име: Радуле
презиме: Чогурић
име оца:
место: Љиг
општина: Љиг
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
КРВАВ БОЖИЋ НА МОЈКОВЦУ
… На три сата пред објаву рата Турцима, погибе ми отац Божо. Био је водник у црногорској стајаћој војсци. Њега и Вуколицу Драшковића убише Турци из заседе на Пржишту код Мојковца. Тако мени, Радулу Чогурићу, ученику четврте београдске гимназије, стиже депеша о трагичној погибији оца… Моја браћа Тадиша и Пуниша су у војсци, али се бојим да неће довољно осветити оца, па хоћу и ја да се тучем с Турцима…
… Кренуше из Београда још неки ђаци и студенти из Црне Горе. Вазда је било тако: чим Црна Гора зарати, њени синови, ма где били, чак и у далекој Америци, најпречим путем хрле да у том рату учествују… Неки дођоше до Јавора и ту ступише у комитске одреде, остали, а међу њима и ја, ударисмо преко Сјенице и Кладнице према Пријепољу и даље… Примише нас. А ко би нас смео одбити! Млади јесмо, али свак се већ опробао у гађању „московком” и револвером… Свака кућа у Црној Гори имала је, уз пушку и револвер, још и бајонет и бомбе…
… Како сам рођен у Липову, код Колашина, то је разумљиво што сам желео да будем у Колашинској бригади, у којој је био и мој отац, под командом генерала Милоша Меденице. Сазнао сам да је ова бригада под Скадром, па сам продужио пут у том правцу. Ту је, сећам се, била и Васојевићка бригада под командом Радомира Вешовића, на Црмничани на челу са Петром Мартиновићем… Била је ту, под Скадром, и српска војска под командом генерала Петра Бојовића. Требало је да јуриша српска коњица, али се одустало кад се сазнало да су Турци ископали јендеке дубоке четири-пет метара и да су се добро утврдили и заштитили жицом… Код Бардањола снег висок четири метра… Ту су многи наши изгинули. Настаде затишје, а нас ђаке пустише на даље школовање…
… Тако се вратих у Београд да завршим шести разред гимназије. Идуће године, међутим, Бугари нападоше Србију, па се ми, црногорски ђаци и студенти поново јависмо у добровољце. Али, неће да нас приме. Кажу нам: „Само ви, момци, учите, лако ћемо ми са Бугарима…“. Тако је и било. Изби и први светски рат. Београд у невиђеном, родољубивом расположењу. Омладина је на ногама: сви траже оружје! Ево прилике да се и ми, Срби из Црне Горе, боримо. Ја, опет, одем у Црну Гору, у исти, Липовски батаљон. Командант ми Васо Дожић, а командир чете поручник Милосав Радовић…
… Нечијим наређењем нас ђаке позваше у Подгорицу. Формиран ђачки батаљон. Командант батаљона Панта Мараш. На Ускрс 1915. године, немачки авиони бомбардују Подгорицу – изгинуше неки ђаци… Дође краљ Никола: плаче… Каже да сви идемо у народне јединице, да будемо охрабрење народној војсци. Да смо узданица и спас Црне Горе… Одатле одемо у Пљевља, па у Чајниче, Фочу… Дрину пређосмо код Устипраче. Поставише ме за команданта места у Горажду…
… Тукли смо се жестоко, али смо морали да се повлачимо. Нисмо ни слутили шта нас чека, пред каквим задатком ћемо се наћи! Јесен је увелико освојила – снег се беласао на планинским висовима. Црногорска санџачка војска под командом генерала Јанка Вукотића нашла се пред највећим задатком: да затвори правце који од Новог Пазара, Сјенице, Пријепоља, Горажда и Фоче воде мрема Мојковцу, Беранама, Андријевици и Рожају – и спречи непријатеља да продре до ових места пре но што прођу исцрпљене српске трупе… Тридесет дана су трајале борбе; остали су крвави трагови у снегу, али су судбоносни дани тек долазили. Управо је почињала мојковачка битка…
… Мој батаљон држи мојковачку косу према Бршкову. Тутњи ратна врева, гора јечи од поклича. Командир вода Вук Живковић каже да се морамо одржати по сваку цену, макар сви изгинули! У истом воду су и моја браћа Пуниша и Тадиша, али и Вукова браћа Сава и Стојан. Снег до колена, студен одузима снагу, прсти се грче. Грејемо их на пушчаним цевима… Они – јуришају, али бивају покошени нашом убиственом ватром. То је огањ! То је битка! Тучемо се за сваку букву, за сваки пањ, а снег пада и покрива крваве трагове…
… Крај букве поред мене погибе Вуков и Стојанов брат Сава. Стојан допуза да га изнесе из окршаја, али и он паде покошен… Вук наређује да одступимо. Повучемо се коју десетину метара и чекамо да сване… Ујутро, јуришамо и освојимо положај који смо напустили. Ту нађемо мртве Саву и Стојана и још неке војнике… Око њих мртви – Аустријанци. Има их на стотине… Старешине нам ништа не говоре: као да је свак себи господар, као да је свак себи заповедио: ни корака назад! Српска војска мора проћи; непријатељ јој не сме заћи ни у бок ни у позадину … Може, али само преко нас мртвих! А нас још има и још се тучемо…
… Дође и Божић, али и он – крвав… Прашти, грува, тресу се небо и земља… Ори се шума од бојних поклича. На једној косини, коју смо засули бомбама, Аустријанци подигоше бели барјак. Хоће, ваљда, да се предају. Али, кад видеше да нас је неколицина – осуше плотун… Падоше крај мене два брата Ћетковића, из Требаљева. Мој стриц Милан Чогурић виче иза једног дрвета да легнемо и бацимо бомбе… Ту смо, на четири-пет метара једни од других. Сад они јуришају на нас. Једног, из клечећег става, смакнем бајонетом… Срећом, пристиже један наш вод, па јурнемо заједно у шанчеве. Наста покољ… Чују се само јауци, стењање… Тешко ранише водника Милосава Драговића. Његов син Радош је мој школски друг: хоћу да га изнесем из овог пакла, из ове битке. Да га спасем…
… Српска војска је већ била прошла. Црногорци су се заиста одужили српству, а сердар Јанко Вукотић је једини командант који је истовремено добио три највећа одликовања: Карађорђеву звезду с мачевима, Белог орла с мачевима и Обилићеву медаљу. Црногорска војска, на жалост, није пошла за српском војском: издајом краља Николе и владе Лазара Мијушковића – она је пала у ропство. И ја сам, тако, доживео сурову судбину: депортован сам, најпре, у Котор, потом у велики логор у Нађмеђеру. Отуда сам, у јуну 1917. године, успео да побегнем, да препливам Дунав, дођем у Београд и поново одем у Црну Гору да се придружим комитама. Тукли смо се све до коначног ослобођења. Био сам у комитском одреду Јована Лазаревића…
И у другом светском рату Радуле Чогурић је доживео судбину мученика: један је од првих логораша на Бањици, одакле је, 1942. године, интерниран у злогласни логор у Маутхаузену. Отуда се у земљу вратио као живи костур. Живи у Љигу, Војводе Мишића 27.
