име: Војислав
презиме: Даниловић
име оца:
место: Азања
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1887.
година смрти: 1961.
извор података: “Кад су војске пролазиле”, Драгутин Паунић, 1988.
Војислав Даниловић, земљорадник из Азање, учествовао је у оба балканска рата (био је ордонанс коњаник при штабу Моравске дивизије) и у првом светском рату као ко мандир штапске коморе Комбиноване дивизије. За собом је оставио два дневника: Из балканског рата и Ратни записник, као и краћу аутобиографију. После ратова живо учествује у друштвеном и политичком животу свога села. Припадао је Земљорадничкој странци, њеном левом крилу, а за време другог светског рата целу 1943. годину провео је у Бањичком логору.
ИЗ БАЛКАНСКОГ РАТА
Ноћу између 16. и 17. септембра 1912. године објављена је целокупна мобилизација српске војске. За Азањце зборно место било је код дуња на раскршћу гробље и друм Азања-Паланка. Сви обвезници војни, коморџије са својим колима, коњима – јахаћим и товарним, изађу ноћу на зборно место. Ноћ је била ведра, и месечина.
Деловођа општински Влајко Даниловић прозивао је редом, по ратним списковима, који су те ноћи донети из окружне, Пожаревачке команде. За сваку јединицу по један списак – и предаван једном из групе да води ту групу у своју јединицу. До шест сати сви су обвезници прозвати и упућени у команде. Остали смо само ја и Станоје М. Ђорђевић са својим јахаћим коњима, и приборима. Нас двојица смо по распореду припадали штабу Комбиноване дивизије првог позива народне војске. Деловођа је рекао: “Вас два идите кући, за вас нема наредбе”, и да будемо спремни кад наредба дође. Тако се ја са зборишта вратим кући. Село готово пусто, остала само нека стара баба са неким дететом, било је и радно време – берба кукуруза.
18. септембра пред вече добијемо позив. Донео ми га Веља – Цила Ж. Прокић, и ја одем пред општину са коњем. Са мном је пошао и мој отац, а Станоје био стигао пре. Уђемо у канцеларију и деловођа нам уручи Ратни списак. У Списку је била одређена ратна маршрута, а команда – штаб наше дивизије био је Ниш. У Списку је стајало: 18. IX конак Велика Плана, 22 км; 19. IX Јагодина, 44 км; 20. IX Делиград, 49 км; 21. IX 38 км – Ниш. Мој отац је казао: “Немојте вечерас кретати, ја те путеве добро познајем, већ ноћас од два сата. Пређите Паланку и ноћићете у Јагодини” – што и урадимо.
Ујутру, 19. септембра, у два сата, ја пођем и ударим на мога од тад ратног друга Станоја, и кренемо за Ниш. До капије нас испрати његова стара мајка Загорка, јер од мушких је у његовој кући остало само једно дете од пет-шест година. Плачући се вратила кући.
Ноћ је била још ведра и тиха. Кад смо из Паланке, од касарне кренули према Плани, са запада почеше да се навлаче црни јесењн облаци. Пређемо преко Велике Плане, Старог и Новог Аџбеговца, Марковца, Лапова, Милошевца, Багрдана, поред Липара и у пет сати увече стигнемо у Јагодину. Још код Липара спадне ми са коњске ноге једна потковица, те у Јагодини платим 12 гроша кајарење, јер су одмах цене скочиле. Ту у Јагодини преноћимо у кафани код неког Вељка, за коње купимо сена по 60 п. дин. кило.
Преко ноћи почела је ситна јесења киша.
Ми се рано ујутру 20. септембра кренемо праћени кишом, и преко Мијатовца, Ћуприје и Параћина у седам сати увече стигнемо у Делиград. Помрчина као тесто. Ноћимо у кафани код начелника војне станице, купимо храну за коње, опет 3 гроша кило сена. Ту је био начелник станице, неки стари пензионисани чиновник, и дуго у ноћ седели смо само нас тројица. Он нам је причао о догађајима и борби на Делиграду, где је и он учествовао у Српско-турском рату 1878.
Сутрадан, 21. септембра, кренемо, и у пет сати увече стигнемо у Ниш. Опет са коњима. Нађемо шталу, купимо храну за коње, опет 3 гроша сено. Ту преноћимо па ујутру, 22. септембра, распитамо се и нађемо команду која се формирала у школи Зелена гимназија. Ту се јавимо. Одемо у касарнску шталу, доведемо коње. Дивизија се није формирала већ једна бригада – Моравска бригада I позива народне војске. Ту смо примили одело – све ново, храну за нас и коње.
Бригада се формирала неколико дана у Нишу. Долазили су редом. (Али нисам казао: уз пут, од Азање до Ниша, сретали смо возове војске, вагони окићени, из сваког вагона орила се песма, расположење код војске је било толико као да одлазе на свадбу или параду. Народ је био одушевљен).
У Нишу смо били до 25. септембра, када се ујутру кренемо за Лесковац. Целим нас је путом пратила киша. Пошто сам ја био коњаник, командант узе нас 3 ордонанса који смо били стигли, и пођемо са командантом, начелником штаба, ађутантом и ордонанс-официром у пратњу. И тако увече, 25. септембра, стигнемо у Лесковац. Народ нас је свечано испраћао и дочекивао – цвеће је било покрило пут куда смо кроз варош пролазили.
У Лесковцу смо преноћили у кафани, а коњи у кафанској штали. За коње купимо храну, а за нас мало грожђа кога је било у изобиљу. Ујутру, 26. септембра, командант и официри оду аутомобилом, а ми јашући до Лесковца за Лебане, само опет праћени кишом. Од Лесковца до Лебана је дивна равница, уз пут сам видео колибе на саоницама, које тамошњи овчари крећу за овцама.
Око један сат по подне истог дана стигнемо у Лебане. Лебане је у равни, али одмах до њега диже се бреговито и шумом покривено земљиште. Мало смо се одморили па одмах кренемо са командантом преко села Бувци, Ђулекаре и ноћу око 4 сата дођемо на Тополски вис.
Киша лије као из кабла. Одведе нас ордонанс-официр, арт. поруч. Чеда Петровић код 5. батерије I пољског арт. пука, који су били стигли. Вежемо коње за њихове коњовоце, и ту преноћимо прву ноћ на хладној јесењој киши, која је целе ноћи падала.
Одатле сам одлазио у Лебане ради преноса поште, а и ради снабдевања људства и стоке неколико пута, али коња сам издржавао о свом трошку, јер сена нисмо добивали још.
На Тополском вису смо били неколико дана.
Трећег октобра, ноћу, чули су се први топовски пуцњи, и ми се 5. октобра кренемо код Сјеринске џамије. Ту смо сјахали и дадосмо коњима мало сена, а пред нама, отприлике на километар, чула се прво јединачна па затим плотунска паљба на караули Свирци, то је било у 10 сати дању. Други прек. пук био је посео границу и Арнаути нападну али их је II прек. пук убрзо одбио и заузео караулу Свирци уз припомоћ 9. батерије.
