име: Бранко
презиме: Чолић
име оца: Веселин
место: Жабар
општина: Топола
година рођења: 1896.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
ЉУДИ НАРОЧИТО ДОБРИ
Бранко Чолић, рођен сам 1896. у Жабару код Тополе и ту век провео. Отац ми се звао Веселин а мајка Милева. У сва четири разреда основне школе учење за одлично. Ја сам ко седми рођен, пре мене све сестре се рађале. Бавио сам се земљорадњом, имо сам јако имање – шеснајс ектара земље.
КАД ЈЕ НЕПРИЈАТЕЉ БИО ЈАЧИ
Кад је већ наишо непријатељ и био јачи 1915. године, у октобру месецу, они су нас узели у војску ко последњу одбрану. Све нас покупили. Добили смо позив да се јавимо у Крагујевац, у окружну команду.
Од куће полазим у опанцима новим, у торбу мајка ми спрема преобуку и све што треба, а учи ме отац какав треба да будем:
“Да водиш рачуна увек шта ти старији нареди. Немој да лажеш, немој да крадеш…. да не легнеш на ладну земљу. Чувај се: немој да се правиш јунак, него иди где ти се заповеди и где мораш.”
Мајка ми је ушила амајлију у канице. Не знам шта је ушила, тамјан само знам да био. Још нешто: ушила ми је у канице дукат један и још сребра неког наушивала – као да су знали шта ће да ме снађе.
Пешице одемо у Крагујевац. Нису нас мерили ни регрутовали, само распоредили у чете и батаљоне. Од одела неком дали, неком нису. Ко је отишо у бољем оделу, у сукненим, он није добио. Ја нисам добио. Неком дали копоран, неком шињел, неком цокуле. И оружје су тако давали: који је сасвим одрасан, крупан, томе дали пушку, а који је мало мањи њему нису дали, ваљда није имало. Мени нису дали. Добили су и по шес метака и строго им запрећено: да не сме на никога да пуца уопште. Иначе, биће убијен, биће стрељан. Мало смо се ту бавили, па идемо, каже, у Косовску Митровицу.
У Митровици учили нас две недеље, тако некако. Одатле све нас покрену – преко пет стотина регрута, за Феризовић. Па ондак редом: Приштина, Сува Река, Призрен, Љум-кула…
Војска водила борбу и заустављала непријатеља, они су за нама ишли. Ми смо измицали. Све пешице дотле и одатле. Каже: оступамо, непријатељ надире. Не бојте се, каже, сад ће да стигну Французи и Енглези – то су ни савезници.
Немамо комору, али причало се да су узели новац кад су пошли, да купују успут за војску. То што сам имо неки динар, то ме је спасло. Изиђе Арнаутин пред нас наоружан са пиштољима за појасом, држи завезак леба. Нису тели официри њи да јуре. Ја му пружим динар, он парче леба. И изделимо, било је сиротиње. Мој рођак Драгиша Радошевић динара није имо. Сад, кад он нађе корен кукуруза, он подели са мном. Није он тео зрно да поједе без мене. Ако нађе струк лука, поделимо по пола.
Имали смо опасне официре… Не смем ни да мислим на њи. Били су нервозни – они су ратовали балканске ратове, ратовали на Церу, на Колубари… рањавани и сакаћени. Они су намртво пребијали само што је војник врднуо из колоне и у шиптарској башти ишчупо главицу купуса. А речено је да се не врда, Албанци су, каже, љути, они ће да оспу на нас да не све побију. Ја сам се строго држо тога.
Сећам се команданта пука, неког Гаћановића, то је био врло лош официр. Пуковник по чину. Стрељо је војнике зато што су заостали из колоне… Један поручник Велиша, то је био зао човек, удари војника кад му ништа није крив. Обично псује војнику мајку, и то у неприлику.
А имали смо команданта батаљона, Велимир Кусаковић звао се, родом од Чачка, он је друкчији био. Да није њега било, чини ми се да ја не би жив дошао. Капетан прве класе по чину. То је био диван човек, школован човек. Инжењер. Прича нам: “Мора се, рат је, непрнјатељ је за нама, а ми ћемо да се спасемо.” Све нас је лепо учио.
И кад ће да уђемо већ у Албанију, у Љум-кули дадоше нам као више хране неке; пексимит и неко месо. То смо добили и трајало нам недељу дана, после нико нам није дао ништа.
ВЕЛИКИ СПАВАЧИ
Кроз Албанију путићи су незгодни: само колико човек може магаре да води. Идемо по неким мапама, официри имају мапе… Новембар и децембар месец, време лоше, снегови и сметови, ветар гони неке лапавице; пртина се уноћ замрзне па шкрипи под ногама. Дању путујемо, ноћивамо поред ватре. Сећам се, на једно место, зло време, а ми наложили ватру: неколико војника овде ложи, неколико онде. Стража чува. Који је лего на земљу поред ватре и заспо, он је слаб, сутра не може да иде. А тај мој рођак Драгиша имо сикирче. Он направи две сошице, побије у земљу, стави на њи облицу, те седимо на тој облици целу ноћ поред ватре.
