у енглеску болницу у Ветеркопу, где сам провео четири дана, па су нас пребацили у Солун. На лечењу сам провео шест месеци… Рат је био завршен када сам се са инвалидима вратио кући… Затекао сам мајку, оца и две сестре. Као сиромашни, добили смо пет хектара земље у Владимировцу код Вршца, па смо заувек напустили родно Врпоље …
… И сада, после толико година, као да гледам призоре дугог и мучног путовања. Као да видим слике Урала, Сибира, Даљњег, Кинеског мора, Сингапура, Индијског океана, Црвеног мора, Египта, Средоземног мора… Све то није било лако, али нам је снагу давала жеља да се нађемо на фронту и допринесемо ослобођењу земље. Памтим и људе са којима сам ишао. Добровољци су били из разних крајева: највише из Босне, Лике, Војводине, Хрватске. Срећан сам што сам сав тај пут прешао да бих се укључио у фронт. Несрећан сам што сам био рањен у пробоју и нисам могао даље да гоним непријатеља.
Илија Бркљач има 81 годину. Живи у Владимировцу са сином Светиславом и снахом Драгицом. У последњем рату Бркљач је четири године провео у заробљеничком логору у Немачкој.