М и ордонанси носили смо наредбе јединицама бригаде и били смо у приправности, а 7. октобра у 10 сати кренемо преко Раван-бање за Туларе испод виса Мркоње, где са штабом стигнемо у 5 сати увече. Ту нам је и стигла наредба од Врховне команде, где наша влада објављује рат Турској, и ја однесем наредбу команданту II прек. пука ппук. Божи Јанковићу, кога сретнем са његовим штабом одмах иза Тулара. Ујутру 8. октобра у 5 сати била је јака измаглица, и г. капетан II класе Драгомир Тотовић, командир хаубичке батерије, прочитао је наредбу батерији рекавши на крају: “Јунаци! До сада сте ви сами били господари ваших глава, а од сада више нисте, и ја вас позивам да се јуначки боримо да ослободимо нашу браћу испод турског јарма, која већ читав век чекају на нас.”
Те речи ме дубоко дирнуше, и дадоше нову снагу. И наш штаб одмах 8. X у 5 сати се кренуо уским планинским стазама караули Лисици, где стигнемо у 10 сати дању. Караула је на једном вису, а са северне стране има лепих шума. У један сат по подне кренемо са штабом, пређемо караулу и ступимо први пут својом ногом на старо српско земљиште, којем је туђин вековИма господарио и тлачио онај јадни српски народ. Дан је био диван, и природа, благо јесење сунце дивно је грејало. Путовали смо даље, а увече 9. X командант ми у једном арнаутском селу нареди да будем ту док све наше трупе не прођу и командирима скренем пажњу да не дозволе војницима пљачкање ових мештана, а њима нареди, запрети, да мене нико не дира. Много ће за њих да буде зло – то комит преведе на арнаутски. Ту сам стајао док није пао мрак па се онда кренем за штабом. Кад сам наишао на једно друго опет арнаутско село, Арнаути седе на пољу, истакли беле барјачиће, али се мени капа диже јер остао сам сам.. Назвах им Бога, они прихватише, и ја видим да не смеју да сметају ништа. Продужим даље и наиђем на штаб пука I прек. са целим пуком и потпуковника Алексу Радовановића. Јавим се њему и упитам за бригаду. Он ми каза да останем са његовим војницима, па ћемо ујутру тражити бригаду. Ја сиђем мало ниже од његовог шатора и дуго сам тумарао тражећи пут за бригадом, али узалуд, смрче се као у рогу, а хладан ветар поче са кишом да сече. Ја сиђем доле у једну увалицу, коња вежем за један жбун. Коња покријем једним поњавчетом, ћебета нисам имао – легнем преко седла и бацим шаторско крило на мене и тако ноћим на киши, ја без хлеба а коњ без сена и зоби.
Ујутру 10. X оседлам коња онако мокрим прибором и преко оних брда пођем куда је отприлике отишла бригада. Киша је стално падала. И тако путујући, до 10 сати нађем их у једном малом арнаутском селу Мрамору, крај речице Мрамора. Ту је заноћио штаб и одмарали се. Од глади сам био малаксао и ја и коњ, тако ми се коњ од оног мокрог прибора убије у леђа. Коња вежем за врзину и дам му мало огризине од шаше, а мени да мало проје Станоје Лазић, коју је набавио од тих Арнаута, те тако унеколико утолим глад. Мало после стигне и комора те примимо по један хлеб, и око 12 са бригадним штабом продужимо ка Приштини.
Ја са поручник-Чедом стигнем на Косово у један сат дању, и он ме врати за команданта, те и командант дође на Косово. Ту се улогоримо. Увече у 10 сати пођемо у Приштину са командантом код команданта III армије Боже Јанковића, генерала. Командант бригаде, нам. штаба мајор Живко Живковић и Милорад Ђокић. Тај пут је био страшан, пред нама и са стране чују се пуцњеви пушака. Командант, начелник и ми војници држали смо преко седла откочене у рукама карабине.
Тако ноћу стигнемо у ућумат код команданта армије. Кад смо ушли у варош, она је тек пре неколико сати била заузета, комити су дотеравали побуњене Арнауте везане по двадесет један за другог, а комити их мувају кундацима и затварају. Војске пуна варош да не можеш проћи, весела и расположена. Ја сам ово посматрао док је командант био код команданта армије. Приштина лежи на једној равни изнад Косова, варош нечиста, пуна џамија, народ доста нерасположен, нешто уплашен, иако има Срба.
Одатле смо се после два сата вратили и ноћили на Косову, па ујутру, кад се штаб спремао за покрет, мени ађутант Милан Ристић да један акт да носим у Приштину да предам командиру телеграфије кап. I кл. Михајлу Ваљаревићу. Дан је био леп и ведар. У Приштини предам акт, вратим се, купим оне турске гибанице – баклаве, која је прављена на маслу, одболовао сам је после ноћу и један дан. То је било 11. октобра.
Кад сам дошао на Косово, бригада је била отишла. Ја стигнем хаубичку батерију и упитам командира Тотовића за бригаду и он вели да је бригада отишла за Гњилане. И увече у 8 сати стигнем штаб испред Гњилана. У Гњилану смо сјајно били дочекани, цвеће се бацало, а усклици “Живела српска војска!” проламали се. Части је било од Гњиланаца колико хоћеш, вина је било у изобиљу – ко год је хтео, био је пијан.
Онда се вратимо из Гњилана и ноћимо испред вароши под ведрим небом. Ноћу удари киша. Ујутру 12. X кренемо опет кроз варош. Изашло је на улице мушко и женско, мало и велико. “Живела српска војска!” проламало се, а Турци се окуњили па тужно гледају у српску војску која парадним маршом уз звук трубе и добоша весело парадира на челу са својим храбрим официрима кроз варош.
Увече стигнемо у једно арнаутско село, Белановицу, а целим путем нас је пратила хладна јесења киша. Ми повежемо коње у једну арнаутску кућу, одакле су Арнаути тек били побегли, а командант, официри и поп штаба, архимандит Платон Јовановић преноће у једној штали где је било и сламе. Те ноћи сам малаксао од глади и морао сам да једем неко масло, а у Гњиланском пољу сам назебо по оној киши па ми је два дана било тешко, добио сам неки пролив. Један кош војска пролазна разбила је те смо имали за коње зоби и нашло се и мало сена. Ту сам и ја код коња ноћио и остали ордонанси.
13. октобра у 5 сати ујутру по великој киши кренемо се даље. Недалеко од Белановице, само северно, ту смо ја, Љубомир Николић из Вел. Борка и Веља Милијановић из Сибнице ноћили у једном обору и за коње смо имали мало сена, а ја да нисам испекао два коричка кукуруза, липсало би се од глади. Те ноћи зима је била јака.
Ујутру 14. X ађутант Милан да ми једног товарног коња да са једним официром из 12. пука идем у Белановицу да се од наше коморе понесу ствари ађутанта, која је била у Белановици, и да кажем да комора продужи за Скопље, јер овамо, куда је штаб отишао, кола нису могла, и да од тог официра вратим коња Живка Живковића, којег је тај официр одјахао до Белановице. Ја у Белановици узмем Живковог коња, а Милутин Живковић из Бегаљице, посилни ађутанта, натовари ађутантове ствари и вратим се за бригадом са Милутином. Кад смо дошли где је била бригада, они су отишли, само нас је сачекао Живко. Зима је опасна била. Предам му коња и пођемо нас тројица преко планина, зима је опасна била. И нађем бригадни штаб на Црном врху у 7 сати увече. Ту Милутин скине ствари па сиђемо ниже, нађемо мало згодније место, заклонито шумом од ветра, па наложимо ватре и ту преноћимо ја, Борисав Станаревић из 4. ескадрона Дринске дивизије и Живко Прокић из Азање. Ми без хлеба, а коњи без хране, морали су да једу ону шуму од гумарова. Зима је таква била да је запамтила цела Моравска бригада.
