име: Витомир
презиме: Ђорђевић
име оца: Тимотије
место: Купусина
општина: Велика Плана
година рођења: 1895.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
КОЛО
Витомир Ђорђевић, од оца Тимотија и мајке Станије, рођен 1895. године у Купусини, засеоку Ракинца, код Велике Плане. Завршио сам четири разреда основне школе, у Ракинцу, и ћирилицу и латиницу знам много добро. Чито сам новине, књиге… где какви чуда има. Бавио сам се пољопривредом стално, а у Плану сам се преселио шесет осме.
ВАРОВНИЦА СУТРАДАН
Кад је Шваба први пут упао у Србију четрнесте године, мој отац Тимотије је отишо у рат ко трећепозивац. У лето отишо, у јесен погинуо – у борби на Варовници. Јавио ми истог дана један комшија наш, преко једне жене, и он у тој борби био:
“Твој отац се уватио за гушу са једним Маџаром. Рвали се и Маџар га обори. Али ту удари граната и… Остао је на Варовници.”
И ујутру пођемо да га тражимо деда и ја, идемо за Варовницу – деда се звао Живота, он тражи сина а ја тражим оца.
Одемо возом до Младеновца, ту нам покажу куд се иде за Варовницу. Десно од пруге према Београду, а тамо лево остаје Космај. Сами смо пошли од станице, нико још није смео да иде. Било се већ одјутрило, али сунце се не види – мртва јесен.
Ишли смо око сат и по и стигнемо тамо где се борба водила дан пре.
То је једна пољана велика, могла је да држи једно три километра. Земљиште са јаругама, а ни брда нису далеко. На тој широкој пољани лежало је више од пет стотина мртви војника – Срба и Маџара. Измешали се били у јуришу и тако попадали.
Мртви… разбацани по пољу. Само пешак. Они су се ту сударили. Бајонет радио.
Ишли смо од једног до другога, гледали смо по оделу, он је у сељачком ратовао – гуњ и чакшире. Трећи позив Једанестог пука.
Лежали су у разном положају: неки насаткице, неки на леђа, неки пао на стомак – поклопио се, неки се згрчио.
Земљиште изровано од граната.
Јесен била дубока. Мутан дан, сећам се добро: почетак децембра.
Падале гранате, има поломљени пушака и растурене муниције… пала пушка у јендек и војник поред пушке.
Толико мртвих људи… Ја нисам мого једну реч да изустим, а деда се једва држо на ногама.
Никог још није имало да тражи неког свог. Није било ни страже никакве, никога, никога.
Прелазили смо деда и ја преко ровова – празни ровови. Војници су изишли у јуришу из њи. Они су ишли у напад, у плотун, бајонет на бајонет. Груди у груди.
Није више било ничије војске у близини, повукли се наши, њини отишли.
Мртви Маџари су били у униформи, државно одело и руксази. Наши – неки нису имали војничко – у сељачком оделу и са шареним торбицама.
Тражили смо га до поноћи деда и ја и нисмо га нашли. Сви они су били ту, борба је јуче била, само једна ноћ што је прошла… Сем ако није њега и тог Маџара разнела граната и затрпала избаченом земљом.
Сами деда и ја. Тишина. Ништа живо се не чује, ни тицу нигде нисмо видели.
Али дошли су пси… било је. Једе пас мртвог човека. И то најпре лиже крв де су ране, па глође онда.
“Шта ћемо”, каже деда, “морамо да идемо кући.”
Кад смо дошли кући, жене питају и кукају. Очева мајка и моја мајка.
Никад о њему нисмо сазнали ништа. А ипак смо живели у нади да је он жив.
Али кад ништа за њега више нисмо чули, издавали смо му за душу и подигли споменик у Ракинцу на гробљу. А празан гроб. На споменику смо написали: “Овде почива тело Тимотија Ђорђевића, који је у трећим позиву погинуо тог и тог датума на Варовници. Спомен подиже син Витомир.”
ИСПУЦАНЕ ПУШКЕ
Ја сам ступио у војску првог јануара петнесте године. Позову ме у војску и ја из Купусине одем у Крагујевац. Тамо даду нас на преглед: ко је болестан – лекару, ко је здрав – тамо у касарну. Комисја прегледа.
Нас здраве сврстају у јединице. И ми отидемо у Феризовић, данашњи Урошевац, у Деветнести пук Шумадинске дивизије. Од одела добили смо неке капуте руске, на ногама помешано – неко цокуле неко опанке. Од оружја – руске пушке петометке, бајонет, фишеклије и опасаче.
У Феризовићу смо имали јаку обуку. Ту смо били једно три месеца, па отидемо у Београд код Топовски шупа. Одатле, јуна месеца, одемо на Торлак. И у Мали Мокри Луг.
Испод Авале смо били некако све до августа месеца. Тад почеше Швабе и Немци да бомбардују Београд. А Бугарин отуд прети.
И нас крену, наш Деветнести пук, на бугарску границу.
Возом од Ресника до Пирота смо путовали. Вагони су били неки теретни, говеђи вагони. Из Пирота пешке за Димитровград.
Дођемо близу Димитровграда, увиђемо у једну малу шумицу и ту заузмемо положај, ископамо ровове. Чекамо непријатеља.
Па дође наређење да се кренемо натраг, за Београд. Јер овамо на Београд гурају Швабе.
Ми брже натраг! До Пирота пешке. Па исто возом, воз нигде не свира. Да се чује не сме. Да не чује непријатељ.
Стигнемо у Београд и дођемо опет на Торлак, ископамо ровове и сутрадан отвори се борба. И Немци и Аустријанци гурну, шес стрељачки редова, а излазе овамо ка Авали. И ми пуцамо, али пушке пропале, испуцане, цеви изгореле јер то је ратовало. Кад дођоше до нас на сто метара, оће да нас поватају, ми изиђемо из ровова па се повлачимо преко Авале на Мали Пожаревац и дођемо више Младеновца. Али ту већ стигли Аустријанци! Ми се укопамо на положају Варовница (где је прошле јесени била борба и мој отац ту страдо), ту ји сачекамо и примимо борбу.
