име: Живадин
презиме: Чокић
име оца: Танаско
место: Ковачевац
општина: Младеновац
година рођења: 1894.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
НЕМА СОЛУНАЦ, НЕМА БЕГУНАЦ
Чокић Танасков Живадин, рођен сам 1984. године у Ковачевцу, завршио четири разреда основне школе, земљорадник.
Деветсто петнаесте ме позову и ја из Ковачевца право у Битољ. Завршимо обуку, трајала је два месеца, пешадија, митраљеско одељење, па смо из Битоља отишли те попунили седми пук на Дрини, то је Дунавска дивизија. Ту сам био до јесени, до септембра месеца, и дошло је до немачке офанзиве.
КРЕНУЛО ПОВЛАЧЕЊЕ
Кад је 1915. године кренуло повлачење, ишли смо на Коцељево, па смо ишли после на Лазаревац, па на Јарменовце код Рудника, па на Краљево, па смо водили борбу мало код Чачка са Немцима – у повлачењу водимо борбу. Ту нам ранише команданта батаљона мајора Стају Тајића. Па даље идемо на Рашку, па на Митровицу, Пећ, Беране, па преко Трешњевика – то је једна планинчина између Берана и Подгорице.
Ја сам био у митраљеском одељењу нишанџија. Било нас је око седамдесет у том одељењу, а по шест је послуга на митраљезу, вођа посаде је седми, то је и на Солуну било. Коњи су носили митраљезе преко Црне Горе и кроз Албанију, све до мора.
Повлачили смо се читав месец дана, и више.
Повлачење кроз Црну Гору било је много тешко: снег је био нападао око пола метра, хране није имала држава да нам даје – како је ко умео тако се снабдео, ко није умео и могао умро је. Куповали смо од Црногораца мало ово, мало оно; Црногорци су наплаћивали, нису боље поступали него Арнаути. Говорили су нам: “Што напустисте, грдан, нашу земљу?! Да неће проћи овђе док је моје главе! Док је на Ђуркану главе!” Брукале нас оне жене њихове кад тражиш нешто:
“Да сте неки људи, па и да вам дамо, него нисте људи.”
Ко је имао здраве цокуле и нешто пара он је прешао, који нема цокуле он пропада. Имало је војника којима се одлепила, као год на ципели, одлепила се оздо кожа од табана и тај мора да умре. Официри су строго поступали са нама док се повлачнмо; официр је могао да бије војника колико хоће, могао је чак и да га убије. Ниси могао ништа да се противиш, нико није узимао да те брани.
БАШ САМ СЕ БИО ВРАТИО
Ја сам се деморалисао и баш се био вратио! Хоћу натраг, овамо у Србију. Да дезертирам! Са мном је био и један из Сибнице, неки Адам Милосављевић. Враћамо се па наиђемо и на једног Тимочанина, те пођемо сва тројица, онако са пушкама. Назад смо ишли само један дан. Па наиђемо на ону реку код Берана и не можемо да пређемо. Да идемо на мост не смемо, да се предамо Немцима нећемо. А Арнаути, кад тако нађу залуталог војника, одузму му оружје и убију га. Те одлучимо да се вратимо опет у једипицу. И пођемо полако за њима. Десетину дана смо ишли тако за јединицом, нисмо смели да се јавимо.
Па на реци Бојани решимо и пријавимо се. Лише нас слободе, мене и тога из Сибнице, а онај Тимочанин оде да тражи своју јединицу. Узму нам оружје, ставе нас у шатор под стражу. А ја сутрадан поручим по једном каплару да оде и каже мајору Тајићу шта је са мном – мајор ме добро познавао. И он одмах зовне обојицу, зовне нас тамо. Пита где смо били. (Он је рањен, па је на располагању, није више командант, али опет се он пита.) Испричам све шта је и како је. И врати нас обојицу, одемо тамо, сваки у своје одељење. Кад тамо у јединици грубо поступају према нама официри и не дају нам оружје. Ја се опет жалим мајору Тајићу. Те увече, кад дођоше официри, били код команданта, дадоше нам карабине. После сам са оним одељењем прошао Скадар. Моји другови ми нису рекли реч, али ја сам био, откако сам се вратио у јединицу, ја сам био други човек.
ОЧУВАЛИ СМО СЕ
Очували смо се, наше митраљеско одељене. Повлачимо се организовано, као јединица, одупиремо се непријатељу, поготово наше митраљеско одељење. Под ведрим небом спавамо. Имали смо и шаторе, али је све то по Црној Гори погорело поред ватре, и шатори и одело. Ја сам имао цокуле, на себи сам имао више него прописно одело – снабдели смо се још на Дрини па после у Крушевцу…
У Скадар смо стигли на наш Божић.
