име: Миливоје
презиме: Димитријевић
име оца: Ђорђе
место: Алексинац
општина: Алексинац
година рођења: 1878.
година смрти: 1947.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Димитријевић Ђ. Миливоје, официр – дивизијски генерал (Алексинац, 10. ХII.1878 – Београд, 18. VI 1947).
Потиче из официрске породице. Син је санитетског пуковника и министра Ђорђа, брат генерала Милана и пуковника Велимира.
Нижу школу Војне академије завршио је 1898. са XXVIII, а ВШ ВА 1903. са XI класом и полугодишњи стаж у Француској 1908. године. Почео је радити као командир вода и батерије, а затим је био ађутант Артиљеријске инспекције, члан Комисије за пријем пушака у Немачкој и на служби у Војнотехничком заводу (убудуће: ВТЗ).
Од јуна 1912. до августа 1913. године био је у Општевојном одељењу Министарства војног и опорављао се после операције. Потом је био на служби у Штабу Тимочке дивизије I позива, командант II дивизиона Дринског артиљеријског пука I позива. На почетку I светског рата био је командант дивизиона Дринског пољског артиљеријског пука.
Након реорганизације српске војске на Крфу био је командант Дринског пољског артиљеријског пука (1916-1917). У првом делу операција на Солунском фронту био је и заступник команданта дивизијске артиљерије, потом командант десне дивизијске групе, састављене из свих видова артиљерије при нападу и освајању Кајмакчалана. Од 14. октобра до краја рата био је начелник Штаба Команде артиљерије I арми- је. Тешко је рањен 1914. године.
После рата обављао је више одговорних дужности. Поред осталог био је: командант Бјеловарске окружне пуковске команде, командант Савске артиљеријске бригаде, командант Шумадијске дивизијске области, помоћник команданта V армијске области. У чин пуковника унапређен је 1915, бригадног генерала 1923, а дивизијског генерала 1925. године. Пензионисан је са преводом у резерву 1934. године. У Априлском рату 1941. године је заробљен, интерниран и враћен у земљу 1942. године. Није прихватио позив да уђе у војни окупациони апарат.
Од 1906. био је ожењен Радмилом, кћерком Мите С. Стојановића, адвоката из Ниша. Имали су кћи Јелицу, удату за артиљеријског поручника Вукашина, сина армијског генерала Јанка Вукотића.
Одликован је са 14 домаћих одликовања, међу којима је и орденима Карађорђеве звезде са мачевима IV степена и Карађорђеве звезде IV степена.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Миливоје је рођен 28. новембра 1878. године у Алексинцу. Умро је 18. јуна 1947. године у Београду.
Миливоје је учествовао у оба балканска и у првом светском рату. Он је професионални војник. Био је питомац XXVIII класе Војне академије у Београду.
У рату 1912-1913. био је на служби у штабу Тимочке дивизије првог позива. На почетку првог светског рата био је командант Другог дивизиона Дринског артиљеријског пука у саставу Дринске дивизије првог позива народне војске. Од 1917. године је био начелник штаба Команде армијске артиљерије.
„У двадесетодневним борбама око Кајмакчалана са својом артиљеријском групом имао је одсудног удела у ломљењу непријатеља, рушењу његових фортификација и у овлађивању овим положајима“ писало је у похвали тадашњег команданта Треће армије Милоша Васића, издатој 16. априла 1917. године.
„Артилеријски пуковник Миливоје Димитријевић, начелник штаба Команде армијске артилерије, пре почетка офанзиве и у току припреме напада на јако утврђене непријатељске линије, уложио је много труда да помогне свога команданта. Неуморно и непрекидно бдио је над пословима и старао се да се они сврше на време и како треба. У сваком погледу испољио је солидну стручну спрему, искреност, разумевање и енергију. Био је у непрекидној вези с командним елементом француске тешке артиљерије, која је била у саставу Прве армије и имао пуно такта и начина да увек држи потребну хармонију у раду између ње и дивизијских артиљерија. У свим приликама са успехом је одговарао своме задатку и тиме допринео да артиљерија у току ових операција да најбоље резултате. Похваљујем пуковника Миливоја Ђ. Димитријевића.” (Наредба команданта Прве армије Петра Бојовића бр. 37813 од 3. новембра 1918. године).
31. маја 1915. године за осведочену личну храброст и пожртвовање на бојном пољу за заслуге стечене у рату противу Аустро-Угарске 1914. до 1915. године Миливоје је одликован Орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда.
Поред Карађорђеве звезде са мачевима Миливоје је одликован и следећим одличјима: Белим орлом с мачевима четвртог реда, руским Орденом „Свете Ане“ с мачевима трећег реда, француским Ратним крстом с палмом, Орденом Милоша Великог, Сребром медаљом за храброст, Златном медаљом за храброст, Белим орлом с мачевима трећег реда, Орденом „Светог Саве“ трећег реда, Орденом Југословенске круне трећег и другог реда.
Миливоје Димитријевић добио је чин дивизијског ђенерала 1925. године.