И опет оступимо поред Младеновца на село Јагњило.
А одатле редом смо ишли и оступали преко Наталинаца и преко села Саранова; прођемо Трнаву и изиђемо код Малог Крчмара па идемо на Велико Крчмаре. Ту поново примимо борбу ноћу. И одатле оступимо, али ту мене лакше рани шрапнел у главу. Оступамо за Крагујевац.
У оступању имали смо и погинули и рањени. Ми смо са пушкама и митраљезима, нађе се и по неки топ. Аустријанци су наоружани много јако. И артилеријом, и пушчано. Они брзо надиру, брзо, немамо кад да станемо, оступамо и дању и ноћу.
Идемо преко Крагујевца и ја, пошто сам рањен (мало, само ми кожу скинуло), тео сам да останем у Крагујевцу у болници.
Али у Крагујевцу изишли лекари, спремили болницу за предају и никога не гледају. Рањеници који су стигли, тешки рањеници, кукају и вичу, али нико то ништа.
ПОВЛАЧЕЊЕ ИЗ ДАНА У ДАН
Измакнемо из Крагујевца за Крушевац. И пређемо Западну Мораву. Само што је наша војска прешла, мост минираше. Срушили наши, оборише мост у Мораву. Ту смо се задржали, и нису цео дан-дошли Аустријанци до нас.
На железничкој станици – једна жена видим да диже џак. Ја идем њој, она се мало уплаши. Реко:
“Шта се плашиш? Ти ћеш”, реко, “тај џак брашна да узмеш. Него, чекај да ти ја подигнем на раме. Али да ми умесиш две погаче, да стигну за сат-два.“ Она каже:
“Може. Ту ми је кућа, нема три минута.”
И отидемо заједно. И тамо код куће, док она меси погаче, ја легнем у кревет што је у кујни био и кажем:
“Да ме викнеш кад прође сат и по-два.”
Она тако и уради.
Полазим, а она ми спреми погаче у торбу војничку – четири умесила.
Одатле кренемо за село Белушић, цео пук. Оступамо без одмора, по киши и блату. Непријатељ за нама, али нема борбе, далеко су. Изађемо близу Приштине. Ту сам видо цркву Грчаницу, нашу. Причају ми они старији војници:
“Ово је”, каже, “наша црква Грачаница. Одавде смо ми 1912. истерали Турке и ослободили.”
Лепа црква, висока.
Од Приштине пут нас води за Суву Реку, Ђаковицу и Пећ. Идемо мокри до коже; киша и магла, спустило се небо на земљу. Наша стока балдисала, гладна и сатрвена; попадало коња и волова, то је било тешко и гледати.
Стигнемо у Пећ. Ту наша артилерија топове растура поред реке Дрима, сарањује у земљу делове од топа.
Снег пада све више, спустио се па не видиш на десет метара човека. А официри кажу:
“Ми смо изгубили сваку везу и од наших немамо шта да се надамо. Леба да добијамо не можемо, нека се снабдева како ко зна.” И ја почнем да се мислим шта ћу.
Ту је у Пећи било много војске да ниси мого да приђеш улицом. А стока је остала на друму и полипсала. Све у јарам упрегнуто и легло на пут од умора. Није било времена да их пусте из јармова. Остало у колима успут понешто, неке ствари. Они мештани су односили из кола.
Са нама у Пећи мало има цивила, већином војска. Ја у Пећи мислим се: Како ћу даље, оћу напред, никако назад. Стојим на улици и видим: неки наши ишли да се предају па не може, Шиптари чекају и убијају. И они бежи натраг.
Војска се растурила по кућама и по меанама, оно све разбијено – магацини и дућани поотварани и роба однета.
Па пођемо нас десетину војника за албанску границу.
Правац: Скадар.
И дођемо у Скадар. Нема непријатеља за нама. Ноћим крај реке Бојане.
У Скадру има много рибе сараге. Војска јурнула у један дућанић, износе корпе неке. И ту један војник, из кога је пука био не знам, украде из барке на језеру џак са тријес кила рибе сараге.
И донесе тај војник џак рибе сараге на обалу реке Бојане. И ондак не може он све то да потроши, те издели војницима; узмем и ја, како рачунам, једно два кила рибе. Сушена риба. Леба нема, па ти ону рибу једем без леба, а она слана.
Кад беше од неко доба ноћи, ми ожеднимо. Те смо ишли на реку Бојану и пили воду, а она мутна ко орање. Предошла, кише биле. Ту се напијемо воде да не цркнемо жедни. То је децембар месец, почетком децембра.
ЈЕДВА САМ ИШО
Из Скадра се кренемо, идемо, да ноћиш немаш где, снег велики, а Албанез не да да ноћиш унутра. Не да у кући, под зградом или под тремом. Снег пада, нападо, има га метар.
И наиђемо на реку Маћу. Мост је можда имо негде, али тамо даље. Преко ње смо прегазили. Где смо ми ударили она није шира од наше Јасенице. Пребацимо конопац преко ње, везали за дрво овамо и тамо, па низ конопац идемо. Газимо са све оделом, газимо до појаса. Кад ће вода да нас занесе, ми се уватимо за конопац па низ конопац. И пређемо.
Тамо кад смо изишли с оне стране на обалу, ми се рвемо, морамо – зима, да би се загрејали. Вода се цеди са шињела, панталоне се цеде, цокуле пуне воде. Да скинем шињел – где ћу го? Не можеш. Албанез те никако не пушта у кућу, никако, и за никакве паре. Леба ти не да, само ако имаш да му даш кошуљу, копоран, шињељ. А ди да му дам копоран и шињел кад зима, де ћу ја? Али ја сам имо осам комада кошуља. Пет кошуља у резерви. Три кошуље сам обуко, а пет ставио у торбу. Те сам давао по једну кошуљу кроз Албанију за леба, јер паре не прима, а ја нисам ни имо пара.
У тој групи што се повлачи има свега нас двадесет. Није имо ниједан старешина, сами. Мешано из много пукова, има и старијих од мене. Случајно смо се поналазили, али сад се договарамо шта ћемо и како ћемо. А ови који су ратовали дванесте године, они су већ прелазили преко Албаније до Драча. Било је и војника од четрес пет година. И они су нас водили. Ја сам оне погаче јео редом. Имао сам једног из мог села, звао се Никодије Миљковић, и њему сам даво.