Па кад смо још путовали, сећам се овога зла: мој друг из Чумића, крупан био, ама делија војник, носио оружје – пушку му дали – огладнио и кука. Ја га питам:
“Што кукаш, Досо?” Доса га звали, Доситије Симић. “Што кукаш?”
“Не може више”, каже, “да се живи. Глад.” А неки војници псују га:
“Ћути, бре!”
А Доса шта ће, једну цокулу своју изује, стару цокулчину, и метне на жар да пече. Док се она онако сковрџи и испече, он је изеде! Иде после једном ногом бос, умото крпе неке. Тако ишо и чеко док један од наши војника умре. Те узме цокуле па обује.
Имао сам опанке донекле. Па кад су се исцепали, онај командант батаљона дао ми цокуле доста јаке, где је нашо не знам, и ја сам после био рат. Много је тај официр спасаво војнике, колко је мого. Свађо се са командантом пука због војника. (Ми смо Трећи пук Шумадинске дивизије, као резервне трупе рачунамо се). Али имало је доста боси војника, крпама увијали ноге.
Кад заноћимо на мразу, па смркне се љуцки, ми шаторчић разапнемо, оздо ставимо некога грања па један шињел метнемо на грање, другим се покријемо – ја и овај мој друг Драгиша. Торбу метемо под главу.
Шиптари нас кроз Албанију па и нису узнемиравали. Ако се који узљути што је наш војник нешто узо, официри су њи вољили: војник страда.
Све смо ишли полако. Вучемо ноге. Одмарамо се, додуше. Ал има негде де ми седнемо да се одмарамо, а неки не мож да се дигне после, гладан, а можда су га још овамо тукли неким батинама. Само виче: “Леба, леба…” Видо сам три-четири таква случаја. Да л’ он касније крене, ја то не би знао.
Официри су донекле јашили на коњима, после нема пута, и они иду пешице. Командант инжењер био је толико добар према нама, ми нисмо ни видели кад је он јео. Имали су официри паре, куповали леба. Наредиици-ђаци, и они се самешали с нама. Људи школовани, они све лепим начином. Наше годиште. Трпу и они, кукају… Највише су нама досађивали жандари, узели да не они спроводу ко десетари и тако нешто. Они највише бију. Они су у војничком оделу, добро одевени и наоружани.
Било је војника регрута који се искраде да нађе леба и после не сме у јединицу, него се враћа у Србију. Шта вреди да мислиш да се вратиш, нисмо ми близу, ми смо запали у те гудуре, у те кланце, де ћемо? Брдовито, шумовито, овде неколико кућа, тамо неколико кућа, нема то село. Нигде нисмо прошли кроз село. Све мимо села. Или су не официри заводили, сад и то не знам.
Кад је човек гладан знате л’ како се осећа? Тако је нервозан, тако је љут, псује, кука, плаче. А кад презебе човек не зна, утрни онако, није му ни зима, читаво спаво би. Имало је много који су спавачи били велики; спавач легне на земљу, спава, ал он не може далеко да иде. Они су највише настрадали.
ЈАКОМ ПРОПАС НАСТАЈЕ
Стигнемо у Елбасан и ту ни даду нешто пексимига: изделише једну гомилу пексимита на батаљоне, на чете.
У Тирању, на крају вароши, нађем рођеног ујака, он је међу старијим војницима био. И дође ујак, замоли мојега командира те ме пусти код њега. А мој друг Велимир Урошевић има стрица исто нод, и он се замоли, те пустише и њега. И ми дођемо међу старе војнике да код њи ноћимо. Даваше нам неког меса, стари војник уме да се снађе. Кад се расвањивало, ми се вратимо у наш логор. Ујак ми се звао Степан Живић, а Велимиров стриц се звао Марко Урошевић, обојица из Жабара. Ја сам оно месо помало јео, дао и друговима. Да се наједем не смем; гладан сам, али знам да ће да ми нашкоди. А Велимир је простији био него ја: он се наједе оног меса и занеможе, сутрадан паде с ногу. Нама каже:
“Ја не могу даље.” Наже се над шанац један, напи воде и ту остаде, умре.
У Шијаку угледа се сунце, и Драч се види на обали – ту је море, дошли смо на море. Ту смо мислили да ћемо сви. Оно Драч не прима: само који је болесан остаје. То ни казо командант батаљона: слабе оставља у Драчу, а они здрави – јаком после пропас настаје, јаком Шкумба река, па Маћија река.
И нас оставе у Драчу. Остало је подоста нас, само војска, нема цивила, напунили смо једну болницу. Ту је ко неки Црвени крст организово болницу, и останемо сви ми што већ дошло да се мре.
У Драчу у болници боравили смо можда десетак дана. Добили смо храну, само не вашке ту појеле. Они болничари, ем је њи мало, ем и они нервозни.
И ондак дође лађа, седнемо ми у лађу. Кад се одјутрило, одвоји се лађа од обале. Нисмо дуго путовали, и стигнемо на острво Вид.
Кад смо изишли из лађе, е, ту сам видо пуно мртви: овде мртав, онде мртав српски војник. Мртви на све стране. Гледали смо: све ређају једног поред другог, наређали поред мора. А обала висока. И онда кад беше увече, нема ји нигде.
Распоредимо се у шаторчиће неке. Нема на шта да се легне, те нађемо неког крша, неке сламице; нема ту села, нема варош – пустиња једна обична. На обали Јонског мора то је.