Чим смо се мало одморили, продужимо да идемо за Љеш, тамо на Санђован – неко пристаниште. Пошаљу ме за следовање. Кад тамо, у Љешу, нађем оног Тимочанина што је био пошао да дезертира, он трговац се начинио, он продаје пексимит талијански по шест гроша, а купује за грош. Зове мене да останем: “3а све што те постигне, ја одговарам.” Нисам остао.
У Санђовану смо добили мало следовања, па смо отишли до Драча. Нисмо могли да се укрцамо па смо ишли за Валону. Шест дана преко неког блата глибамо до Валоне.
ТО СУ МАЈКЕ БИЛИ
Французи нас прихватише.
Французи су нам дали хране. Бољег народа не постоји од Француза, слободно наведите. Нити ћемо ми имати боље пријатеље од Француза. То су мајке били.
На Крфу нас ошишају, окупају, дају нам преобуку и одело. Преместише нас онда у други логор, удаљен два-три километра од овог првог.
Поправисмо се брзо. На Крфу ја сам био само десетак дана, а неки су били до маја месеца. Све оружје наше смо изнели на Крф. Па је то оружје припало, мислим, Вардарској дивизији. У пуку је било, доле, осамнаест митраљеза, а овамо је пре повлачења било четири митраљеза.
ОБУЧАВАМ МИТРАЉЕСЦЕ
Са Крфа отишао сам одмах за Солун, у четрнаесту колонијалну дивизију. Црнци неки, Арапи колоније француске; отишао сам да учим њино оружје. Месец дана сам тамо остао, био сам подофицир, поднареднички чин ми дали. Обучим се за француски митраљез да после обучавам војнике који долазе са Крфа. Ти њини митраљези зову се “сент етјен.” Обучавао сам и официре, и они не знају. “Сент етјену” није требало хлађење, његов је хладњак од месинга, а ми смо имали “максим”. Све сам их обучавао тако до јула месеца.
Па од јула месеца изиђемо на неки положај, сменимо Французе. Миран неки положај, нико није водио борбу, према Бугарима био, они су држали са оне стране. Код Лерина то је било.
ОПАСНИ СУ ОНИ
Кад, четвртог августа нападну нас изненада! Ујутру нас напали. Ту нас разбију. Ја сам бежао, одступао у једну као планинчину, а они што су по равни бежали многи су исечени. Сабљама их посекли, богами погинуло је много наших војника. Ту нам исекли нашег Живојина Ђурића и Радисава Борикића, оба из Неменикућа. Готово никакав отпор нисмо пружили ми њима, они су нас изненадили. Одступимо, сву су нам артиљерију нову заробили.
Дођу две дивизије те некако зауставимо Бугаре. Па првог септембра деветсто шеснаесте вршимо ми офанзиву. Довукли Французи све тешку артиљерију, па кад загрме наша артиљерија, земља се тресла. Па их потиснемо, водили смо борбе и прса у прса. Опасни су они.
Бугари су опасни борци. Иду и по киши и ноћу, иду ко ћорави. То су страшни борци. Једном су се на положају Бугари саставили са нашима да разговарају, али мало даље од нас, то је било на Васкрс.
Кад смо били у рововима, ми смо мислили да више кућу видети нећемо, толико је то било утврђено. Вести од куће врло који да је имао, једну сам добио и ја. Кошта те много да помериш два километра, утврђено све, а где је Ковачевац!
Па сам прекомандован у седми пук, припао сам Дринској дивизији, да се заузме Кајмакчалан, то се тамо звао Борисград. Бугари причали да не може да се освоји. Чим смо стигли, Кајмакчалан смо узели, али Дринци су много изгинули, месец дана водила се борба. И ослободимо Битољ; прешли смо Црну реку и заузели Битољ.
И почне опет рововска војна. Ископали смо ровове, утврђења. Остали смо неко време у тим рововима, само се мењали – некад смо ми ишли тамо до Клисуре, некад овамо. Али једнако се радило.
А целу девесто седамнаесту провели смо у рововима. Покушали смо једном да извршимо јуриш, па нисмо успели.
ВИДЕО САМ КРАЉА
Видео сам краља Петра једном у Водену. На колицима, гура га војник. Колица, као ово што деца се возе, само мало боља, и војник га гура. Па било је то 1917. године. И видео сам га на Крфу са Павлом Штурмом, генералом. Иду заједно, па једнаки обојица.
Једаред сам видео и краља Александра, видео сам га на коњу, дошао близу нас са неким француским официрима. Па ту и принц Ђорђе. Тамо се води негде борба, али чујемо како се Ђорђе љути, псује. Љути се на Французе што неће да напредују. А Александар се обрну па каже: “Та умири се, бре!” Опет Ђорђе псује на француском Французе што неће да нападају. “Па умири се, бре, што ти је!“ – виче Александар на њега. А он и даље дрса се, псује. И тако се изљути, изљути, узе пушку, ловачку носио, и изгуби се. А они буду мало ту и одоше. То је могло бити деветсто седамнаесте године. Ми смо ту, тако ми – тако они, ми чујемо. У позадини било.