Путовали смо један дан па наиђемо на реку Војушу. Па и њу газимо, исто онако. Пређемо. Па идемо за варош Елбасан и одатде отидемо право за Драч на мору.
Кад заноћимо, ја сам спаво поред ватре на колена и на руке. Кад заспим, ја се претурим. А ко легне па се лепо испружи по шињелу, тај не остаје жив. Ми се подижемо, а он лежи поред ватре. Ми ногом:
“Еј, друже, дижи се!”
А он не мрда, мртав, смрзо се. Из наше групе остало је бар пешес тако поред ватре. Ложимо ватру целу ноћ. Па немаш дрва, мало траве накупимо, овамо-онамо. Рвемо се опет, ломимо се – да се загрејемо.
Четири дана нисмо имали ништа да једемо.
Цоколе сам добавио у Пећи и добро ме служиле.
Идемо све козјим путањама – брда, долине. Попнемо се на брдо, ал’тамо стрмо, не можеш да идеш ногама, оћеш да паднеш. Ми поседамо на дупе па терамо тамо двајес-тријес метара. Суљамо се.
Наилазили смо успут: мртав војник, свучен. Свукли га, осто на њему само неки дроњак. Свукли га Албанци.
Ми сви имамо пушке, али не постављамо страже, ми смо уморни од пута. Али не можеш ни да спаваш од зиме, немаш где и како. Мраз, озебо си цео и дрхтиш. Зима се попне и на леђа. Ко има чарапе двоје, он оне мокре суши преко рамена дању, иде и суше се. Стави и испод блузе преко рамена и оне се осуше. Тако да можеш да промениш ако имаш двоје чарапе. Три и по месеца нисам се изуво нити сам где под кровом ноћио – откако смо пошли у повлачење.
Једва сам ишо, много сам био ослабио.
ПРЕЂЕМО МОРЕ ТАМО И ОВАМО
Стигнемо у Драч. Ту чекамо лађу да се укрцамо. Тек дође вест: Не може да дође лађа! Непријатељске лађе иду морем Јадранским и нема кад да се ми укрцамо.
Те ми још два дана пешке до Валоне. Ишли смо већином поред мора, преко песка, али негде смо заобилазили, ишли преко грања, по врбама, преко блата и мочваре.
У Валони се укрцавамо у чамац, па чамац иде до лађе. Лађа француска.
У лађу смо ушли око десет сати.
Први пут сам на мору и на лађи. Ја нисам знао да је море слано и кад смо се укрцавали, ја сам се сумио – оно вода слана.
То је почетак јануара шеснесте године.
Лађом смо ишли за Крф. Путовали смо пешес сати.
Када смо стигли, у Крфу клима друга. Поморанџе пуна дрвета, маслине. Ту ми јурнемо да беремо поморанџе онако гладни.
И ту нас приме Французи и све нас свучу голе. Одело наше војничко попале, нама даду ново одело. Ошишани смо, обријали нас, све нас очисте. Имали смо и ваши. То место где је логор звао се Мезонга.
Добијемо храну, добили смо по два кила леба и чорбу неку, пасуља куванога. Ја сам помало јео цео дан, као коњ. Зато што црева отанчала. Па од тога леба почеше војници да се разбољевају. Французи смањише леба на по једно кило.
Ту има много војске, цела српска војска.
А време лепо, јануар, али као мај месец код нас.
На Крфу смо остали све до месеца јула. И на обуки смо стално били.
Јула месеца шеснесте године идемо са Крфа за Солун, исто француском лађом да пређемо море. Торпиљери чувају лађу. Прате лађу – час напред, час са стране. Играју се поред лађе.
И дођемо у Солун.
Код Солуна у једном пољу разапнемо шаторе и будемо на одмору једно недељу дана.
Од Солуна до положаја путовали смо два дана. Пешице. Јутро је било кад смо стигли на положај.
Ми смо на Крфу поново распоређени по јединицама.Наш распоред је гласио (како коме): Кајмакчалан, Добро поље, Ветерник, Соколац, Пусто поље.
ПОЛОЖАЈ КРВАВИ ЗУБ
Ја сам припао у Једанести пук Шумадинске дивизије, Трећи батаљон, а Прва чета. Командант пука Војислав Томић. Био је способан човек, опасан човек био! Ништа нема да оскуђеваш: нек ти се исцепају панталоне, блуза – одма пиши требовање, ново има да добијеш. Био је љут човек: коцка не сме да буде, лажа не сме да буде. Ако вам не ваља – имате бугарску имате немачку војску – изволите. Али ако вас ја уватим, ја ћу да вам судим: пиштољ за врат. Дисциплину завео. И за официре био опасан. Војска га волела и поштовала. (Три године био је на педесет метара од прве линије, у камену. Стално је био са нама на положају).
Ту ми ископамо ровове – нема Бугара, нема Немаца ни Аустријанаца. Ту се утврдимо и жицу избацимо пред нас.
И стиже непријатељска војска према нама.
Ми смо на Ветернику, положај Крвави зуб. (Ми смо дали име том положају). То је положај на висини. Букве, саме букве. Има и камена. Букве дебеле, не мож човек да обувати.
Ту ископамо ровове, у камену и у земљи, и онда покријемо. Цепали смо и кратили букве па поређали озго и покрили земљом и каменом.
Ров иде првом линијом, иза рова се копају земунице тако да смо одмах уз ров. Све земунице везане су за ров. На земуници исто пушкарнице, станеш и одма пуцаш. Свака земуница имала је три или четири пушкарнице. Из пушкарнице можеш да бијеш и лево и десно.
И дођу непријатељи. И нама кажу официри: “Немој случајно неко да пуца. Ако и пођу Бугари на нас, ми имамо митраљез. Кад митраљез почне да пуца, ондак сви брзу паљбу.”
А ШТО СТЕ ВИ НАПАЛИ?
И прође нешто око два сата после подне. Бугари отуд кретоше.
