име: Ранко
презиме: Дамњановић
име оца: Митар
место: Скружути
општина: Ужице
година рођења: 1868.
година смрти: 1961.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Ранко је рођен 23. јануара (вероватно по старом календару) 1868. године у селу Скружутима, општина Равањска, Ужички срез, сада општина Титово Ужице. Био је једино мушко дете а имао је и две сестре. Живео је с родитељима у селу где је завршио школу а затим се уписао у гимназију у Ужицу. Из другог разреда морао је да напусти гимназију и да се врати у село родитељима. Наставио је да се бави земљорадњом до краја живота. Ранко је остао рано без родитеља, па је морао сам да опредељује и остварује свој животни пут што тада у овако пасивном крају није било лако. Својим понашањем и односом према грађанима, а делом и због угледа који је имао његов отац Митар, Ранко је стекао поверење грађана своје општине, који су га два пута бирали за председника. Као цењен и поштован човек био је биран у многе судове при деобама имовине. То су били незванични грађански судови, али судови чије су се одлуке извршавале. Од прве жене имао је деветоро, а од друге једно дете. Када се други пут оженио имао је 65 година.
Ранко је учествовао у рату од 1912. до 1918. године. Када се вратио кући нашао је бројно мању и осиромашену породицу. У рату је био пешадијски поднаредник, и као такав командовао десетином а у појединим приликама и водом. Одступао је са српском војском преко Албаније за Грчку где се разболео па је краће време боравио у Бизерти. После успешног лечења враћен је у своју јединицу и 1918. године учествовао је у пробоју солунског фронта. Као старији човек, у балканске ратове је ушао са Орденом Таковског крста, а у ратовима од 1912. до 1918. стекао је одличја за храброст међу којима и Златни орден Карађорђеве звезде са мачевима. Носио је споменицу Освећено Косово за рат 1912, Споменицу Петра I за рат 1913, Албанску споменицу за верност отаџбини 1915. године, Споменицу ослобођења и уједињења 1914—1918. и друга одличја.
Иако стар човек Ранко је имао изузетно добру меморију. Он се сећао свих детаља из ратова у којима је тако дуго учествовао. Он се после кратког размишљања на многа питања одмах присећао где је био у сваком тренутку.
Ранко је доживао да види бројно потомство, међу којима има лекара, професора, инжењера, економиста, техничара и других професија.
Иако је имао тежак животни пут Ранко је дочекао дубоку старост умро је у 94-ој години 18. августа 1961. године. Сахрањен је у месту рођења. Зажелео је да му се на споменик напише: „У народу целог века први међу првима у ратовима храбар међу најхрабријима. Одликован је орденом Карађорђеве звезде и Таковским крстом“.