УЗДАЊЕ У БОГА
Славим Ђурђиц јесењи. Славио сам на фронту како могу. Набавимо свећу, иде неко у Солун те донесе, примали смо шећера, примали смо кафе. Сачувамо следовање, па тога дана дођете код мене, вас пет-шест. А имали смо меса, имали смо и вина и ракије…
Нисам толико уздао се и мислио да Бог може да ме спасе. Него да се спасем сам. Јер имао сам једног пријатеља одавде из Ковачевца, погинуо је, Ескић, старији од мене двадесет година био, имао четрдесет, учио ме да постим петку и среду; он је ратовао више од мене и каже није га ударио нигде куршум.
А ја нећу да слушам баш тако. Он је био код командира посилни. На Крстовдан они нису јели – оставили месо, а довече идемо на положај да сменимо Русе (било и Руса доле), па неће да једу. Реко’ – иди донеси ти оно мени да испржиш иако је Крстовдан постан дан, Бог ће мени да опрости. А он се уплашио… Јео сам то месо и одемо на положај. И, њега дође те смени други посилни, увече, а он, Ескић, оде на митраљез тамо лево, на неку косу. Ујутру удари граната и убије командира и оног посилног, командиру откине обе ноге. Ја’ одем увече да то кажем Ескићу тамо, на тој коси, да кажем њему како овај његов заменик погинуо овамо и како је имао среће што је отишао тамо. И он каже мени: “Видиш, Живадине, шта вреди молити се Богу.” Сутрадан, пођем ја да носим митраљез, далеко можда два километра, кад – њега носе, носе Ескића – обадве ноге му откинуте. Ударила граната и обадве ноге откинуте… Не треба се много уздати у Бога. Помени га и прекрсти се, али уздај се највише у себе.
СМЕНЕ
Па сам после отишао у Прилепски одред, да сменимо Французе. То је било некако у јуну месецу деветсто седамнаесте. Одатле, у јануару месецу 1918, са четири батаљона сменимо Французе на положају који се звао “Екс-3”, према Бугарима, исто. Осигурано све и уређено, они се страшно утврдили били. Али одлазе, један француски наредник, Србин пореклом, каже ми: “Идемо на Берден, у Француску.”
Опет се вратим на стари мој положај овамо према Лерину, исто 1918. године, лето, спремамо се за пробој. Ја нисам мислио да тица може да пролети, а некмоли да проћемо ми. То је било ископано, па жицом заплетено, то је било утврђено.
Знали смо да ће да буде тај пробој фронта, јер наш генерал Мишић, онај што је истерао Швабе кад их потукао на Колубари, он дошао за начелника штаба. Од војвода само сам Мишића и виђао и волео сам тога човека. Највећи углед уживао је код војника; Жућа – њега су тако звали, волела га војска.
А пред сам пробој онај исти француски наредник што сам ја њега сменио да иде на Верден, из Обреновца родом, дошао да мене смени где сам и ја њега сменио: “Идемо, каже, за Србију.” Не знам ја, велим, немам појма. “Идемо за Србију, каже. Казали нам старешине да се не шалимо са вашим женскињем, да то није код вас како је код нас Француза.” И одосмо ми у наш састав, они нам примише положај.
ПРОБОЈ, ПУЦАМ ГДЕ ТРЕБА
Кад је првог септембра (по старом календару) загрмила наша артилерија, дваес четири сата грмела… Прешли смо преко ровова њиних, пушка није опалила. Све је побијено, ровови су самлевени. Ту је са Бугарима била једанаеста немачка дивизија.
У пробоју носим митраљез и пуцам где треба. Слабо где је требало. Бугари су збуњени, беже. Него Немци нас сачекају код Ниша. Али смо и њих разбили. Ту су наши многи остављали животе.
И од Ниша све пешке идемо. Друм је упропаштен, пруга покидана.
Дођемо у Београд. Пусте нас на одсуство недељу дана.
Дуго смо остали у Београду.
Па у пролеће побуне се тамо на Корушкој, повише Љубљане, па одемо тамо и водили смо борбу, прешли смо Драву, до Целовца.
НЕМА СОЛУНАЦ, НЕМА БЕГУНАЦ
Кући смо пуштени 1919. Пуштен сам прво на поправку здравља, па се вратим опет тамо. Тек крајем 1919. демобилишем се, у чину наредника. Из Ковачевца је било око осамдесет солунаца.
Кад смо се вратили, било је скоро више оних што су заробљени и предали се него нас. Па смо почели да се мрзимо, ови наши их називали Бранковићи. Они су се људи борили, било је и рањаваних. Те забрани краљ Петар, он је амнестирао све: шта је ко радио нек је радио, нема солунац, нема бегунац.