Ми гледамо, треба да пуцамо, чекамо митраљез. Тек поче митраљез: та-та-та-та. Ми: ррр– ррр, певајући. Пушке нове, муниције доста.
Ми њи видимо кад нападају, они не пузе, него иду у стрељачком строју. Иде два реда Бугара, дођоше близу, на педесет метара и ми тад отворисмо ватру. Добро обучени, добро су и наоружани. Али ми смо боље били наоружани, дали нам Французи.
Кад су Бугари наишли, ја се нисам плашио ништа, није се нико плашио. Још кад они почеше да беже натраг, ми умало нисмо појурили за њима, али смо остали у рову, немамо наређење.
А они су изгинули, па имало је једно стотину.
То је јули месец.
Нису ти мртви остали ту, они одвукли мртве преконоћ. Крадом. Ми нисмо много пуцали, добро је што су их одвукли, распадали би се на врућини. Ништа горе од човека не смрди. Од кучета горе смрди.
Жица густа испред нас, не мож врабац да прође, а камоли човек.
Ту смо их побили да нису знали где ћеду и као ћеду. Ту је било већином Бугара, мало је било Немаца.
Понекога уватимо, рањен, не може да се врати. Шта ће, де ће, он онако ћопав доваља се. Баш ја сам једног Бугарина питао:
“А што сте ви”, реко, “напали? Каког сте имали рачуна?”
“Нама је”, каже, “казато овако: Овде је нека мала српска јединица. То ће ми да побијемо и најуримо. Ту има свега и свачега.” Тако им рекли. И пијани сви иду.
ОСТАЈЕМО НА ВЕТЕРНИКУ
На том положају остали смо две године. Код Крвавог зуба. Још су Бугари нападали, не знам колико пута. Ређе јуришом. Побијемо ми кад они крену. Тукла је наша артилерија и ноћу и дању. Испреврћали све. Чим њин топ почне да пуца, одма наши бију њине топове. Стално пуца. Ту се муниција не жали.
Ту је дошлаједна женска, Енглескиња, с коњом, јашећи. Дошла на положај и каже:
“Хоћу да српски топ и пушка пуцају докле год и једна пуца код непријатеља. Докле се чује да је жив. Оћу кад изиђем на положај да видим до колена гранате. Муниција да се жали не сме никако.”
Женска на коњу, носи шајкачу српску, у енглеском оделу, панталоне, косу скратила мало. На жутом коњу.
Свуд је било опасно, на свим положајима.
Кајмакчалан је био најтежи. Кајмакчалан је био од нас лево.
Мој командир чете звао се мајор Велимир Радошевић. Он је био из села Жабара код Тополе. Резервни официр, био сељак у цивилству. Чин је стеко у рату дванесте и тринесте године. Био на Церу и Колубари. Добар је био. Добар за војнике и свакога оће да поучи:
“Пази се. Чувај се. На сваком месту где изиђеш, погледај где си.”
На објавници увек имамо по једног војника, стража по три, цела стража има десет војника. Тако дан и ноћ, па њи смени друга, а они одма у земуницу.
Две године сам стално и без смене у земуници. Сви пукови смењивани а ми нисмо, наш Једанести. Командант Томић ће да каже нама:
“Имамо наређење да се сменимо. Да идемо мало у резерву да се одморимо, Али ја би ви казо: Немој да идемо са овога места, јер ко зна где ће да нас баце после… Ту смо научили, ту и да будемо.”
А ми сви једногласно:
“Ту остајемо!”
Спавамо у земуницама. Букве исцепане па гредице једну до друге, по гредицама ставили смо суву папрат и суву траву, па простремо ћебад и легнемо. Имамо шињеле, покријемо се. Зими насред земунице запалимо помало ватре. Топло и зими. Ручак добијамо у мањерке, доносе нам кувари по четама.
Кухиња била у једном потоку, далеко два километра од положаја. Међу буквама, да се дим не види. Букве су биле честе, ми сечемо и ложимо ватру.
Сваки оброк добијамо на време, и све доста и добро. Добијамо пасуљ, пиринач и по парче меса. И бео леба.
ВРАЧАЊЕ У ДЛАН
Добијамо дуван, нема цигарета.
Али рђав, крџа нека, љута. Ја сам пушио годину и по дана. На фронту. Па љуто, па ту у груди и у гркљан дим гори кад пушиш. Увијали смо у папир, било довољно те крџе. Пушила војска ако је и љуто. А дуван из Солуна, пакло оно старинско, “српски дуван”, фини дуван, прошверцују коморџије што вучу муницију.
Пакло и цигаре, извадиш и запалиш, није љуто. Па се наваде војници па ми траже: Дај једну цигару дувана.
Ја сам био поднаредник. Онај цигару, онај… и ја једнога дана решим да не дајем тај фини дуван него:
“Ево ви овај ,савезник”, еве ви па пушите. Како знате.” А они кажу:
“Зар ти као каплар (после сам био поднаредник)…” – и ја се наљутим, извадим кутију паконску, металну кутију лепу, под ноге бацим и изгазим цокулом и кажем: “Више нећу да пушим.” Пола године – кад заспим сањам: оћу да пушим. Нити сам више купово, нити сам више запалио.
Са фронта нисам писо кући. Нити сам знао што се у Србији догађа.
За две године сам стално на положају.
Степу сам виђо, био командант Друге армије. Долазио и каже: “Браћо, не бојте се ништа. Неће дуго да се бавимо, биће наше царство.” Он је на коњу долазио, био обучен у војводском оделу, а иду с њим само двојица.
Ретко су се Бугари предавали. Како ја знам, једно четири-пет се предало. Ноћу, тако увече, дођу. Ми имамо жицу испред нас. Он допузи и још одотуд се јавља. Многи су користили да се рањавају кад им није ту њин официр, па стане у ров, држи дигнуту руку више главе, маше руком па престане. То је видео један мој војник па није пуцао него дошо код мене као командира страже:
“Види”, каже, шта оће онај Бугарин. Маје руком па стане.”
“Како је окренуо руку?”
“Окренуо длан овамо.”
“Е, па он оће да му врачаш у длан… Оће”, реко, “да се рани.”
