име: Бенко
презиме: Давичо
име оца:
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1871.
година смрти: 1913.
извор података: “Споменица погинулих и умрлих српских Јевреја у Балканском и светском рату 1912-1918“, 1927.
Рођен у Београду 7. октобра 1871. год.
Био је адвокат, а у рату резервни пешад. поручник.
Умро у Београду 29. јуна 1913. год.
Рођен на Јалији, у угледном и отменом дому Давича, Бенко је наследио, у породици, најлепше особине и упућен путима рада, врлине и честитости. Он је одвајао од своје средине и талентом и душевношћу и стекао љубав своје околине несебичним и хуманим радом за њено добро. Његова убедљива реч била је привлачна по топлини и искрености, а његова стручна спрема солидна и посвећена општим стварима. Он се живо интересовао за социалне проблеме своје средине, он је давао правац рада толиким хуманим и добротворним друштвима.
Уметничка природа по крви и осећању, Бенко је највећи део његове љубави и снаге посветио Српско-Јеврејском Певачком Друштву, коме је био дугогодишњи председник. Највећег успеха имало је ово друштво, у то време, када је својим излетом у Сарајево пренело српску песму и чинило лепу националну пропаганду. У добротворном друштву „Потпора“ био је потпредседник и агилни поборник друштвенога задатка. И у Црквено-Школској Јеврејској Општини Бенко је користио својим сгручним саветом и својом сарадњом. Био је један од оснивача и потпредседник Ложе „Србија“ Б. Б., у којој је остао незаменљив по своме културном делању, по својим сјајним говорима, по своме тумачењу свечовечанских идеја и братства међу свима људима.
Када су дошли велики дани освећења Косова и ослобођења подјармљене браће, Бенко, честит и пун љубави и пожртвовања, ставља дужност према отаџбини изнад свега. Са еланом и одушевљењем улази он у борбу и 1913. год. бори се храбро код Криволака, одолевајући, са својим друговима, далеко многобројнијем непријатељу. Изнурен и измучен, заражен колером која се јавља у то време, Бенко одлази на лечење својима, у Београд, где умире 29. јуна 1913. године.
Његова смрт дубоко је потресла не само јеврејску београдску средину, већ и цело српско друштво које је ожалило овог одличног сина свога, честитог човека, узорног Јеврејина и храброг српског војника.
Оставио је незбринуту жену и три сина, онда кад им је највише требао, али је дао свој живот за отаџбину онда кад је отаџбини највише требало таквих људи као што је био Бенко Давичо!
