име: Драгош
презиме: Ђелошевић
име оца: Миладин
место: Књажевац
општина: Књажевац
година рођења:1884.
година смрти: 1935.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Ђелошевић М. Драгош, официр – бригадни генерал (Књажевац, 29. X 1884 – Београд, 8. III 1935).
Отац Миладин, а мајка Лепосава. Рано детињство провео је у Лесковцу, а основну школу и гимназију завршио у Нишу. Као питомац XXXIV класе завршио је Нижу, а као питомац XXIII класе ВШ ВА. У чин мајора унапређен је 1918, пуковника 1928, а бригадног генерала 1934. године. На почетку војне каријере радио је у Зајечару, Књажевцу и Нишу као водник у пешадији и инжењерији и ађутант команданта Инжењерије.
У ратовима 1912-1913. био је командир II чете Моравског инжењеријског полубатаљона II позива, а од јула 1914. до септембра 1919. био је командант Дринског инжењеријског полубатаљона. Био је посебно запажен у борбама које су вођене на Гучеву, по Мачви, око Шапца и Смедерева, на Соколу, Крвавици и Добром пољу, истичући се храброшћу и присебношћу. За време борби у Мачви сакупио је расути батаљон војника и официра који су опседнути његовим поступцима наставили борбу, извршили противнапад и повратили изгубљене положаје.
После рата био је командант IV инжењеријског батаљона (Карловац), начелник инжењерије Дравске дивизијске области (Љубљана), шеф Грађевинског одсека Инжењеријско-техничког одељења МВМ, начелник Наставног одељења Команде инжењерије, командант Саобраћајне команде и командант Которског одреда.
У браку са Софијом, кћерком Љубице и Ђуре Владисављевића, имао је кћи Мирославу и сина Милана. Служио се немачким и француским језиком.
Одликован је већим бројем мирнодопских и ратних одликовања међу којима и Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда, Орденом белог орла са мачевима IV реда и другим.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Рођен је 29. октобра 1884. године у Књажевцу. После завршетка гимназије у Нишу ступа у Војну академију 27. августа 1901. коју завршава 27. августа 1905. године и бива произведен у чин инжињеријског потпоручника. Касније, 1909. унапређен је у чин поручника. У чин инжињерисјког капетана унапређен је 1913, а капетана I класе 1915. године. Године 1918. постаје мајор, а 1923. потпуковник. У чин инжињеријског пуковника бива унапређен 28. јуна 1927, бригадни генерал постаје 8. децембра 1934. године.
Умро је 6. марта 1935. године.
У војничкој каријери био је водни официр, командир 2. чете Моравског понтонирског полубатаљона, командант Дринског пионирског полубатаљона, командант 4. пионирског полубатаљона, слушалац више школе Војне академије, вршилац дужности начелника инжињеријског одељења Дравске дивизијске области, вршилац дужности шефа грађевинског одсека Инжињеријско-техничког одељења Министарства војске и морнарице, командант 2. пионирског пука, шеф фортификационог одсека инжињеријско-техничког одељења Министарства војске и морнарице, начелник наставног одељења команде инжињерије, командант Которског одреда и вршилац дужности команданта Саобраћајне команде.
У српскотурском и српско-бугарском рату био је командир 2. чете Моравског пионирског полубатаљона, а у рату од 1914. до 1918. био је командант Дринског пионирског полубатаљона 1 позива, као и командант 4. пионирског батаљона до свршетка рата.
Одликован је Сребреном медаљом за ревносну службу 1913, Златном медаљом за храброст 1915, „Белим орлом“ IV реда с мачевима 1917, Карађорђевом звездом са мачевима IV реда 1920, Орденом „Светог Саве“ IV реда и „Југословенском круном“ IV реда.
Бригадни генерал Драгош М. Ђелошевић потиче из породице Ђелошевић, рано детињство провео у Лесковцу. Учествовао у ратовима од 1912. до 1918. године где се истицао храброшћу, нарочито у борбама у Мачви против аустријске војске када је сакупио расути батаљон војника и официра који су се, опседнути његовом храброшћу и присебношћу, вратили и наставили борбу, извршили контранапад и повратили изгубљене положаје.
У миру се бавио науком. Написао је обимно дело „Пољска фортификација“, уџбеник за војне школе где је он био професор. Сарађивао је у „Ратнику“, „Војном веснику“ и „Војном гласнику“.
У току ратова непрекидно је био у строју и важио као храбар официр и добар инжињеријски командант.