Искористио, нема уз њега нико да пази шта сад ради. А на томе месту ров није даље од педесет метара. Узмем пушку од тог мога војника и кажем:
“Пази сад: ја ћу први метак да пуцам, али нећу у руку.” Опалим ја пушку изнад његове руке. Он не склања руку, остаде руком горе.
“Е, сад ћу”, реко, “у руку да га гађам.”
Он остаде руком опет горе. Ја опалим пушку и видим да му се рука занесе. Реко:
“Друже, терај сад за Софију.”
Чујемо ми њих, али само увече кад се распоређују. И они не вичу, чувају се.
Ови Бугари што се предају причају како ји наша артилерија поби све. И кажу где су њине јединице и какву јачину имају. Наши официри испитују, не убијају их, спроводе за Солун. Тамо иду на рад.
Из нашег пука, колико ја знам, није пребего Бугарима ниједан.
Они певају да ми слушамо:
” Сад родила шљива ранка, ала љуби Србијанка…”
Чујемо ми. Један каже, наш војник, неки Љуба Великић из Ракинца:
“Можеш да певаш, и моју жену да доведеш ту. Ја ти сад не могу ништа. Али јаком иде Мара и сватови.”
КОЈ ТО БАЦА БОМБЕ?
Ја сам био вођа бомбашког одељења. То значи: идемо нас девет, толико друга има. И идемо, рецимо, имамо наређење, да идемо у ров непријатељски да им бацимо бомбе. Да им разрушимо, да им направимо неког квара.
И ја сам с мојим оделењем као бомбаш пошао.
Полако смо прошли на жицу и пошли у њине ровове. Ноћу. Мора да буде мркла ноћ. Мора да буде један сат после пола ноћи. Нисмо пузили, ишли смо погурени. Они тада мисле: нема ништа. Од оружја носимо само бомбе. Носимо по колико који може. Ја сам носио по осамнес бомби. Носим у торбу, бомбе су француске “еф-један” и “о-еф” дефанзивне, офанзивне – све врсте. И кад се приближимо њиховом рову, легнемо и одмах бацамо у ров. Све бомбе бацим, само трешти. Чује и позадина на тријес километара, као одавде из Плане у Свилајнац. Бацимо једно стотину бомби и враћамо се полако назад. Не пуцају за нама, не могу. Поутецало. И ми се вратимо. Ишо сам у то бомбардовање више пута.
Нама нареди командант пука: “Ноћас има да се иде у ров непријатељски да се бацу бомбе. Ту и ту.” Наши то знају, цела војска зна, да не пуцају. Не пуца нико и ако непријатељ пуца. Док се ми не вратимо. Деси се да неки наш војник не врати се, погине. То ретко бива, али донесу га мртвог. У мојој десетини није погинуо нико.
Бивало је да наш војник доведе живог Бугарина.
Увек се зна код нас кад наш војник одлази у бугарски ров. Чак и команда у Солуну врховна зна кад војник иде да баци бомбе.
Ишо сам и ја да уватим Бугарина живог, али овако: прво бомбе да бацим. И принесем сандук бомби. Педесет комада у сандуку. Ту код мене. Па кажем војнику оном што додаје:
“Ти мени само додаји бомбе, немој ти да бацаш, а ја ћу да бацам у ров.” Могу да се добацим, они су близу. Четрес метара лево и десно од мене штитим тај положај. Он дода, ја цимнем кашичицу од бомбе, активирам је. Једну по једну, за два-три минута бацим педесет комада.
Е, сад ако могаднем да идем да уватим некога војника рањенога. Али нисам уватио ниједнога.
Кад идемо да бацамо бомбе није лако, уплашим се. Треба много брзо да то завршиш и још брже да се вратиш. Направим рупу у жици кад пођем, па када се враћаш ако не потревиш ону рупу да се вратиш, убију те они отуд. То је било опасно. Зато смо везивали беле крпице на тај пролаз у жици.
Једанпут су Бугари пробали да се приближе да они бацају бомбе. И лоше су прошли. И више нису ни смели.
Кад сам једном ја бацо бомбе, то је било исто у ноћ, а један мајор артилерац, из Тимочке дивизије – он је отуд с планине Кожуфа мого да бије његовом артилеријом пред нас, наш положај – он чуо да пуца и пито преко телефона:
“Кој то баца бомбе? Је л’ Ђорђевић?” Кажу:
“Он. Вита бомбаш.”
“На коју, каже, тачку?”, артилерци морају да знају де ће да пуцају, на коју тачку, не сме да врдне ни за длаку, мора тачно да гађа. Каже:
“Ђорђевић, на ту и ту тачку.”
Он осу плотунима, избацио тријестину граната.
Кад се ујутру свануло, на буквама стоји одело војничко бугарско по гранама, све избациле гранате и бомбе. Мајор, командир дивизиона, у то исто место тукао. Он је топовима.
РАСТУРАЊЕ МИТРАЉЕЗА
Знаш како мирише барут кад бацим бомбу? Удара, смрди никако.
Брзо сам се навико на тај мирис, јесам. Ја сам једне ноћи бацио око двеста комада бомбе. Кад дува отуд ветар дим иде овамо. Друкше мирише дим из пушке, а друкше из бомбе. У бомби има шесто грама барута, а у метку седам и по грама, и ту је разлика.
Митраљез сам растурио…
То је било седамнесте године. И стиже наређење, дошо ађутант поручник из штаба пука и право иде код мене:
“Ти си бомбаш? Ти умеш да рукујеш…” А ја реко:
“Шта треба сад?”
“Треба”, каже, “онај митраљез на Крвави зуб да се некако растури. Сваки дан бије доле по нама и убија наше.” Ја реко:
“Је л’ морално?” Каже:
“Није. Није под морање. То је добровољно. Добровољно.“ Реко:
“Је л’ нема нико други да иде?”
“Нема нико, Ђорђевићу.”
Постоја то један дан па кад се густа магла спустила, командир јавља команданту батаљона, овај команданту пука и он даље, строго командује да се не пуца: “Немој нико да пуца на Крвави зуб. Ако непријатељ пуца, ми да ћутимо. Јер иде војник да растури митраљез.”
