име: Никит
презиме: Брковић
име оца: Ђеросим
место: Теочин
општина: Горњи Милановац
година рођења: 1877.
година смрти: 1958.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Брковић Ђ. Никит – Никита., шумар и резервни поднаредник (Теочин, Горњи Милановац, 16. IV 1877 – Пријездић, Ваљево, 15. III 1958).
Отац Ђеросим и мајка Јевросима, зв. Сара, пољопривредници.
После основне школе и одслуженог војног рока у Крагујевцу и Горњем Милановцу, где је одликован Медаљом доброг стрелца, завршио је Курс за лугара – шумара и ступио у државну службу.
Војни кадар је служио од 1898. до 1900. у IV гардијском пуку у Крагујевцу и X (Таковском) пешадијском пуку у Горњем Милановцу.
Као шумар радио је у Ваљевском округу. Наводно под његовим надзором подигнута је четинарска шума Растило на Маглешу. Од 1905. године живео је у кући родитеља своје супруге Марије, рођ. Павловић у Пријездићу код Ваљева, где је важио за узорног воћара и виноградара.
Учествовао је у оба балканска рата. Као резервни поднаредник X (Таковског) пешадијског пука у II балканском рату 1913. са три војника напао је бугарски положај, отерао њихову посаду и заузео га. За тај подвиг одликован је Сребрном медаљом за храброст.
И у I светском рату починио је више подвига. Септембра 1914. приликом извиђања реке Дрине код Старог Брода пресекао је повлачење непријатеља, заробио 36 непријатељских војника, 15 пушака и један пушкомитраљез. Током борбе на Хан брду добио је задатак да поврати два топа, која им је противник заробио. Кроз шуму довео је вод до противничког положаја и почели су да бацају бомбе на њега. Са девет рана сутрадан је заробљен и спроведен у заробљеништво.
Одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, о чему је објављен указ 11.102. Имао је и Медаљу за храброст Милош Обилић, Орден Светог Ђорђа IV степена и једно руско одликовање.
После рата опет се настанио у Пријездићу и радио као лугар. Када је склопио други брак са Јелицом, (рођеном Качаревић из Толића код Мионице), разведеном женом Милоша Радојичића из Ђурђевца код Мионице настанио се у Градцу код Ваљева. Имао је сина Петра и кћи Вукосаву, а био је примерног владања и уживао добар углед.
Глумио је у дилетантским представама, доста је читао и био у првој управи Народне књижнице и читаонице у Пријездићу. Сачинио је и написао родослов своје породице од досељавања у Теочин око 1600. године. Једну своју парцелу поклонио је за сеоско гробље у Теочину.