Е, легнемо увече. Легне један сељак мој с краја, Милорад Јанковић, а већ је био болесан много и видло се да не мож да живи. Он лего с краја, па ја до њега, ондак Драгиша Радошевић до мене и још један – четири нас легло. Кад у ноћ нападоше ме вашке! Па све оће у очи! Ја почо да се мувам. А Драгиша ме упита:
“Шта ти је, бре?”
“Па”, реко, “оће вашке у очи да ми уђу.”
“Види да л’ је жив Милорад.”
Кад ја пипну – он мртав!
“Све су ти вашке”, каже, “с њега. Бегају с мртвог човека.”
Одма ђипимо, наложимо ватру и ја истресем оно одело над ватру… И ту се свану.
Ујутру смо видли да они ређају мртве опет. Нове мртве, који су те ноћи помрли. То све ублизу, и обала и они. У том реду – ма ко зна колико је било! Кажу да су ји бацали у воду, само ји нема јутри.
Ондак дошла лађа француска и скидају нешто у чамце. Скидаше, скидаше. И кад ти чамци дођоше до обале, француски војници износу из чамаца и мећу редом поред мора одело војничко: овде једна гомила, онде друга. И наложише велику ватру. Па онда наредише нама официри – и они смртвали – све што имамо да скинемо и да бацимо у ватру, само ако имаш сат и новчаник да задржиш.
И одемо до оне ватре, скидамо, бацамо оно, болничари неки с рогуљама налажу оно на ватру. Да гори. Све један за другим идемо. Француски војник један напред а ми за њим, он води нас до гомиле кошуља, обучемо кошуље; па онда кренемо десетину метара, ту има цокуле, па блузе, па шињели, па капе – све раздвојили само да узмеш. Француско одело, француске капе, све. Обукли нас и сад личимо на војнике.
ЉУДИ НАРОЧИТО ДОБРИ
И после чамцима превозили нас редом у ту исту лађу. То су људи некако нарочито добри, ти Французи: свакога загрле ко је онемоћо, помогну му да до чамца дође. Цело поподне чамцима не пребацивали. Како који улази тамо, оно њини доктори одма инекцију у руку…
Са Вида кренули смо увече. Лађа је под Црвеним крстом. (Али после годину-две Немци су почели и те лађе да бију). Имају спратови на лађи, сваки војник има кревет – лађа била велика. То је јануар месец 1916. године, кад смо кренули за Бизерту. На лађи добијамо супу у шољама, прженог меса и поврћа помало, а свако јутро инекцију у руку.
Седам дана и седам ноћи путујемо од Вида до Бизерта. Стално иде лађа. Стала је на једном месту, као нешто су приметили били. Свирну најпре. После неколико минути свирну опет и онда крену даље.
Море сам поднео ко ништа. То је велика разлика била између нас: ништа ми није било – ко да сам у соби, док су многи повраћали. Кад га овако гледаш изгледа јачи од мене, али повраћа.
Излазили смо на палубу преко дана и гледали: нигде море нема краја, стално таласи, лађа стално љушка.
Решимо се ја и Драгиша да једно јутро изиђемо горе рано, на свеж ваздух, и да видимо како изгрева сунце и одакле. И ми изиђемо: рано, сијалице још горе на лађи. Катарка има, један војник је гор. Он говори нешто нама дол’, француски говори, ал ми – шта ми знамо шта он говори. После батали он, ко зна шта је говорио, као: “Рано је, што сте изишли?” И појави се најпре руменило у води и у небу, па јаком сунце из воде изађе. Из воде! Из мора. То сам видо својим очима. Увече смо после гледали – залази сунце у воду. Више пута увече смо били горе.
На лађи су и официри са нама. Баш је потпоручник један био, он је наишо са тим докторима Французима што нас шприцају, звао се Жика Чолић. Он је од наше фамилије, његов деда отишо у Крушевац: “Знаш”, рече, “ми смо браћа.”
Кад је било седми дан, решимо се ја и Драгиша да идемо дол’ де су машине. Да гледамо шта лађу гони. Па ондак сиђемо низ неке басамке, па још на једне, после ходником. Кад ми погледамо онамона – црнац један ложи машину угљеном! Оно све неке шипке усијане око њега. А он го потпуно, ко од мајке рођен. А лопату држи лепо, завуче лопату па изручи оно негде, ложи ту машину. Па кад виде нас, он само што рече: “Но-о-о!”, а ми назад, па бежи. Ту смо први пут видли црнца. Куд је црнац, још го! И ми бежи горе.
У Бизерту стигнемо о Светим Сави, можда неки дан касније. Оно врућина тамо, невероватно. И одма почесмо да се раскопчавамо. На лађи ми смо се угледали мало, и сад смо већ живљи.
Из лађе одма на бетон закорачиш, велико пристаниште.
Опет скидај све одело и бацај. Обријају не, ошишају, окупају и дају друго одело – потпуно ново.
Онај Чолић, потпоручник, нађе ме:
“Јеси л’ чуо”, каже, “за неког Драгутина Чолића? Што је из Жабара отишо млад у Крушевац? Ја сам”, каже, “његов унук.”