И ја метнем у торбу шеснес комада бомби и отидем код команданта Другог батаљона. Тамо да се пењем уз камен горе. Имало је много да се пењем – камен, висина. Јавим се том команданту, а он каже мени:
“Што, каже, ти идеш? Је л’ нема неки старији од тебе?” Види да сам млад. Реко:
“Има, али не смеду. Где треба”, реко, “да идем уз камен ?”
“Ево ти”, каже, “ове стубе.” Направљено, намештено. Они направили стубе по шес метара, по десет метара и ондак то везивали уз камен, и постављали они војници што правили стубе… настављали једну на другу – има осамдесет метара. Камен прав и раван, као зид.
И ја оставим пушку и шињел. Само опасач и торбу узмем са бомбама. И пођем уза стубе. Торбу носим мало са стране, више на леђа. Испнем се горе, одвојим се од стуба. И пузам, ако би се усправио, они би ме убили из митраљеза. Допузио сам преко стења на једно десет метара до митраљеза и гледам како ћу то. А Бугари врше смену страже, било око један сат по подне. И пита командир нове страже, пита командира старе страже:
“Шта има ново?”
“Све по старом”
А ја мислим: сад ће да буде по новом. И ондак, смењују се. Ја почнем да бацам бомбе. Бацио сам и шесту док прва још није била упалила. А ја сам то учио: може да врне бомбу. Али ко сме да увати за бомбу кад она шишти ко гуја: шшшшш! Све бацам пажљиво док поче: вум, вум-вум! Вум -вум… И бацим четрнес, а две ми остану. Нисам тео да их бацим. Реко – забави се много, оћеду они артилеријом, па да ме убију онде у камену. И ја назад, назад…
И кад сам сишо доле, мој командир дође:
“Шта је било?” Реко:
“Видећемо.”
Ту сам митраљез растурио, више није постојо.
САД ЋУ ГА ИЗУБИВАМ
А ишо сам мало и у Солун да купим неке ствари. На дозволу. Један дан само. Идемо три сата пешке од положаја до станице па возом у Солун.
У Солуну мого си да купиш шта оћеш и да се проведеш лепо. Могло је да се уђе у кафану, имало једна велика кафана, звала се “Олимпус”. Мого си да пијеш све шта оћеш, и да ручаш.
Заједно са мном пође и војник Милан Трошић, он је био родом из Крагујевца, и њега је пуковник Томић волео. Одемо у једну прчварницу. Ту седнемо да ручамо.
И видимо ми: два Грка наручили и једу шницле. Оне коштају по осамнес драхми – тријес шес драхми две. А онај Грк дошо код нас и пита шта ћемо. А ја покажем: “Исте шницле што онај једе.” А он каже да је разумео.
Донесе он и кад смо то појели, ми да платимо, а нама Грк тражи седамдесет и две драхме, тражи дупло. Да нам узме паре. Ондак тај Трошић, он скочи:
“Сад ћу га”, каже, “изубивам па ће се чуди!”
“Немој”, реко, “ништа да га дираш.”
А Грк изађе на врата, стаде на праг и свирну у прсте – за њину грчку патролу. Ето је грчка патрола, иде право код нас. Ми не знамо грчки, патрола не зна српски. Дај из наше команде, има кој зна. Дође ту поручник што зна грчки, један наредник и један војник. Испричамо ми шта је и како било, а исприча и тај Грк. А наредник каже Грку:
“Ми ћемо њи да отерамо овамо па ће се вратимо.” Кад смо изишли мало даље тамо у варош, каже: “Идите, бре, де знате.”
И тако Грк уместо да наплати дупло, не наплати ништа.
ЈАВНО ИЗВИЂАЊЕ
Једном Томић, командант пука, каже мени да идем у патролу. А ту су ишли неколико ноћи. Патрола наша, каплари и поднаредници, али из други чета. И врате се, каже: нема. Они иду па седе тамо за оно време колико треба да проће, па се врате, каже: нема никога. Али код мене доће командант пука, по дану, па ми каже:
“Слушај, Ђорћевићу! Ево ти, каже, мој доглед. Видиш ли”, каже, “оно дрво у оној њиви? Да л’ је крушка, да л’ је брест, не знам. Донде имаш да идеш ноћас у патролу са још двојицом. Ево ти новине. Кад онде доћеш, ако видиш да нема никога, да упалиш новине. А овде ће бити један официр који ће да пази на сигнал.Иде се ноћу.”
Иде се и дању у патролу де су мало даљи Бугари. Има нека места су далеко, не може ни да се извиди, јаруга.
И шта ћу – узмем два војника, јавише ми се два Босанца (они су дошли из Америке као добровољци) из нашег вода. Понесемо оружје, ја узмем и бомбе, и кренемо. Идемо нас тројица онако заједно, у групи. Мркла ноћ. Кажем овако њима:
“Има да идемо јавно као патрола.” Они:
“Што јавно”, каже, “оће д’ изгинемо.”
“Неће”, реко. “Да л’ би ти смео, ко стражар на стражи, кад чујеш неку лупњаву да не пуцаш?” Каже:
“Ја би пуцао.”
“Мора”, реко, “и он да пуца. И тако ће да знамо де су они.”
И пођемо ми јавно. Чукам чутурицу о потков кундака, оборимо негде камен, он се згрува… Тек пушка отуд, са триста метара – јави се, почеше да пуцају. Добро је, значи ту су. И ја сад кажем овако:
“Уватите заклон, и под моју команду три плотуна ће д’ избацимо. Пази сад: један, два, три” – ву-ум! Тако други, тако и трећи пут. “Е сад”, кажем, “брзу паљбу, како кој може.” По једно двајс-тријес метака испуцамо. Ми брзу паљбу на Бугаре и Немце, они отуд осули па само трешти.
Извучемо се из те пуцњаве и полако дођемо у ров. Вратимо се. А кажем онима:
“Немој да причате никим да смо ишли јавно.”
Али војник не може, војник је то, каже теби – има поверење… Кад смо се вратили, дође мој командир чете Велимир Радошевић:
“Шта је било?” Реко:
“Видећемо шта је било, главне положаје њине открили смо.”
