име: Петар
презиме: Цветковић
име оца:
место: Београд
општина: Београд
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
НАША КОЊИЦА СЕЈЕ СТРАХ
… Најпре сам био у ђачком коњичком ескадрону. Ту сам усавршио вештину јахања и научио како се из седла сече сабљом и гађа карабином. О коњима сам знао доста. Из краја сам где је коњ имао највишу цену и где се за коња давало све – из Пожаревца. Љубав према коњу је дуга, јака, лепа, јер је коњ дивна животиња и заслужује највише поштовање. У рату, посебно…
… Имао сам два коња: Биљана и Лолу. Првог сам купио у Љубичеву, био је пастув арапске расе, јак и леп коњ. Био сам у Дринском дивизиону другог позива, који је имао три ескадрона. Мој ескадрон је те, 1912. године, кад је избио рат са Турцима, био у Јаворској бригади… Био сам у том рату наредник, резервни…
… Код Турака је владао страх од наше коњице. Бојали су је се као од живе ватре. Тај страх је трајао још од битке на Куманову, када је наша коњица направила покољ међу пешацима… Јурили смо их преко Рашке, Новог Пазара, Сјенице, Пријепоља и Метаљке, све до границе… Кад се само сетим како су турски пешаци бежали из Сјенице… То чудо више никада нисам видео: пешаци су били бржи од наших коња… Бацали су све са себе, чак и оружје…
… И касније, у рату и извиђању непријатељских положаја, имао сам ретку срећу: нисам изгубио ниједног војника. Било нас је 120 у ескадрону. Толико нас је, 1915. кренуло трновитим стазама Албаније…
… Нисам дао да ми се војници растурају, да заостају, да сами решавају своју судбину. Јахали смо док смо имали хране за коње… После смо их водили… Изгладнели, брстили су лишће и глодали гране… Али, ишли смо даље. Нисам дао ни да се дуго седи покрај ватре. То умртви војнике, одузме им снагу и они би мало да одспавају… Неки се из тог сна нису више ни будили. Гледао сам избезумљене људе. Додају му парче хлеба, а он га ставља на чело – ни уста више не зна где су… Зато: не дам да дуго седе поред ватре и да се издвајају…
… Тако смо дошли до Валоне. Сви: 120 војника, цео ескадрон… Нисмо изгубили, чак, ни једног коња. Ту је, срећом, било хране за коње, али смо били опрезни: давали смо им помало, па све више – док их за петнаест дана, колико смо ту остали, нисмо повратили на њихову тежину… Одатле идемо на Крф. Убрзо су почеле вежбе…
… Бавили смо се извиђањем, јер нисмо имали прилику да као коњица ступимо у борбу. Али, наши извештаји били су драгоцени. Што више у дубину непријатеља и што више података о њему – то је био наш задатак. Кретали смо се према Соколцу и Кајмакчалану и готово сваког дана доносили извештаје…
… У том ескадрону био је Михаило Јеремић, сестрић Живојина Мишића. Био је необично храбар, упуштао се у свакојаке ризике, али нисам могао да га – смирим. Једном сам му рекао – ако већ хоће да лудо изгуби главу, нека бар остави коња…
… У ризике сам се упуштао само у нужди. Све остало било је смишљено и прорачунато. Пошто смо у извиђање ишли по четворица, један је одлазио дубље у територију непријатеља, остали су чекали и били на опрезу. Штедео сам и војнике и коње… У опасна извиђања најчешће сам ишао сам…
… Наше извиђање је готово увек било откривено, па су нас Бугари и Немци гађали из пушака и митраљеза… Јахао сам свог коња Биљана. Био је брз и имао је ову ману: чим запуца, он јурне у том правцу! Два пута сам морао да скачем у поток јер ме је Биљан носио право у непријатељске ровове…
… Уочи пуковске славе куписмо јаре и јагње. Али, сажалили се војници: неће да их кољу. Хранили су их сваког дана, играли се с њима… Јарац јак, узјаше га војник и оде уз Кајмакчалан… А јагње постало ован. Годину дана су војници држали јарца и овна. Тек кад смо ослободили Битољ, хтели смо да закољемо јарца. Али, опет се успротиве војници: није за јело… Продамо га неком касапину у Битољу. Био је тежак 110 килограма. Много је волео да једе хартију. Овна смо заклали и испекли на ражњу уочи пробоја Солунског фронта…
… Кад смо се вратили кућама, довео сам своја два коња. Свако је довео своје коње. Биљана сам, пошто је био пастув, продао држави, а Лолу једном сељаку… Колико се сећам, нисмо ни тада изгубили ниједног коња…
Петар Цветковић има 90 година. Живи у Београду, Јевремова 59, окружен љубављу и пажњом својих кћери Ане и Мире, унуцима и праунуцима. Носилац је три Облићеве медаље за храброст и низа других одликовања.