И онда је помого мени и том мом другару Дргиши, удесио код они Француза да не идемо одма у логор. Добро, наместише не у једну велику болницу у самом граду, у Бизерту. Они други одоше тамо, има шес километара, у логор што се зове Лазоаз. А остаде десетину нас.
Месец дана сам ја био у тој болници. За месец дана поправисмо се, ништа нисмо радили, а добро једемо. Пуно Француза има ту, они су са фронтова дошли. Француска болница, много су лепо са нама Французи, онаког народа нема нигде.
У БИЗЕРТИ ЗНОЈИМО СЕ
Из болнице одемо у тај логор де су регрути. Бараке чамове, ко зна колико барака има! Из свију дивизија било нас, имало и понеки од страрији војника. И сад долази оно што се каже налево-надесно. Почела обука, сви здрави и прави. Добили смо и пушке, и друго одело. Али врућина много, знојимо се, ми скинемо блузе па онако гололеђи на учење идемо. Од почетка, све редом, зна се како војник учи. Па после смо у ратну службу ишли. И по неком песку трчимо – вежбамо се: једни иду отуд а ми одуд, па ондак пуцамо неким ћоравцима. Будили не рано. Изјутра вежбамо док је ладовина. Вежбали нас и предвече мало. У дан даду ни да лежимо тако три-четири сата кад је највећа врућина.
Могли смо да одемо у варош с дозволом; недељом одемо, ја сам ишо много пута. А тај мој друг Драгиша ишо сваке недеље са једном истом дозволом: кад су вршили гађање, он сви шес метака у центар, био најбољи и добио сталну дозволу. Труба му војна свирала пред стројом, најбољи стрелац. Бизерта велика и шарена варош, на самом обали морском. У тој вароши – ја н’ умем да кажем чија је – има Француза, има Талијана, има Енглеза, има Арабљана… Женска која је Арабљанка, она чим види војника, одма бега да се не сретне с њим. Имају оне мреже на лицу. Нисмо им се ми наметали, нама је наређено да смо учтиви према сваком. Могло је да се пије у кафани колко оћеш. Имало је пића, вино су имали много добро. Вино сам пио и ја, било јефтино, пошто-зашта.
Могло је преко Црвеног крста да се јави кући. Добиво сам писма од оца. Писали су: “Ми смо здраво, и води рачуна о себи.”
Слико сам се у Бизерти са једним из фамилије, био у некој подофицирској школи – Будимир Чолић звао се. У вароши смо се сликали. Каже: “Скините то ваше војничко одело да ве сликам ја”, каже, “у нашим оделу.” Па ни даде како лепе капуте нама обојици. Да је војничка слика ишла, они би поцепали, не би стигли. Онај фотограф знао. Ми се ту сликамо и пошаљемо, и добили код куће.
У логору имали смо позориште војничко. Гинић неки био из Ниша, Борисав Гинић, умео да изводи. Ми се увече скупимо ту, ко зна колико нас. Приказиво је разне ствари, да се човек убије од смеја. Сећам се кад каже… Скидоше завесу, седи Гинић. Сто пред њим, пуно астала, седу неки још. А он чукну, каже: “Дај ми литар вина!” Дође једна женска, Францускиња, па му нешто говори на француском. А он: “Не знам шта ти мени говориш. Донеси ти мени вина овде.” Она: “Д вен, д вен.” Донесе му вина. А он поћута мало, па: “Људи”, каже, “ја кад видим како народ ужива, ја не знам шта би радио! Да бар животарим, него животињарим.” А ми се смејемо. И тако смо се забављали, могли смо свако вече да гледамо.
Французе много ценим, много. Јер ево што: био сам са њима у рату и по болницама (са њима сам био у ропству у другом светском рату), и нигде нисам наишо на лошег Француза. Сваки ми приђе кад му добацим неку реч, поздрави се, и одма вади кутију, нуди ми цигаре. Док Енглези, то су исто наши савезници, ја не би никад с њима се сложио. Он је у стању да седи с тобом, а да не разговара ништа, да ћути. Ондак извади кутију, запали цигару и остави кутију, не нуди. Енглези се цену ко најкултурнији народ. (То су ми причали Немци: “Они су”, каже, “културнији него ми. Они ће добити рат зато што су култура велика.”)
Шес месеци ја сам био на обуки, одлично сам прошо у Бизерти. А ево зашто: забрањен бој. Не сме да удари нико никога. Мож да казни само: четири кочића побије да онде стојим сат или два.
И кад је било већ да се полази за фронт, они нама наредише да је сваки подшишан, обријан, да се обуче лепо. Каже, долази неки француски генерал Гепрат. Он ће да дође овде, каже, и да ви назове Бога и да…
Ми, сваки се удесио, круг направили велики, четири пука је ту било онда. Српски пука. И онда видимо: генерал долази. То је један стасит, средовечан човек, сув, мало брадице има. Корача чврсто, војнички. И кад је наишо међу нас, он се обрте свуд, па викну:
“Помози бог, јунци”, а ми се насмејасмо. А њему то беше неправо, па се обрте оним толмачима. Они му причају шта је на српски – јунац. А он се осмену. Па поново стаде мирно, па се испрси, па свуд около погледа:
“Помози Бог, ју-на-ци!” А ми:
“Бог ти помого!”
