име: Војин
презиме: Чолак – Антић
име оца: И.
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1877.
година смрти: 1943.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Ћенерал Чолак – Антић рођен је 1877. године, а умро је 29. јула 1943. године у Београду.
Војин је завршио Војну академију и у чин коњичког потпоручника произведен 1898. године. Године 1898. је одређен за водника у Краљевој гарди, а следеће године одликован Медаљом Милоша Великог. До 1900. године је добио Медаљу за војничке врлине да би 1901. године био одређен за водника новообразованог ескадрона Краљеве гарде. Те исте године унапређен је у чин коњичког поручника и примљен за слушаоца више школе Војне академије. 8. августа 1903. нови краљ га одликује Споменицом Краља Петра I 1804-1903. Следеће године се оженио. Године 1904. одликован је Кагаћорђевом звездом без мачева четвртог реда, што је готово сигуран знак да је припадао групи завереника која је свргнула са власти династију Обреновића. Те године је унапређен за водника у IV коњичком пуку да би одмах затим био одређен за вршиоца дужности командира I ескадрона истог пука. Године 1905. унапређен у чин коњичког капетана II класе, а у октобру 1906. године примљен за приправника за ђенералштабну струку. 1908. године је унапређен у чин коњичког капетана I класе и одређен за службу у операцијском одељењу главног ђенералштаба. Године 1909. му је одобрено да полаже за чин активног коњичког мајора. Тај испит је са успехом положио и унапређен је у чин коњичког мајора. Као свршени приправник за ђенералштабну службу 1909. године је одређен за ађутанта команданта Коњичке дивизије. Следеће године је те дужности разрешен и послат као државни питомац у Француску. Године 1911. одређен је на службу у општем одељењу Министарства војног да би те исте године био одређен да ради у штабу IV коњичког пука.
У априлу 1912. године одређен је за ађутанта команде Дунавске дивизијске области, а у рат против Турске 1912. године као командант II коњичког пука „Цара Душана“. Године 1913. одликован је Сребрном медаљом за храброст. У рату противу Бугара командује истим Коњичким пуком и одликован је „Крстом милосрђа“. 31. октобра 1913. године Војин је унапређен у чин коњичког потпуковника. Тада су му додељене Споменице за 1912. и 1913. годину. Те исте 1913. године за храброст и заслуге у претходна два рата Војин је одликован официрским орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртога реда.
У првом светском рату 1914. и 1915. године Војин поново предводи као командант свој Други коњички пук који је предводио и у претходна два рата. За осведочену личну храброст на бојном пољу и стечене заслуге у рату противу АустроУгарске 1914-1915. одликован је Орденом Белог орла с мачевима четвртог реда. Те године је по члану 19. Закона о устројству војске унапређен у чин коњичког пуковника.
Војин је 1916. године на солунском фронту био у служби у Операцијском одељењу Врховне команде. Те исте године послат је за Русију у штаб прве српске добровољачке дивизије. Ту дужност је вршио и у 1917. години. 1918. командовао је коњичком бригадом и тиме су исцрпљене све ратне дужности Војина Чолак-Антића.
После ослобођења у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Војин је био командант II коњичке бригаде и Барањске посаде. Тада су му додељене Албанска споменица и Споменица ослобођења и уједињења 1914-1918. године и одликован је Орденом Белог орла с мачевима трећег реда. Године 1920. постављен је за помоћника команданта Коњичке дивизије и за заслуге у рату у 1915. години одликован је Орденом Белог орла с мачевима четвртог реда. 24. септембра 1921. постављен је за команданта Коњичке дивизије, а 1923. године је разрешен те дужности, када је постао комесар краљевске владе за разграничење према Мађарској. Те исте године постављен је за војног изасланика у Букурешту када је унапређен у чин бригадног ђенерала. 1927. године постављен је за вршиоца дужности команданта Друге коњичке дивизије када је унапређен у чин дивизијског ђенерала. Године 1928. је одликован орденом Светог Саве другог реда, а 1929. године постављен је за инспектора коњице. Године 1930. одликован је Орденом југословенске круне трећег реда, а 1933. године Орденом Светог Саве првог реда. Године 1935. постављен је за првог краљевог ађутанта, а 1936. године поново је инспектор коњице да би те исте године, по својој жељи, отишао у пензију и преведен у резерву. Шестог септембра 1936. године одликован је Белим орлом другог реда, а 1940. године на предлог Министарства, одликован је Орденом југословенске круне.