Ујутру у 6 сати кренемо за Скопље. Кад смо пролазили кроз село Мирковце, а били смо заостали ја, Живко Прокић и доктор Милан Ђ. Стојковић из Неготина, сељаци и сељанке износили су хлеба и вина. Истина да је хлеб био од јечма и рженице, али ми, онако гладни, јели смо га са халапљивошћу. Кад ће већ да изађемо из села, нас три сврати један сељак који је славио Петковицу. Мало смо код њега пили и да нам по један хлеб па нас испрати. Доктор се беше мало напио и свим путем пева. Тада сам се заситио први пут после прелаза границе. И тако 15. X у 3 по подне дођемо испред Скопља, код Агиних кућа испод утврђења, и ту нађемо штаб.
У 10 сати увече ађутант одреди мене са Милорадом Ђокићем, ордонансом из Сибнице, да носимо један акт у Скопље у ућумат и да идемо у кафану “Слобода” и купимо једну флашу ракије и шампањца. Платимо флашу шампањца 10 динара. Ту, у тој кафани, нађем Гмитра Јакшића, трговца из Селевца, где седи са сином Миланом, поручником у 8. пуку. Напишем писмо и дам му да преда моме оцу у Азању, јер су он и мој отац били добри пријатељи. Тад сам у Скопљу платио један хлеб од 20 п. д. 30 п. д. Ту смо заноћили и сутрадан 16. X преданим. Дан је био добар, сунце је грејало.
Кад се ујутру, 17. X, крене штаб, ја останем за комором јер ми се коњ убио у леђа још од оне ноћи испред Мрамора, и у три по подне дођемо у село Доње Водно. Преданили смо у Водну. Дан је био одличан. И ту сам видео батинање војника. Командант је осудио војника једног из пешадије 15 батина, те му је један комита ударио. Ту смо заноћили на Св. Луку увече. Пред зору 19. X удари киша и ми се вратимо у Скопље. Целим путем нас је била киша. Сместимо се у артиљеријске штале северно од вароши.
Преко ноћи падне снег. Ту смо били до 28. X када се преместимо југоисточно од Скопља, у понтонске шупе поред Вардара, близу железничког моста, а штаб је био у једној турској школи на левој обали Вардара, ближе мосту на Вардару.
Ту је било прилично са људском и сточном храном.
Ујутру 3. новембра, по јакој киши, кренемо за Тетово. Ја опет полако позади штаба, јер коњ још није био оздравио, а јашио сам једно пониско коњче, једва ме однело до Тетова. Сместим се под неки трем, узмемо нешто сена и зоби од начелника Тетовске војне станице, дамо мало коњима и ту преноћимо, па ујутру 4. XI у 8 сати кренемо за Гостивар. Пут одличан. Стигнемо у 3 сата по подне, коње повежемо напољу, јер штала није имало. Целу ноћ била их је киша да и оно мало сена што смо ту узели нису могли да једу од рђавог времена, а ми ордонанси ноћимо у једном доксату на другом спрату, код једног бугарског калуђера.
Ујутру 5. XI командант нареди те се ми преместимо у варош, са леве стране Вардара, у једну турску кућицу, а коње сместимо у неке рабатне турске штале.
Гостивар је помала варош, осим Турака има доста Бугара, Срба мало, место лепо, равно.
На моју славу, 11. новембра, Св. Мрату, ишао сам у једну грчку цркву где сам упалио свећу и одстојао службу Божју по закону и нашој вери. Славу сам провео у једној барачици, почастио сам другове неком кафом и неколико ћевапчића, и неком чашом вина, а узео сам за то један наполеон у злату на зајам од Воје Миливојевића из Кусатка, јер 200 динара које ми отац при поласку у рат дао био сам потрошио за себе и коња. За коње смо доносили шашу из Гостиварског поља, и баш истог дана, 11. XI, ишао сам за шашу, а и за људску храну, није било рђаво.
16. XI штаб бригаде пође за Дебар. Комора, кола, врате се за Скопље, само оперативно одељење пође за Дебар. Ја примим од Ћерамилца, комесара штаба – учитеља у Кусатку – 88 коња, и узмем од начелника војне станице осам самара да се понесу потребне ствари за штабом, а ја да их спроведем. Штаб оде, а ја са том комором пођем преко села Речана. Од Мавровских ханова поче да хвата ноћ, а одатле је било и снега нападало, пута нема већ козја путања, коморџије наши Срби не умеју да натоваре на самаре, терет је падао те ме ту одмах иза Маврова стигну неки сељаци, Срби, са неколико празних товарних коња. Ја их замолим те олакшам товар нашим коњима, приме они на њихове коње те смо лакше ишли. Они су ишли код стоке коју су отерали да у топлијим крајевима проведу зиму, а у пролеће опет да дођу натраг, на бачије. Они су примили товар. Путујући преко планина, а оним козјим путањама, много су се људи намучили. Те једва око 12 сати ноћу стигнемо у село Галичник, где затекнем штаб, па ујутру 17. XI по киши и снегу. Пред вече дођем у Дебар. Путовање од Галичника није ваљало до реке Радике, после је било мало боље. Опет козја путања. Радика је брза река, посред ње испречило се камење. Кад смо сишли на један мост, где је требало да се пређе на дугу страну, оно неки узан, на неким моткама мостић те је морало један да излази, а други да наилази. Мостић сав дркће, коњи се плаше. Те тако наизменице прошла је цела бригада. Одатле се иде левом обалом Радике поред арнаутског села Студно, а на дугој страни Радике има друго село Нумичане, а између Нумичана и Студна има Бањска вода, која се зове Косоврасти. Кад смо пролазили поред Нумичана, звона су црквена ударала дуго у знак поздрава српској војсци. Пут је рђав. Од каменог моста на Радики има мало бољег пута са леве стране, а са десне стране Радике има лепа равница на којој су подигнути добри виногради, Цела десна обала Радике је планина, Клаковичке планине.
У средини Дебра у једну зграду на пијаци смести се у II спрат штаб, а доле ми са коњима у шталу. Дебар лежи на лепом месту, са севера су високе планине, а на југу добра равница. У Дебру живе већином Арбанаси, ја знам само за једног Србина, кафеџију Божу Илића. Од заната има јорганџија, шустера, кујунџија и др. Варош веома богата и Дебрани кажу: Изгори Стамбол – Дебар ће га плати; изгори Дебар – Стамбол не може да га плати.
Вода је изванредно добра, има силних чесми. Вино одлично (дебарско вино). Кад је бригада дошла, вино је било 50 п. д. ока, а кад смо пошли, скочило је на 4 гроша ока. Људска храна скупа много, ока хлеба 5 гроша. Варош као и све турске – неуређена, улице уске и прљаве. У Дебру живи један Арнаутин, Шећер-беј, он је веома богат, а водио је србофилску политику и одмах је ступио у везу са командантом. Он је том српском живљу много помогао, нарочито на просвети. Помогао је те су отворене неке школе и симпатизиран је од хришћана. (Прича Павле Хаџијевски, надзорник српских школа у дебарском крају). Једном сам са Шећер-бејом и Павлом ишао на имање – чивлик Шећеров, те код тих његових кметова што раде на његовом имању тражили смо Ризу-беја, брата му, који је побегао испред српске војске. Командан г му је загарантовао слободу, те је после неколико дана дошао у штаб.