После, и он да цркне од смеја.
До јула месеца провели смо у том логору. Сакупимо се да се пењемо у лађу баш на Светога Илију 1916. године. Сваки је био способан. Онда су попови ту дошли и опевали не. Лепо певали: Вјечна нам памја… ко да смо мртви, исто. Сећам се: Вјечна нам памја и Бог да ни душу прости – попови кажу. Опело… босиљак узму па мају по нама. Ми смо у строју на пристаништу, лађа чека да се утоваримо. Два попа било, млађи један, а други стар био, сећам се: сед.
Пошли смо из Бизерта, можда је било око два сата по подне. Француска лађа била.
Седми дан увече стигнемо у Солун.
ВУЧЕМ ПУШКУ ПРЕКО ЛЕШЕВА
У Солуну наши официри пречекали нас. И распоређују не по четама, по батаљонима – де су они кога тели, а не де је ко тражио. Ја и Драгиша смо са нашима: Шумадинска дивизија, Деветнајсти пук, Друга чета, Други батаљон, пешадија. И добисмо све што треба војнику од наоружања: пушку, нож на пушку, нож о појас, три вишеклије пуне меткова, ашовчић, шатор, ћебе… Самешали не са старим војницима. Командант пука нам је Добросав Миленковић. Био красан официр, пуковник. Умео је, био је спреман, теоричан био. Оно што он каже, то се лепи за срце. Командир чете зове се Борисав Борисављевић, он је одавде, Рудничанин, резервни официр, капетан друге класе; командант батаљона мајор Михаило Васовић. Три дана били смо у Солуну. И ондак пођемо пешке на положај, идеш по врућини под пуном ратном спремом.
Кад смо стигли близу фронта, командант пука одржа нам говор: шта је рат, то мора да буде откако је, ми се боримо за нашу отаџбину и ми ћемо, каже, сигурно да победимо са нашим савезницима. “И немој”, каже, “да се збуните, немој да се плашите, гледајте шта они стари војници раде па и ви с њима.” Умео је с нама тако лепо да би ми изгинули за њега. Ми смо били жудни лепи речи од официра.
Наш положај зове се Ветерник, а ту де смо ми, наша чета, зове се Шумовита чука. То је шумица нека. Ми смо према Бугарима, њини ровови су испред, око двеста метара далеко од нас.
И ондак, шестог августа шеснајсте године ступимо у борбу с Бугарима. То се сећам, прва борба, Преображење било. Нас Бугари нападају. Они су намеравали да истерају нас већ другог дана кад смо дошли. Наишли стројом. Исто кагод што смо ми учили тамо у Бизерти, тако њини официри вичу: “Лево крило напред! Не заостај! паљба!”, лепо чујемо ми. А они пијани, послали ји Немци да не сјуру дол’. Иду отуд – руља. Обрнуо пушку и пуца, и вичу нешто сви. Ту су две наше чете на које су они ударили. Нисмо се ми уплашили иако је прва борба; сваки има пушку и пуца, имамо и митраљезе. Драгиша има машинску пушку и само ји коси. Они иду отворено. Још нису биле жице затегнуте између наши и њини ровова. Ми смо били тек ровчиће закопали, колико да сакријемо главу. Иду отуд: гину, падају, али кидишу. А има папрат велика, иду кроз њу отуд и остају редом. И ми пуцамо у њи, и машинске пушке, и митраљези, све ји побисмо! Дођоше до рова нашег, неки пијани ко земља. Баш један сваља се код мене, па ме гурну, а ја само да га убодем. Каже: “Немој да ме тепаш, братко, пијан сам.” Ја га гурнем тамо да га воде у ропство. Неки су дошли овам, предали се, али много су изгинули. Тели су да изненада заузму наш положај, ту је био некакав лакат, било им у рачун да они исправу линију. Уместо да исправу они, то смо исправили ми – да видите како.
То је август месец, то су врућине велике. А они што су изгинули остали су у папрати између главног фронта и ти ровова што смо тек отпочели да копамо. Па на оној врућини то се усмрдело тако опасно да ми овамо нисмо могли да ручамо. Маса лешева. Смрди сграшно, то је невероватно што човек може да смрди, да повраћаш. И кажу, сад ја нисам чуо, наш командант пука захтево тамо од команданта дивизије: или да се повучемо, или да идемо да нападнемо њи, само не може да се живи ту. Од смрада. Ту ће и болес да наиђе од тога. И нама наређују да ми вршимо напад.
Напали смо ујутру – Артилерија брдска била дошла ома иза наши леђа; рано, ноћу, наши довукли те топове. Па тим топчићима бише њине положаје, бише, бише, ко зна колико су ту граната избацили. А грува и нека артилерија велика, енглеска или француска, бије издалека, ко зна колико километара баца гранате. Пуцњава страшна. И онда нама команда: “Напред! Напред!” Ми кренемо четвороношке, пузили смо, у ствари. Онако ко што нас је командант пука учио: “немојте никад – ми официри викнемо, напред! јуриш!” – да ђипите моментално. Гледај да се напред вучеш, да се не дижеш.” И ми преко они лешева вучи се! Усмрдио Бугарин, али мораш преко њега да пређеш: не смеш главу да дигнеш, мораш на све четири. Вучеш пушку и мал’ пуцаш, па онда кренеш напред, кроз папрат, а они се усмрдели, па се понадували… И пошто смо већ пришли њиним рововима, наша артилерија ућута. Ондак јурнусмо, ускачемо у ровове, затекосмо неке у рововима, дижу руке увис, а има рањени и мртви свуд редом по рову.