Сутрадан командир некако дочује како смо ишли и дође код мене у земуницу:
“Како си то ти ишао, Ђорђевићу, у патролу?”
“Ја сам ишо како сам”, реко, “учио.” А он:
“Другче си ти то ишо. Кажи поштено,” И ја већ знам да је он дочуо па реко тако и тако – јавно.
А он:
“Ја сам војник од девесо једанесте, био сам у рату дванесте, тринесте, четрнесте и петнесте, и до данас тај начин нисам знао: јавно!”
Стајало то два дана. Зове ме командант пука Томић. Ја дођо код њега, поздравим га, он исто у земуници. Каже: “Седи, бомбашу. Деде ми кажи како си то ти ишо у патролу? Јеси л’ ишо јавно?”
И ја му испричам све како сам ишо. Он устаде и помилова ме по глави:
“Алал ти вера! Добар си и куражан војник. Такви војници чувају домовину.”
ОНИ ПУШКЕ НА ГОМИЛУ
Једанпут смо изишли из рова ми бомбаши из Првог батаљона, а то је свега нас двојица – ја и Љуба из Ракинца. Дању смо изишли – у патролу, да извиђамо према Бугарима. А ту има густа шумица. Ми кроз ту шумицу, мало узбрдо, и наиђемо на један говеђи пут, ишла туда стока. Кришом идемо према бугарским рову. Кад, погледам ја низ онај путић – иду у колони, једна чета војника, бугарска. Ондак ја се окренем да бежим дол’ откуд сам дошо. Погледам ја дол’, иду Бугари – нема ништа, готово. Онај се Љуба уплашио, каже:
“Вито, шта мислиш?” Реко овако:
“Ти Љубо, лези ту, не мрдај, а ја ћу пред Бугаре да изађем, сад ће они.”
Обојица имамо машинске пушке. И ја изађем на онај пут па станем мало у заклон иза дрвећа.
И Бугари стигоше до мене на десет метара, не виде ме. И ја с пушком машинском пред њи:
“Стој, братко!” Они стадоше. “Стој и предавај се! Пази”, реко, “овде има четири роте!” Знао сам да Бугари чету зову рота. И кажем:
“Ајде, Љубо, устај!” И Бугари стварно мислили да има четири роте пошто и онај усто. А Бугарима: “Доле оружје!” они оружје на гомилу. Сто четири њи било: седамдесет Бугара и тридесет и четири Немца било. Они пушке на гомилу и ондак: Ајде напред! Ја и Љуба машинском за њима и дотерамо у наш ров ту чету.
А на митраљезу био један мој сељак, неки Влајко Вукосављевић, па каже Бугарима:
“Маму ви јебем бугарску! Зар ови двојица, бре, да ве заробу? Никака војска ви нисте!” А они слежу раменима. А Немци нишга, само ћуте. Предамо целу чету и командир спроведе даље за Солун. То је било у априлу, седамнесте године, с пролећа, на том месту њин положај био је далеко од нас. А војници мени: “Погинућеш ти једног дана. Ти ћеш једном да заглавиш.”
Добио сам ту одликовање, само није Карађорђева звезда. Томић мене предложио, и то дође, али мој командир удеси па прими један поручник. Он се звао, чини ми се, Витомир Јоксимовић. Добио сам Милоша Обилића, за храброст. И ја и Влајко. (После сам добио за наредника).
ШАМАРИ И ДУКАТИ
Добио сам тад дозволу да идем у Солун. Одем са мојим другом Миланом. У Солуну је свачега имало!
Било и куплераја. Јооој, цела Вардарска улица у Солуну. На крај Солуна. Имало курве колико год оћеш. Гркиње, најлепше Гркиње. Можеш на задњици цртак да јој отковеш… Ишла војска, ишли и ми, али ређе. Било ови наши војника који су ишли. Наплаћивали улаз десет драхми, банку. Па кад се војник врати из позадине, или из Солуна, питају га: “Јеси л’ био у Вардарској дивизији?” Официри нису давали да идемо тамо, водили рачуна. Него кој умакне, овако на дозволу.
У Солуну…
И принца Ђорђа, и њега сам видео кад сам ишо у Солун да купим сат.
Ђорђе био у лимузини, ми га нисмо видели. И ја идем да купим сат. Дам седамдесет и пет драхми за њега. А мој друг Милан стоји на улазу у радњу, чека ме. А принц Ђорђе мом другу:
“Оп-тап! Из које си јединице?” Овај каже. Он узе да га шамара. Милана Трошића. Ишамара га. Па пође мало, па стане и стигне опет Милана. Стигне га и даде му пешес дуката! “Ево ти”, каже, “па потроши.”
Био је принц Ђорђе онако некако… нервозан.
Потрошимо лепо све оно. А Милан каже: „Не знам де ћу да га сретнем, опет нек ме ишамара.“
ЗВЕКЕТ И ЈАУК
Крајем августа месеца седамнаесте године био сам рањен у ногу и руку. Дању, око десет сати, напали нас Бугари. Изишли из ровова, осули плотуном и јурнули на нас, било њи једно стотина. Нисмо ми очекивали да ће они да нападну по дану. Били смо у рову, ту смо њи дочекали. Они кидисали на нас. Јурнули отворено, на брзину, и за трен стигли овамо. Опали Бугарин са ивице рова и рани ме у бутину, више колена. Прса у прса, нож на нож, измешали смо се. Неко кука, неко виче, неко… и само ради нож. Човек не зна де је. Ту се само чује звекет и јаук. Кад смо се измешали, више нико не пуца, нема ту пуцњаве, пуцање било пре него што су кренули ножевима. И док је ускако у ров, Бугарин замануо ножем одозго. Ја му нож одбијем левом руком али он ме исече од шаке до лакта. И ја десном руком њега мојим ножем убодем у браду и скрозирам у груди… Одбили смо напад, остало је мртви и наши и њини.
Одведу ме рањеног за болницу у Солун.