Тај чивлик Шећер-беја је преко Дрима на југу, 2-3 километра од Дебра.
Прешли смо преко великог зиданог моста на Дриму.
У Дебру је било доста добро, највише је било сена за коње, а и за људе је било добро – у Дебру има добре касарне. Повише Дебра има добра бања где сам једном ишао. Док смо се бавили у Дебру, највише смо седели код Блаже Илића, ту смо имали лепо вино, а и Србин је, бакалин и кафеџија. Кад су дошли да нас смене Тимочани, 14. пук, ми се 25. XI у 12 с. дању кренемо из Дебра, све десном обалом Радике, до близу манастира Св. Јована. Ту у манастирским кућама ноћимо па ујутру 26. XI кренемо мало левом, мало десном обалом бучне Радике. Пут од манастира Св. Јована до Маврова страшан. С једне стране планине високе на хиљаду и више метара, а с друге на дубини од 200 до 300 метара бесно хучи Радика. А поред реке козја путања, са планине натквечио се камен као кућа, а туда вијуга путања – да се омакне, па ни трага од човека. Коњи под теретом падају па има муке да се дигну. И тако по том мучном путу у пола 3 стигнемо у Маврово. Ту растоваримо коње и дамо зоб. И ту сам видео: један пешак војник плати један хлеб 1,10 п. д. Кад коњи поједу зоб ми кренемо даље. Снега није било, али блато страшно да су коњовоци једва ишли.
У Гостивар стигнемо преко Речана у 10 сати увече. Ту стоваримо ствари са коња, јер сам имао 9 Арнаута које сам из Гостивара узео од нач. станице кад сам пошао за Дебар. Коње вежу у неку каљаву шталу и ту ја ноћим, а њима кажем да остану до сутра. Но они, бојећи се да их и даље задржим, ноћу побегну.
Ујутру 21. XI предам узете самаре у општину гостиварску и у 9 сати кренем за Тетово. У Тетово са Станојем Лазићем из Сараораца – а ордон. стигнем у 2 по подне. Коње вежемо у кафанску шталу, сена узмемо од начелника војне станице и преноћимо у једној соби где путници каравански ноћивају. Сутрадан ту преданимо и 29. XI у 6 с. кренемо са штабом за Скопље. Мене и Милана Весковића командант одреди пред њим. Овај Милан био је из III коњ. пука. Ишли смо до једних ханова. Пошто ми је коњ уколонисан, ађутант мене остави да идем позади, те тако са Станком Стокићем, ордон. из Лугавчине, коме је коњ такође био неспособан, полако дођем пред Скопље у исте арт. штале, поред села Бардовци. Сместимо коње у штале, а ја са Животом Петровићем, орд. из Кусатка, одем у Скопље. Чули смо да је 8. пук I поз, дошао у Скопље. Било је доцкан и нисмо никога нашли, те се вратимо.
Те ујутру 30. XI одемо поново и нађемо више наших сељака. Претресли смо све за ових два и по месеца: ко је погинуо, ко рањен – јер они су прошли кроз борбе на Куманову, Прилепу, Бакарном Гумну и Битољу па су доста настрадали. Живота оде, а ја останем те нађем мог зета Милосава Јанчића. Ту смо мало разговарали, па и ја одем у шталу. Тад сам разумео да је код Штипа на Св. Луку погинуо мој шурак Чеда М. Никодијевић, студент права. У тим шталама смо били до 3. XII, па се преместимо у понтонске шупе, где смо и раније били, а штаб у једну турску кућу, спротив дрвеног моста на левој обали Вардара. До 10. XII за храну коња било је незгодно, јер су коњи јели неку ражану сламу, од које се многи поразбољеваше. А од 10. XII снабдели смо се свима артиклима, те је за људе и стоку било добро.
Скопље је доста велика, лепа варош. Кажу да броји око 60 до 70.000 становника, већином Турака, Бугара и Грка, Срба најмање. У Скопљу има више бугарских цркава, а свега једна српска – Св. Спаса, коју је, кажу, подигао цар Душан. Грчких цркава има више. Црква Св. Спаса споља је проста, али је унутра украшена са дивним дрворезима. Има православна Митрополија. Бугарско свештенство у Скопљу броји 36 лица, а српско шести део. Кроз средину Скопља тече са севера југу река Вардар. У Скопљу има доста лепих зграда, од којих су најбоље неке турске школе на северозападној страни вароши, а на десној обали Вардара, где је у њих две смештена Руска болница, а где је за време рата била Врховна команда и где је била I армија, турска гимназија, Српска виша женска школа. За време рата ађутантура Врх. команде, Главна итендантура, Офиц. дом, Ућумат, Отоманска народ. банка. Има више апотека од којих једна на Вардару најбоља централна апотека, модеран мост на Вардару. У Ућумату је седео начелник Округа скопљанског, Енглеска болница, Полумесец, Општа скопљанска болница. Скопље су Срби поделили на четири кварта. Има још лепих зграда по новом пропису. Образована је Вардарска дивизија. Улицом уз Вардар поред Руске болнице има трамвај што вуку коњи. Железничка станица је на западној страни вароши, а на јужној пристаниште Војвода Путник. У Скопљу је жив саобраћај, пруга Скопље – Велес и Скопље – Кос. Митровица. Добра је трговачка варош, има сваковрсних заната. Хотели су највећи Слобода и Париз. Улице су у Скопљу приличне. Кад би се урадиле са обе стране Вардара, пролазнику би било дивота проћи, а имало би диван изглед. У скопским пољима има добрих винограда од којих се производе чувена скопска вина. На Вардару има два гвоздена фина моста, има фабрика где штаве овчје коже вештих кожуварских мајстора што им много вреди Вардар.
У Скопљу смо били до 27. I 1913, кад добијемо наредбу да идемо са бригадом за Албанију и Елбасан. Пре поласка одемо нас неколико другова код неког Јована Коживара, који је имао добро вино, где смо за време бављења у Скопљу највише проводили, те мало попијемо више, опростимо се са њиме и његовим укућанима, пожелеше нам сретан пут и растанемо се. Око 3 сата 27. појашемо коње и уз песму пођемо на железничку станицу, иако иду тамо у дивљу Албанију где ће се бавити неколико месеци по дивљим крајевима Алабаније. Али их је јуначка крв и срце на то нагонило јер Србин никад кукавица није.
Кад смо стигли на станицу, вагони су чекали, утовар је почео у пола пет. И у 6 воз крене, и у 10 увече стигнемо у Велес. Коње вежемо за ћепенке турских дућана, а ми ноћимо на ћепенцима. Ветар је силно дувао. Велес је доста сиромашна варош због рђавог положаја, каменито је. Кроз Велес тече Вардар, са обе стране су брегови па куће изгледају као басамаци. У Велесу има добре касарне и штале, а околина Велеса има лепе винограде, те је чувено велско вино.
29. I у 10 сати кренемо са штабом који је водио ађутант Ристић, а командант и начелник отишли су аутомобилом. Пут је добар, на Топлици су модерни мостови, из чега се види да су Младотурци почели да се угледају на друге културније народе.