Кад су Бугари обрнули леђа и бегали, наши су ји опет артилеријом тукли. Они су тамо имали другу линију де је била жица, ми не можемо тамо, ту се зауставили.
И тако ми поседнемо тај бољи положај. Дотад они држали су венац висински горе, а ми били у подножју. Сад смо ми уватили венац те косе. По рову видли смо да они живу бедно; видимо лебац какав једу: нит је кукуруз, нит је стрмно, све нешто мешано, види се да они већ оскуђевају. Оно ји Немци подгурују све ди је најцрње.
Е, сад ми те ровове уређујемо, али првом ударимо и ми жицу те учврстимо положај. (После био стално ту наш положај, до краја).
А оне Бугаре што се распадају, то су посарањивали наши неборци; она места посипали неким кречом, очистили папрат и ондак нестаде и онога смрада.
Ми смо сад ископали ровове дубоко, па је то озидано; горе греде постављене па одозго ставили земљу и камен, онда шумом покрили да то маскирамо. Све је ноћу урађено. То није ров, то је читава соба. Утврдили смо се љуцки.
На објавницу сваки вод даје по три војника, и то свакоме дође десети дан. Остаје се горе целу ноћ, они се међусобно мењају, један увек мора да гледа. Објавнице наше нису далеко једна од друге, можда педесет метара. А близу су Бугарима, каже – чују њине мањерке кад они делу следовање.
БИО САМ СВЕДОК
Мене су ослободили страже, ја сам свим војницима у нашим воду писо писма. Водник један што му дужнос било да пише, није умео латиницу, резервиста био:
“Има л’”, каже, “који да уме латиницу да пише?” Ја се јавим. “Е, ондак свим војницима да пишеш, месечно једном – не може више. Сваки војник који се јави, да му напишеш. Нећеш ићи ноћу у патролу нити да стражариш.”
Писо сам и за тог мога друга Драгишу његовима. Ја сам написо стотине и стотине писама – целим воду. Писо сам и другима који нису у мојим воду. Обично су, колико се сећам, оцу писали: “Драги отац”, тако се почињало.
Једног дана зовну ме командир, каже – дошо војно-судски официр, имам позив. Шта ли је сад? Добро, идем. Кад тамо, шта је – суди се пуковнику који нас је превео кроз Албанију. Тужили га да је лоше поступао са војницима. Суђењу присуствују и француски официри. Ја сам сведок.
“Шта си ти видео да чини твој командант са војницима?”
“Видео сам”, реко, “кад смо стигли у Мали Дебар. Ми смо сели да се одморимо. Два војника су наишли који су задоцнили. Негде су били застали. И мој командант пука пита: “Што сте изостали?” А они су одговорили да нису могли брже да иду. Гладни су били. Он је наредио његовим ордонансима: “Стрељајте обојицу!” И они су их одвели. Сигурно су их стрељали.”
И вратим се поново у ров, на моје место.
Наредили су командири нама да копамо ноћу ров и испод наше жице, у дубини два, два и по метра. Ређамо се по тројица, ту сам копо и ја.
Копамо, идемо право њима. Три нас: два дол’ копају, а један гор’. Бацамо земљу лево и десно ноћу, не мож они то да виду. И ондак шта се десило? Нас тројица копали, скоро ће да се сване. И један каже:
“Ајде д’идемо, бре. Видиш да се свањива.” А други рече:
“Сад ћемо.”
Ми смо били напоље изишли. Оно нешто: буп! – поред нас. Ми скочимо у ров. Не пуца, ништа. А они варали нас каменом. Ондак изиђо ја и још један, поднаредник био. А онај трећи чисти још оно доле. Седнемо, легнемо на ону ископану земљу, ноћ је још. Тек оно: буп! – нешто малко јаче. А ја да скочим у ону рупу, а поднаредник се подиже – оно кад есплодира бомба! И ондак мене удри у леву руку испод лакта једно парче те бомбе. А онај поднаредник како се диго, закла га! Било му име Ђурица, презимена се не сећам. Поче он да јауче, да кркља. Брже га ми ћупимо. Свукомо га дол’ у шанац и однесемо у ров.
Жив је био само док смо га довукли до нашег рова… Погинуо Ђурица. После нисмо копали даље. А тај нови ров био је ископан можда шесет метара, није имало до њи ни тријес метара још.
Мене одма преви пуковски лекар Драгољуб Мартинковић. И одведу ме у амбуланту близу кујне. Ту сам лежо недељу дана па опет на положај. То је 1917. године било, јули – август.
НИГДЕ ВЕЋИ ЛУДИЈА
Те године у зиму ишли смо да ватамо живог Бугарина. Био је снег.
А један поднаредник активни, Петар Креманац, тако се звао, он је жудео једнако да му даду чин. И ондак код командира каже:
“Дајте ми два војника, д’ идем, каже, у патролу.” Онај командир:
“Незгодно је”, каже, “по овим снегу.”
