име: Никит
презиме: Брковић
име оца: Ђеросим
место: Речине
општина: Колашин
година рођења: 1880.
година смрти: 1916.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Булатовић В. Бошко, црногорски официр – капетан I класе (Речине код Колашина, око 1880. – Кајмакчалан, 18. IX 1916).
Отац Вукосав, јунак из одбране манастира у Морачи, доселио се из Роваца у Речине после победе у рату 1878. године. Школовање је започео у Колашину, да би на Цетињу завршио Официрску школу.
Као потпоручник ушао је у I балкански рат и био командир једног одреда црногорске војске. Рањен је код Мојковца 1912. године, приликом уништења турске карауле. По ослобођењу Пећи, постаје официр жандармеријских јединица, под командом Саве Лазаревића, које су успешно сузбијале сваку арнаутску побуну када је са својом посадом контролисао град.
Када је 21. јануара 1916. године издата наредба да се црногорска војска разиђе, са командантом Петром Мартиновићем придружио се српским јединицама, прешао Албанију и на Крфу ступио у штаб једне бригаде. Чим су почеле операције затражио је да иде у борбу. „Ја сам дошао“, рече, „да ратујем!“ Пошто је имао чин капетана I класе командант му повери II чету I батаљона V пешадијског пука Дринске дивизије. Брзо је показао велику храброст и умешност у командовању.
Већ 18/5. септембра 1916. командовао је јуриш на добро чувано утврђење Кајмакчалана са жељом да отвори улаз у поробљену отаџбину. На челу своје чете са исуканом сабљом, уз громко Ура! ура!, први је избио на врх Кајмакчалана. Према писању мајора Михаила Маџаревића први је побо нашу заставу на врх Кајмакчалана и тиме дао још више полета за ослобођење и повраћај поробљене домовине. Ускочио је у један непријатељски ров, али и храбро пао задобивши смртоносан ударац у прса. Живео је још толико да је имао прилику да чује да су наши ослободили врх Кајмакчалана. Последње његове речи су биле Јунаци, ја вам погибох. Сахраните ме овде ово је срп ско земљиште.
Командант Дринске дивизије пуковник Крста Смиљанић јавио је о његовој јуначкој погибији на Кајмакчалану. Опевана је и романтичарски описана његова смрт. Слике су му истицане у касарнама после ослобођења 1918. године. Одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима и другим ордењем.