У пола три стигнемо у једно турско село Извор, које је добило име поједном извору, чији је базен узидан, који има простора око 30, а широк око 10 метара. Село је све попаљено, јер у српском наступању Арнаути су им правили сметње и Срби су га попалили. Коње вежемо у неке рабатне штале, а ми заноћимо у једној кући која није била баш сва срушена. Куће су обично на горњем спрату, доле штале, а горе собе, а нужду врше са спрата – има две греде које стрче напоље и одатле врше нужду – нечисти су скроз.
Ујутру 29. у 7 с. пођемо за Прилеп. Пут је добар до подножја Бабуне (Афтипашиних ханова). Легенда каже даје ту била крчмарица Мара, где је Краљевић Марко доста вина попио. Ту смо дошли око 11 сати и ађутант узме од мене сланине што сам ја у Велесу добио од Живојина Радојичића из Придворице, коју је мој отац по њему послао пред мој полазак из Скопља – те су официри мало доручковали.
Одатле ађутант узме нас 4 ордонанса да пођемо са њим напред, остали остану за комором. На Бабуни је пут израђен по плану на цик-цак, има око 40 завојица док се изађе на врх од око 1500 метара. Од једне карауле која је на врху силази се доле, те се тако сиђе у Прилепско поље. Ту сам видео један цео људски костур сав оглодан, неког турског војника који је ту погинуо за време борби пред Прилепом. И тако путујући Прилепском равницом, угледасмо рушевине Марковог града – наврх планине, на самим стенама, град кога се Турци и данас плаше, а Срби диче.
У Прилеп смо стигли око 3 по подне. Коње вежемо у једну шталу, сена купимо по 20 п. д. оку. То вече смо весело провели у друштву неких наших сељака, који су били у санитетској колони Дунавске дивизије. Ноћили смо код Турчина кафеџије. Ујутру 30. I, пошто смо разгледали Прилеп и све знаменитости, кренемо радујући се што пролазимо оним улицама куда је Марко пролазио. Коње смо појили на чесмама где је Краљевић Марко појио Шарца.
У 7 сати оставимо Прилеп и кренемо ка Битољу, радујући се што идемо оним путевима куда је Марко пролазио када је ишао по рибу у Охрид. На око 6 км од Прилепа, код Бакарног Гумна, видело се где је била херојска борба, на Прилепу и Бакарном Гумну, где су и многи Срби јуначки пали за ослобођење своје браће испод турског јарма. Ту постоје два гробља, једно с једне а друго с друге стране пута ка Битољу, оба опкопана ровом. На сваком гробу ударен крст са натписом погинулог.
Свуда уз пут ка Битољу стоје гробови и српских и турских војника, само су турски многи повађени и костури оглодани, јер су плитко сахрањени. Видели смо где је била очајна борба на Битољу, где су наши Дунавци стојали у води до појаса неколико дана у Црној реци. Видело се где је турска артиљерија била укопана. Све је поље преровано гранатама које су падале међу турске војнике који су нагло одступали према Битољу.
Од Бакарног Гумна почела је да нас прати хладна зимска киша са снегом, уз то још и хладним ветром. У Битољ стигнемо у 4 сата увече, нађемо неке мрачне и каљаве штале спротив кафане Елбасан. На другом спрату кафане радили су тежину, па је онај поздер кроз оне таванске даске падао и на нас и коње. У Битољу смо преданили 31. I ради одмора, али је за храну сточну било рђаво, нема шта да се купи те смо коњима давали неку крупну ражану сламу.
Битољ је добра варош, кажу да има око 80.000 становника, скоро половина Грци, а ресто Турци и Бугари, Срба врло мало. Кроз Битољ тече река Драгор, на сваких 100 метара дрвени мостови. Драгор је узидан са обе стране. На левој обали Драгора има лепих зграда. На обали реке има фина турска затворена чаршија, која је пуна дућана са разним стварима – оделом и др.
Из Битоља кренемо 1. II у 8 сати за Ресан, по љутој вејавици снега и хладног ветра, и стигнемо у Ресан у два по подне. Ресан је мала варошица, на висини, одакле се види Преспанско језеро удаљено око 6 км на јужној страни. Коњи ноће у једној кафанској штали, а сена набавимо од нач. вој. станице, а ми ноћимо у кући једног Грка. Ујутро у 9 с. кренемо за Охрид. Целим путем патили смо од зиме, јер је ветар са стране јако дувао. Пут пролази кроз планине, између високих брда. И тако стигнемо у Охрид у пола 4 по подне. Шталу за коње узмемо од једног старог оџе, баш уза само језеро а нас два, после много наваљивања, једва нас оџа пусти да преноћимо у једној од стајаћих соба – сва застрвена ћилимима и поред дувара јастуцима, јер код Турака нисам видео кревет. Са оџом смо дуго у ноћ седели и разгова рали, разумевао је помало српски.
3. II у 9 с. кренемо за Стругу. Пут од Охрида до Струге 13 км, а води све поред језера, с друге стране су мочваре – где стигнемо око 12 сати. У Струги узмемо једну рабатну кућу и шталу одакле су Турци побегли, на истоку вароши. Сена смо имали и зоби примимо за 12 дана за пут. У Стругу смо стигли 13. фебруара. Струга лежи на западу од Охрида, на самом језеру. Код Струге из језера истиче Црни Дрим и ту има мостић, где силазе низ степенице за воду што пију.
5 и 6 II 13. год. нападао је снег до колена, а мештани кажу да то никад није било. Па се 13. II кренемо за Елбасан, тога дана биле су Задушнице, и увече око 4 стигнемо у Ћукије, у једне ханове. Штале узмемо где су путници са караванима ноћивали кад су носили робу од Драча ка Битољу и од Битоља Албанији. Дан је био, а и ноћ, неописано рђав, ветар кроз оне рупе и исцепану ћерамиду страшно је дувао, ока се није склопило. Ложили смо мало ватре, али ни дрва нема, само нека шума, јер је наша војска 1912. год. све то порушила кад је наступала ка Албанији. Па се ујутру 14. кренемо за Елбасан преко планина, куда само коза и магаре може ићи. И тако путујући преко села Бабја спустимо се на реку Шкумбу. Кад смо сишли у равницу Шкумбе, било је благо, као код нас у априлу, маслине и друго јужно дрвеће зелено, траве већ велике, дивота права. А како је било по овим дивљим крајевима куда смо дотле пролазили! Преко каменог моста пређемо Шкумбу и њеном десном обалом предвече дођемо у Елбасан.
Елбасан лежи у равници реке Шкумбе, варош као и све турске, улице уске и прљаве, чесми има повише, вода тече улицама, и да није те воде био би још гори смрад. Од заната има јорганџија, шустера, кујунџија, дуванџија, казанџија, а и трговачких радњи, мануфактуре доста. У Елбасану, на југу вароши, има једно место што им служи као парк: ограђено зидом висине од метра до 1,20 м, около дуж ограде унутра посађени пре сто и више година кипариси, који су у пречнику дебели да их два човека не могу обухватити. У једном крају подигнута је трибина одакле су турски великаши говорили народу о неким важнијим пословима (кажу мештани). Тај парк у средини је чист и го, само што је покривен густом зеленом травом, дивота је туда шетати. По вароши има доста лозе-чардаклија по кућама а и радњама, које покривају на више места улицу. Мештани кажу да једна може да роди по 200 до 300 ока грожђа.