“Ма ништа”, каже, “не брините.” Био је врло куражан, био је спреман војник. И ондак телефоном се јави да све објавнице знају да ми идемо у бугарски ров, да воду рачуна.
Кад је прошло пола ноћи, пођемо полако. Пузимо и прилазимо, али није баш много мрак. Снег. Носимо пушке, бомбе, наредник имо још и пиштољ. И онда кад смо дошли скоро до њини ровова, ја реко:
“Поднаредниче, ене ји: штрчу пушке из ровова њине.” Кренемо малко назад, колико да ји видимо, али и да се склонимо. У тај ма угледасмо: носи џак један Бугарин. Понео у ровове па некако мимоишо – снег, ноћ, мука; од оног џака није ни видо па прошо њи, пошо према нама. И они га нису видли, Бугари. Ми се притајили, он иде на нас. Па ђа стане, па гледа лево, па гледа десно. Да види де је. Залуто по оним снегу, ветар неки дува. А поднаредник само колико да он чује:
“Стој!” – он се ушукути, спусти џак онај. “Овам, братко, ближе, ближе!” И он довуче онај џак леба и дође до нас. Поче нешто као да се извињава, ја га стегнем за уста шаком да не би Бугари чули, стровалим га да легне. И полако, све полако ишли, вуљали се, вуљали и довучемо га. А тамо чу се неколико пушака бугарски, ка да су приметили нешто. И ондак он исприча:
“Овај лебац три-четири километра на леђима носим. Све ни побисте нашу комору.”
Е ондак смо видли, по оним лебу, да они неће дуго. И одма послаше Бугарина тамо у позадину, у жице.
Креманац доби за наредника, а нас двојица постанемо каплари. Једни нам честитају, а други кажу:
“Нигде већи лудија нема него што сте вас тројица.” А командиру чете мило, али вели нам:
“Водите, бре, рачуна, немој д’изгинете, па да кажу, да сам ве ја посло.”
Било је случајева да се Бугари сами предају. Они су долазили једном јаругом, звала се Баковски поток. Ту скаче вода с камена на камен и далеко чује се, уји. До нас била је Тимочка дивизија, они између нас и тимочана се провучу. Пребего је и наш један код њи, један из мог вода: Вукашин Тодоровић. Он је раније био граничар између Бугарске и Србије. Мали један човечић био, само га нестаде једног дана. Пошто је отишао, тако су тукли по нама, свим мерзерима, открио наш положај! Официри кажу: “Граничар био, па се тамо сњушио с њима.”
СЛУШАЈ, БРЕ, ШТА ТИ ОТАЦ ПИШЕ
Док смо у земуници играју се карте. Било је коцке, али никад се ја нисам коцкао. У паре се коцкали. Ми нисмо стално у рововима, него сиђемо у резерву те се преобучемо, комора то опере. Ту је највећа коцка. Коцкају се војници са резервистима, имају сви пара, пошто нема зашта да ји потрошу. Добијали смо плату у драхмама. И тај мој другар Драгиша Радошевић коцко се. Аја сам га псовао више пута. Каже, навико и не мож д’ остави.
Е, једном писо ја његовом оцу. Отац одговори, то је после другог писма, на прво није одговорио. И уместо да дају њему, дадоше писмо мени: за Радошевића, каже, писмо. А ја га тражим де је, једва чекам да му кажем, две године није добио писмо. И нађем га, он игра ајнца, пред њим гомила пара:
“Ево”, реко, “Драгиша, добио си писмо.” Каже:
“Добро, читај ми!” Он лупа: “За све!”, и ја му читам: “Драги сине, добили смо…” Он опет: “Дај још једну!” А ја га попсујем:
“Зар те није срамота. Па слушај, бре, шта ти отац пише!”
Мени је отац писо сваког месеца, и ја њему. Само, видо сам да су највише бринули они који су имали децу код куће. Разговарамо ми војници, морамо нешто да разговарамо, ако поменеш децу – неки се заплаче.
Пред пробој, септембра 1918. године, увече нама наређено да је сваки сигуран у себе, да се наоружа, да накупи што више муниције. И веле – ми ћемо скоро у Србију, не кажу кад ћемо.
Сутрадан, откако се расвануло, целог дана тукла је артилерија. И кад беја један или два сата по подне, прекрстимо се сви и кренемо. Напред! Сасвим лако ту прошлп смо њине положаје. После нас сачекаше код неког места, препуцаше мало они, и ми на њи.
Ту су мене контузовали овако: бацише гранату и затрпа ме. Извадили су ме одатле, ја не знам да ме ударило, не знам шта је било, ни де сам ја. Те врате ме назад, у Солун, и тек тамо разбрао сам се. У болници. И онда каже: нисам озлеђен, земља и камен затрпали ме, само контузован.
Осто сам у Солуну у болници месец дана. Имало ту рањеника много, имало што стижу из Африке.