Становништво Елбасана већином Арнаути, има доста Грка, мање Влаха, а има доста и Цигана. У вароши има грчка митрополија, ућумат и касарне. Има фабрика где се цеди зејтин, само коњи окрећу и олуком тече у рупе. А видео сам где врше-млате пиринач неким кукастим моткама и како га веју на ветар лопатама. Околина је врло сиромашна, чупају пиревину и доносе оне жиле на пијац те продају за храну магарића. Пијац је у средини вароши, суботом. Како околина роди смокве, лимун, поморанџе и друго јужно воће, то га на пијаци има у изобиљу; има ражи, јечма, кукуруза, морске соли. Жене доносе ћебад, вуну, беле чарапе вунене, беле као снег, опанака, жита – све се то доноси на леђа и магариће у џакове, јер тамо нема кола. То продају и мере кантаром. Скупоћа је велика хране: жито 4 гроша, кукуруз 3, сено 0,50 п. д., пиринач 4 – 5 гроша, зејтин 10-12 гроша, шећер 5-6 гроша. Највише има дувана, чувени елбасански дуван, све се продаје на оке. Дуван је у слободном промету, гледао сам како режу примитивно, нож углављен у кутију од дрвета и на прекрет реже. Народ сиромашан, али је и нерадан, по цео дан седи на ћепенку код занатлија или трговаца уз мангале, пију кафу и пуше. Клима је топлија, у фебруару цвета воће. Сви становници Елбасана служе се арнаутским језиком, тешко се споразумевају са нама.
9. марта ишао сам са командантом на положај, преко Шкумбе па поред села Мурићане, па испод села Церика, код 4 батаљ. I прек. пука, па се врати код села Белиша, код 3. батаљ. 1 пр. пука. И вратимо се у Елбасан у три по подне. 2. марта ишао сам са ађутантом Ристићем, поручником Петровићем, професором Светозаром Толићем (који је био професор у Скопљу) и после ослобођења пошао је са нашим штабом), благајником Малишом Радовићем, доктор-Стојковићем у манастир Св. Краља Владимира Јована, а то је баш било на Тодорову суботу. Хтео сам да се пречестим, али сам пио чај и по нашој вери нисам био за пречест. И 3. марта одем са Живадином Јовановићем из Умчара у једну Грчку цркву да се пречестим, али пошто пречеста није било, ми само примимо наору.
У Албанији је почела борба са Џавид-пашом, који није хтео да капитулира, 2. и 3. фебруара.
6. II чули смо да у Солуну погинуо грчки краљ Ђорђе 5. III, а 7. III даван је парастос у свим црквама грчким и сви официри ишли су па парастос, а ја сам тог дана био дежурни у штабу бригаде.
12. III ишао сам као ордонанс са командантом на положај код I пр. пука, који се налазио код села Алајбеја. Прешли смо Шкумбу, поред села Церикова, које је све разрушено топовима, поред коте 614, па на Душку, где је био штаб пука, и увече се вратимо у Елбасан.
14. марта у 8 сати крене оперативно одељење штаба на положај, Душку, код коте 614, и ту буде штаб.
Душка је западно од Елбасана, удаљена око 25 – 30 км. Кота је обрасла грабовом шумом, врлетно место, па је за воду било тешко. Кад не идемо са командантом, ми ордонанси пасли смо коње по оним албанским пустињама, где се мотају змије какве се код нас не виђају. Борбе са Џавидом водиле су се, и како је наша војска наступала 21. III, и штаб се примакне преко брда и јаруга на коту 447 да буде ближе нашим трупама. Кота је код села Белиша.
22. III ишли смо на положај који је заузео I пук Моравске дивизије, кад се баш код нас ударише наше патроле и Џавидове предстраже, јер је био задатак да наши врше напад. Кад је борба почела, ми се вратимо на коту 447 и тек што смо стигли, оно поче топовска паљба и Џавид одступи. Кад смо дошли са командантом, у штабу смо затекли генерала Илију Гојковића, команданта Моравске дивизије I позива, који је дошао као појачање Моравској бригади са 2 пука још 12. марта. После бављења Гојковића у штабу, испратимо га ми са командантом донекле, и он оде за варош Пекин.
Ујутру 23. III командант пође на положај. Ордон. официр одабере нас 4 ордонанса: мене, Воју Миливојевића из Кусатка, Животу Петровића из Кусатка и Петра Вићентијевића из Даросаве и у 7 сати кренемо за Балагат, који се налази северозападно од коте 447. Више села Балагата положај је силан да кад је Џавид њега напустио, није нигде могао да задржи. Балагат је спротив Пекина, само је на другој обали валовите Шкумбе. Ту, на том положају био је Димитрије Спасић, мајор, командант 4 батаљ. прек. пука, и командир 4 брдске батерије капетан I кл. Туцовић. Одатле продужимо са мајор-Спасићем и Туцовићем на коту 500 код једног батаљона Драчког одреда, а Шумадијске дивизије 10. пука, пошто је командант бригаде био командант целокупне Албанске војске.
Са коте 500 посматрали смо Јадранско море и цео Драч.
Кад смо се вратили са коте 500 Балагату, ми погрешимо – упаднемо међу стажарски (нечитко – Д. П.). Када смо дошли пред турске позиције на 500 метара, видели су нас и турски и наши стражари и ми њих. Стали смо у једно гробље, да одатле командант посматра један вод из батаљона г. Спасића, како се полако уз косу пење да нападне на Турке. Док поче да се чује јединачна паљба, и чу се ники јаок. Командант викну: “А бре, Турци ове наше преварише и поваташе.” Командант је погрешно схватио, јер су Турци, како су опазили нашу војску, одмах почели бацати оружје и викали теслим у знак предаје, да не пуцају. Бадава су мајор Сиасић и Петрићевић устављали команданта да не излази на положај јер пуцају. Командант викну на коња и појури горе, али како ми ордонанси увек идемо напред, ја са коњем појурих испред команданта, али он викну на мене: “Не ти напред да погинеш, ајд за мном!” И тако испаднемо на положај. Командант сјаше коња, ја примим коња, он изађе напред на 15 метара пред нама, узе пушку од једног војника, подиже гајку на 1500 метара, и под његовом командом опалише војници плотун, и он са њима по двадесетину метака у Џавидове таборе који су једном долином нагло одступили. И ја сам тад изгорео 5 метака. Видећи наши пешаци команданта бригаде у првом борбеном реду, охрабрише се и млоге Турке живе похваташе. Ту је један вод наш заробио 63 Џавидова војника са оружјем и муницијом, једног официра са коњем и свом опремом, 6 товарних коња и 2 мазге. То је било 23. марта у пола 2 по подне.
Одатле између Балагата и коте 500 повећала борба очајна, и увече, уз рику топова, кишу куршума пушака и митраљеза, наша војска од 4 батаљона и прек. пука уђе у варош Љушму, где је силну војску са оружјем и муницијом заробила. 24. марта увече наши су дотерали 916 војника и 20 официра код штаба, где је за официре спремљена вечера и наложене ватре и разапети шатори. А за војнике разапети шатори и дато им по мало хлеба. То је било на коти 447. Ујутру командант нареди командиру коморе 4 батаљона II Пука те се спреме коњи са самарима за оне турске официре који нису имали коње. Тако су услужени од команданта бригаде пуков. Стеве Ј. Миловановића, и спроведу их за Елбасан. Џавид паша са неким таборима војске одступи из Љушме, са њим иде неки младић (причају заробљеници) Бећир ефендија, и што он рекне Џавид не квари.
25. III пала је киша, која је трајала до 3. априла, и тад је прво загрмело.
26. III командант нареди те се ми ордонанси са коњима преместимо у с. Белиш, ради рђавог времена. За коње нађемо шталу у селу, поред самог језера, код неког Грка Анастаса. Ту смо у штали код коња и ноћивали. Увече је стизала комора те смо добивали мало зоби и сена за ноћу, а дању су пасли по арнаутским ливадама – чаирима, где је била добра трава. Гледали смо кад спроводе заробљенике – туд је пут Љушма-Елбасан. Били су у бедном стању, голи, боси, поцепани, болесни, гладни да су кидали лист од смокве и јели, од глади падали и умирали. Од ствари су све давали за парче хлеба, али нема шта да се узме. Падне и не може да се дигне, те је било жалосно гледати ту турску војску, са чиме је Џавид мислио ратовати.
У Белишу сам гледао каква је женска ношња. Женске носе обично беле гаће, као код нас мушки, обукла неку доламу без рукава, главу повезала неким пешкиром од близу чела па низ леђа до пола бутина. Кад иде на воду или испирање рубља, она метне бакрач или корито на главу где има неки котур. И то тако носи по двадесет и више ока на глави, а рукама ради женске радове (право чудо).
1. априла у 7 сати кренемо са штабом за Елбасан. Путем је било блато тако да коњоводци што су нама доносили храну једва су се сироти мицали. И око 11 с. стигнемо у Елбасан. И опет удари киша. А ноћу између 3. и 4. IV изведри се и било је слане, иако је тамо топлије, где је и зими слабо има. На Велики четвртак ишао сам са командантом начелник-Крстићем, поруч. Чедом, професор-Томићем и г. Жиком Балугџићем, конзулом у Солуну, – који је био дошао у Албанију као владин изасланик ради неких уређаја са Арнаутима, – ишли смо у цркву – манастир Св. Краља Владимира. Гледао сам ковчег свеца Владимира. После изласка из цркве сви смо се сликали, ова горе господа и нас 4 ордонанса, и пешке и на коњима, и послужили смо са кафом од стране калуђера.
13. априла одреди ађутант мене и Милорада Ђокића да испратимо г. Балуџића до Ћукуса. Са Балугџићем је ишао његов пратилац и један турски изасланик Дервиш-беј. Из Елбасана смо пошли у 5, у Бабју одморимо коње и кад кренемо, пратилац погрешком размени коње са Дервиш-бејом, јер су оба била белци, рашири амрел иако нема јаког сунца, као и свим путем, и стално певуши, али коњ когаје сада јахао био је издао у ноге. Ја сам јахао напред и у један мах нешто лупи иза мене. Ја се окретох, а Турчин се копрца испод коња. Притрчим, он се диже, а баш је био пао у једну бару – пиштак, сав се искаљао. Али показа се храбар код српских војника: свуче капут, узјаха оног другог коња, баци капут на коња, рашири амрел и опет певуши лагано.
И тако у два по подне стигнемо у Ћукус. Балугџић нас два части по 5 динара. Ми ту ноћимо па ујутру 14. IV у 5 кренемо и у пола 12 стигнемо у Елбасан, на Васкрс. Већ је била почела да пада киша. Мој друг Станоје Ђорђевић (и сељак) био је купио и испекао јагње и спремио вино. Те ручамо ја, Станоје, Воја Миливојевић, Војислав Тешић и попијемо мало вина. Па после ја са Станојем и Војом одемо у 5. ескадрон код наших сељака те ту са поднаредником Витомиром Ивковићем из Кораћице и Жиком Л. Јелићем, Азањцем, још мало попијемо и порастурамо се.
Ја и Станоје одемо у варош код Јакова Крстића, млекаџије из струшке околине. Ту затекнемо Милована Р. Пајића и Ђокића и још мало попијемо по неку чашу и растуримо се, јер је већ било 7 сати. На Ускрс, иако сам био у Албанији, добио сам три јајета фино офарбани, црвени. Једно ми дао Ламбри Константинов-Спиро, једно шустер Апостол Анастасијевић, а једно Јаков Крстић, јер то су ми били најбољи пријатељи за време бављења у Елбасану. Пошто је Скадар пао, од 17. IV почели су да се враћају кућама војници Есад-пашине војске, они који су били из ових крајева, грдно поиспропадали. Причају да док је Скадар био у опсади за храну је било страшно и кажу мешали су суву коњску балегу са брашном и тиме се хранили.
На Велику суботу одржан је парастос у Елбасанској цркви погинулим и умрлим борцима у Албанији, па су после парастоса ишли на гробље са једним водом пешадије и једним водом коњице где је бригадни поп архимандрит Платон одржао говор на који су команданту текле сузе на очи – причају очевици. Ја сам тога дана био у Ћукусу.
17. IV дежурство у гарнизону Елбасана прими тек произведени капетан II кл. Бранислав Арачић, командир 5. ескадрона. У подне 18. IV кад се сменио у штабу, ја сам га срео, чим је отишао у стан извршио је самоубиство са пушком. Био је млад, имао је 28 година. Узрок непознат.
Уочи нашега покрета из Елбасана, 20. априла пред вече око 5 сати ја сам седео пред дућаном Костина Спире и попуњавао неке редове у овој књизи, али иду одоздо за чаршију две младе Влајиње, једној је могло бити око 25, а другој око 28 година. Кад дођоше до мене, оне стадоше па кажу: “Ће бегате на Србију ви утре, сега кажу Арнаути. Утре ће Срб бегат на Србија, а они ће нас кољат.” Ја сам их блажио говорећи да ће да дође нов аскер од Србије, али оне са сузним очима и кроз плач кажу: “Ако ви бегате на Србија, кажи ми да и ми бегаме за Србија, жив ми Господ, кажу Турци: Ми ћемо вас кољам.“ Ја им велим да не смеју, јер ће их наша војска све поклати и попалити. Али оне кажу: “Кад они нас кољат, е кој есап после”, кроз пуне очи суза, а и мени од жалости ударише сузе на очи. Само сагох главу и више нисам умео да проговорим.
Наређено нам је да ујутру 21. IV у 8 будемо спремни пред штабом, да се цела бригада крене за Охрид пошто је наређено да ми предамо Албанију Албанцима. Гробове наших војника погинулих у Албанији и помрлих, које је проклети тифус покосио, побусани, са исписаним крстом чело главе удареним – остављамо у аманет Елбасанцима. А болесници из препуних болница евакуисани све на товарним коњима, за Србију. Ред је дошао да се бригада крене, већ је 8 сати. Командир изашао у башту са особљем, пошто је већ и зграду уступио Арнаутима. Неки Аћиф-паша, који је примио град, седео је са бригадиром, а Арнаути су већ лупали по пространим собама ућумата где је био штаб. Накупило се мноштво грађана, прекрилило све улице, који су дошли да свечано испрате бригадира у кога су имали поверења. Кад куцну час да се српска тробојка скине са ућумата, где се победоносно вила још од новембра 1912. године, скоро 7 месеци, свакога Србина је у душу дирнуло. Кад смо полазили, силна светина беше се скупила, било је и мухамеданаца и хришћана. Ми на коњима, а светина пешке, испратише нас до изнад града, где се руковаше командант и турски прваци. Поред друма, са обе стране, постројен је цео дивизион коњице са командантом Владом Милићевићем на челу. Кад командант наиђе, били су спремни са исуканим сабљама за поздрав. Кад командант наиђе на Десану, он викну: “Помози Бог!” – а оба ескадрона једногласно одговорише: “Бог ти помогао” и ми пројуримо поред њих. Последњи су напустили Елбасан мајор Сава Козарац са његовом жандармеријом, која је тамо организована од војника. И тако у 9 сати ниједног српског војника у Елбасону није било.