МОРА ДА СЕ СЛУЖИ ВОЈСКА
Образују ту Двајес други пук Вардарске дивизије од војске из разни јединица и од Македонаца добровољаца, и крену нас овамо ка Скопљу. Сад ми идемо весело, нема да се бојимо ничега. Добијамо неке новине што се звале “напред”, мале, и читамо како народ дочекује његову војску, како ослобођен Крагујевац. Идомо, идомо, у Македонији зауставише нас и тај пук наш разделише: Штип, Велес, Скопље, Кавадарци. Ја сам за Велес упућен.
У Велесу осто сам дуго, осам месеци још. Нисмо обучавали војнике, него смо се распоређивали свуд редом, да има патроле, да нас виду.
Априла 1919. године регрутују велешки округ. И дођоше регрути, певају, има и старијих, неки увиљашили бркове: Има и Македонци, Турци, разни и… па – неће д’уђу у воз! А воз дошо у Велес, има га сто вагона. Једна машина позади њега, једна напред. И неће д’уђу! Вичу:
“Нећемо, нећемо у теретне вагоне!” А ми ји опколили са свију страна. Наши официри вичу:
“Који побегне, убијте га!” То вичу гласно, а нама овамо кажу: “Не шалите се главом, него пуцај у висину.” Неће они у воз и неће. Скоро сунце на смирају већ.
И тад стиже један мали возић, нема пет вагона, и скидоше се из њега официр млад и са њим неки комити. Ја дотле нисам ни знао комита шта је. Ту донеше астал један, ту где су ти што иду у војску полегали, поседали. Маса њи, онолико. Донеше тај астал, официр се попе па им говори, па им говори:
“Мора да се служи војска, ми смо сад једна држава Југославија…”, тако лепо уме да говори тај официр, па чини ми се ја би га послушо па да би погинуо, али они сви вичу: “Нећемо у теретњаке!” И стално вичу да неће да уђу у теретне вагоне, оће санћим у путничке вагоне. А официр поново говори да сад ти вагона немамо.
И скиде се он са астала, дође до они његови комита, њих је било свега двајес осам, све младићи, реденици преко груди, шубаре и перја нека – само им рече нешто, шта им рече не знамо, кад осуше да бију! Бију корбачима, а понекога муну и кундаком. Сагнаше ји све у оне вагоне.
Тај официр био је комитски војвода Луне. Кажу да је долазио тамо и на Солунски фронт, пребациво се. Својим ушима сам чуо кад наређује возовођи:
“До Винковаца не смеш да ји пустиш нигде, ниједнога!” Ондак Луне каже нашем команданту батаљона:
“Дај ми шес војника. Нису ми сви моји војници са мном.” А командант:
“Војводо, узмите.”
Он туп па мене, и још петорицу:
“Ви ћете”, каже, “са мном. Не бојте се ништа. Има да чините оно што ја наређујем.” И ондак он се каза: “Ја сам војвода Луне. Зовите ме Луне, зовите ме друже, зовите ме војводо.”
Ја за њега нисам ни чуо. То је потпоручник један, младић. Обучен лепо, имо је само пиштоље од оружја.
Код Лунета сам осто осам месеци на том терену. А било и неки што неће у војску. Он оде у општину и тражи податке: који није отишо. И одма пошаље патролу са општинаром. Био сам и ја у патроли са Лунетом.
На једно место стар чича изиђе.
“Што ти ниси”, каже, “посло сина у војску?”
“Ја не знам”, каже, “де је он.” А Луне већ разумео од оти општинара што су уз нас да је он ту, у шуми. Луне је овде долазио као комита и ови што су општинари знају га. И Луне:
“Што ми”, каже, “не рекнеш поштено: он је у шуми ту и ту. Што не пошаљеш неког да дође, него треба ја да шаљем да га убију?”
“Не знам и не знам.”
“Добро”, каже, “кога имаш ту?” Учиниће рече да има. Каже: “Изведи то напоље све.” Чича изведе укућане у неку кошару, а два комита запалише кућу. Изгоре све. Кукњава ту, кукњава.
После идемо из села у село, сви лепо долазе па нам се пријављују. Само смо на једнога наишли, то ми је зачудо: “Што ти ниси отишо у војску?”, пита Луне. А он матор, завио бркове, вели:
“Ја сам три године био бугарски војник и ја више нећу да служим војску.”
“Па ти си био бугарски, сад треба да будеш наш војник, ово је наша заједничка држава Југославија, мора да се служи војска.”
“Ја сам Бугарин и нећу.”
И оће бит, и неће бит, и говори му, и говори Луне – како уме онако лепо, школован, спреман човек. И кад тај каже опет:”Ја сам Бугарин и нећу”, он само што се окрете у једног свог. И он извади лисице, де су му биле не знам. И он: фук! – метну му лисице на руке. И отера га…
Осто сам код војводе Лунета до априла месеца 1920. године. Испратио ме кад сам полазио кући.
У војничком оделу дошо сам преко Крагујевца и Тополе у Жабаре. Нађем оца у њиви, оре са четворо говеди, ја викнем:
“Одмори, чича!” А он ће:
“Шта да одмарам кад сам сад одмаро.” А онај ће што му помагао, комшија један:
“Ово наш Бранко!”
А отац ми стави руку на раме и вели:
“Е па, сине поднаредниче, заврши се и то… Узми крчаг и торбу, тамо су код бреста, па иди преком кући. И ми ћемо брзо, чим саоремо још ове две-три бразде.”