Дивизион је ишао за штабом. Од моста на Шкумби поче да пада киша, која нас је пратила целим путем. У Ћукус стигнемо у 5 сати, где онако мокри ноћимо у истој штали. Па ујутру 22. IV у 7 кренемо за Стругу. Од карауле, где је била предстража, опет поче киша која нас је пратила свим путем. И у Стругу стигнемо у пола један. Ту смо преноћили и цео дан 24. IV на Ђурђевдан преданули, а цео дан падала је киша.
23. априла је нека бугарска прослава на коју је дошао и владика Борис. Кад су изашли из цркве, кроз варош су га пратили бугарски попови и мештани певајући из црквених књига, а за њима је ишло мноштво грађана.
Ујутру у 8 сати кренемо за Охрид, где после два сата путовања по киши стигнемо. Шталу за коње узмемо поред језера, али је сутрадан одреде за Моравску болницу, а ми се преместимо у Улицу краља Петра, идући Ресну, са десне стране друма.
Охрид је на самом Охридском језеру, источно и северо-источно. Охрид је раван сем западног дела где је град. Град је на вису, са севера му стоје Дебарске планине Беличке, на којима се скоро преко целе године бели снег, а са југа и истока гола брда. На оном крају брда, које се зове Петрило, има село Велесто. На средини на пределу брда има манастир Св. Петка. Крајње одељење брега зове се Галичица, то је идући Подградцу. Охрид је мања варош, кажу да има око 20.000 становника, од којих Турака, Грка и Бугара има највише, Срба има мало. Кад га питаш – шта си, Србин или Бугарин? – он каже: Ми те Срби те Грци, те, сви те смо браћа. Од заната има јорганџија, простих ковача, кујунџија, шустера, дуванџија, а има и мануфактурских радња. Народ као и свуда у Турској носи ципеле које они зову кондуре, па зато има доста шустера.
Охрид је неуређена варош, улице уске и криве. Од многих чесама улицама јуре потоци, нечисто и смрди. На сваких 150 метара има чесме па Турци и кроз авлије спроводе воду те се перу, иначе су погани. У Охриду има мало и модерних зграда, неке нису довршене. У граду има 13 џамија што служе где оџа сваког дана излази 4 пута на мунарет и позива халакањем на молитву, правоверне, мухамеданце, да клањају. Цркава има 3 и то све бугарске. Језеро је испод вароши. Ја га ценим да је дугачко око 30 км, а широко око 20 км. Има добар приход од риболова јер га Охрид даје под закуп рибарима, односно држава а не Охрид. У језеру има сваковрсне рибе, а чувене су охридске јегуље и пастрмке. По свом језеру пливају чамци разне величине. Кад се језеро узбурка, талас бије по пет и више метара у страну. По њему плове многобројне дивље пловке. Обале су ниске као у баре, а кад се узбурка траје више недеља. Сем западне стране има лепа равница – где су ливаде, али је само мочварно – пиштак, јужно од језера.
5. маја ишао сам са командантом и архимандритом Платоном код 4. брдске батерије на заклетву регрута.
Источно од Охрида, баш изнад вароши, охридски привредници су подигли силан трешњар, неколико хектара. Око Охрида има добрих винограда, особито на источној страни. Клима је умерена. У целој Турској па и у Охриду женскиње робује јер не види белога света, лице не да да јој се види. Готово све буле носе црно одело, на ногама шалваре, па нешто као вистан где је на горњој страни пришивена вереџа, па кад иде она ону горњу хаљину баци на главу, покрије и руке. Свака була од 14. год. офарба нокте у црвено, вереџу поврати и тако иде покривеним лицем.
Град Охрид је на вису одакле се види цела околина. Подељен је на два града: горњи град је тврђи, на форму Смедеревског града, само су му куле равне са зидом. Испод горњег града, источно, под зидом, има око 1 хектар подигнутог бадемовог дрвета. У вароши и на раскршћу пута Охрид-Ресан-Охрид-Струга има једно велико платан-дрво, може да у пречнику има око 4 метра. Својим хладом и лишћем даје леп изглед. На то дрво, легенда каже, да је Краљевић Марко обесио Ђему Брђанина. За успомену ослобођења Охрида грађани су подигли кроз дебло овог дрвета чесме.
16. маја у 2 по подне био сам у дућану код турског учитеља Амета Ађушита. Седео сам. Кад оџа изађе на џамију, он се диже, свуче капут, заврте рукаве до повише лаката, узе воду из ђугума, опра прво руке, па опра уста, па очи и лице, па уши, али то само мокром шаком, па онда смаче кондуре па мокром руком окваси ноге па обу каљаче, обуче капут па се препе на тезгу, а мени каже: “Седи ту да видиш турска вера”, јер ја сам био пошао напоље. Он поче молитву клањање, која је трајала око 15 минута, и каже ми: ко хоће да издржава веру, тачно тако мора да ради од 14. године док год је жив, 5 пута за 24 сата. А у случају да се деси да у то време нема воде, он тај обред изврши руком без воде, пипа земљу длановима.
18. маја ишли смо из почасти са командантом и начелником штаба, пратили смо начелника Округа битољског г. Душана Алимпића у Стругу. Ја, Веља и Љуба Николић. А 19. маја ишао сам са Вељом, Танасијем Вујичићем из Амерића и Светозаром Петровићем, писаром из Струмице, а сада писар у штабу I прек. пука, и још један Лесковчанин, на једну бугарску свадбу ради посматрања њихових обичаја. Чим нас Бугари угледаше код капије, уведоше нас у авлију, дадоше нам столице те поседасмо. Бадава смо се опирали да не идемо, отимали смо се да не би ишли унутра изговарајући се да ми са пута можемо да посматрамо. Послужени смо сви по једном цигаретом дувана, после са два-три вина, онда слатко и шећер. И док смо седели једнако су нас послуживали вином, а свирачи су нам свирали. Нисмо могли да се отресемо, изиграли смо са њима два-три кола. Код њих играју обашка мушки, а обашка женски. Док смо седели, младожења је често долазио код нас и каже: “Извините, ја сам знајеш зет, па се све од мене сака.” И после лепо угошћени ми се рукујемо и напустимо двориште потпуно задовољни. Али док смо седели мало-мало па дођу гости, рукују се с нама и кажу: “Добо дојде, и на ваша кућа дабог- да.”
Источно од Охрида има један као извор што га зову Ладна вода. Ту има неколико кипариса, из брда јуре читаве реке воде и иду у језеро, а то је близу до језера.Ту излазе грађани да се проводе, то им је као неки парк, има понеки астал и клупа, али све то просто. Лепо је ту провести неко време, на том свежем ваздуху.
Кад смо били у Охриду, 13. јуна 1913. произведен сам за резервног поднаредника.