ТЕРАЈ СА ОНЕ СТРАНЕ СВЕТА
Био сам у Солуну једно петнес дана у болници. Долазио у болницу регент Александар, врховни командант наш. Обучен у војно одело његово, дође и прича са војником. Са њим иде ађутант његов. Кад наиђе на војника који је тешко рањен, он га одликује – да му Карађорђеву звезду.
И дође наређење да ће једна француска лађа болесне и рањене да одвезе за Алжир. У Солуну један болничар био из Марковца. А опет један други био мој брат од тетке, звао се Чедомир Петровић, и били ту још Драгољуб Лалић и Љубомир Бркић, болничари. Из Марковца сви. И сви су богати у Марковцу. И мени кажу:
“Оћеш ли, Вито, да идеш за Алжир?” А ја кажем:
“Терај с оне стране света, само да се скинем са онога положаја.”
И сутрадан ујутру иде лекар по болници, француски лекар и с њим наш лекар. И они болничари кажу њима да сам ја болесан. А ја сам здрав, само сам рањен! Онај Француз довати плајваз, њима ништа не говори, има листа на кревету у болници. Написа, написа – сигурно написо визу за транспорт. И болничар из Марковца на мене намигну. Значи готово, прошо сам.
Дође лађа француска и укрцамо се. Болничка лађа, велики црвени крст на њој. Право за Алжир. Лађа кренула од Солуна изјутра, то је санитетска лађа. Ови наши пратили и чували добро, торпиљери они.
Путовали смо четири дана и четири ноћи.
Излазио сам на палубу. Посматро. Рибе скачу. Ми бацимо леба, кутију празну од конзерве, рибе јурну на оно. Има ајкуле, има којекакве… Нигде се земља ие види. Не види се суво нит ја знам где сам. Горе кад изиђемо на палубу чује се како мотори бакћу, а у лађи се не чује… Одбива се вода од лађе лево и десно, и шушти кад лађа иде. Вода дође плавкаста. Кад нема буре. Кад има бура вода запени и иде отуд ко брдо и лађа само поскочи. Вода оде увис неколико метара и пљусне преко палубе и овамо. Ми смо у кабинама, оне су као болничке собе, код нас мање се осећа бура. А напољу док траје бура и морнари повраћају.
И кад смо стигли пред Алжир у свануће, са обале морске из пристаништа даје се сигнал. Лађа даје исто такав светлосни сигнал. Дођемо у луку, ту изиђемо из лађе и одма за болницу.
Болнице су ван вароши. Место се звало Кап Матифа.
ОТВОРИ СЕ И ЗАТВОРИ ВОДА
Сместе нас у ту болницу. Лечили нас Французи. Тамо су сестре биле болничарке Францускиње.
И ја ту научим француски, купим речник и научим. Научим и постанем тумач у болници. Пет месеци останем ко тумач. Па ме један тужи у команди у Солуну, и они ме позову. Управник болнице, Француз, много ме волео, каже – ја ћу да те ослободим. И он каже да треба још да останем. Они по други пут ме траже: Да се пусти Витомир Ђорђевић, ма болесан, ма мртав. И мени каже управник болнице Француз:
“Сад морам”, каже, “да те пошаљем.”
И пођем из Алжира возом до Бизерте, Ту сиђем па ћу одатле лађом.
У Бизерту ме пошаљу у један логор на брду, звао се Лазоаз… Толико је бува било у Лазоазу да кад седнеш да једеш, бува ускочи у порцију. Ту смо били само три дана, кратко смо били.
Из логора одемо на пристаниште у Бизерт да се укрцамо у лађу. И кад смо се сви окупили, поп француски нас опева. Живе! Католички поп, пева на француски, ја разумем шта говори. И на крају каже:
“Ја ви желим срећан пут, браћо! Да у здрављу отидете кући, и да у здрављу и весељу затечете вашу породицу, ваше родитеље – оца и мајку.”
И ми се упењемо, укрцамо се.
Пловили смо до близу Грчке, дођемо до места које се зове Милос. Ту, у један сат после пола ноћи, удари немачки сумарен у нашу лађу. Осамнесте године, то је било марта месеца. Сумарен, што ви зовете подморница. И лађу пробуши! А ја сам био горе на палуби, топло време. Изађе капетан лађе, Француз. И каже: “Ајде скачи лево и десно!”
Де да скачем ја кад нисам газио ни поток до колени! А пустили они Немци рефлектор, он мора да слика да може тамо да каже да је потопио лађу. Да покаже како се топи лађа, како пропада лађа. И народ скаче. А има чамци везани све под стрејом са једне и са друге стране. Један чамац може да држи седамдесет до осамдесет људи. Сад то кад се попуни, треба машински да се одреши. Али неко одсеца један крај, чамац се искрене и сви се изручу дол’ у воду, један другога подаве. А ја сам осмотрио раније, кад је било дању, имала пекара на крају лађе. Спазио сам један конопац да виси низ лађу чак дол’ до воде. Дебео конопац, читаво као рука. Ја нисам скочио, него се уватио за тај конопац и спустим се. На леђима имам онај пампур, сваки има који год увиђе у лађу. Који нису били ставили – подавили се. Спустим се на воду и погледам – пуни чамци, војници, и наши и Французи.
И ја дођо до једног чамца, све ми се чинило да су наши. Ја се уватим за чамац, а један с ножем мене по рукама:
“Не може”, каже, “не може!” Оће да ми сече прсте кад сам се ја уватио. Ја се пустим – није ме посеко, окренуо ону тупу страну. И показа ми рез. Пустим се од тог чамца и отидем за други чамац. Тамо се уватим – све Французи, пун чамац. А они питају:
“Еск ву зет Франсе?” Реко:
“Уи, уи, Франсе.”
Онај каза онамо напред те направише места, а мене онај Француз ухвати за руку и убаци ме у чамац.
Лађа је дванес минута тонула. Кад је лађа тонула сви су се ватали за чамце и гледали да се спасу. У оној брзини нису сви чамци ни употребљени. Лађа дол’ тоне и отвара простор као кад камен бациш у воду. Он пада и отвори воду, али она се састави. Кад је лађа потонула, отвори се вода и затвори и оне који нису даље отишли од те рупе, отвори се гротло и одвуче доле и људе и чамце. Али то су Французи знали и ми смо се одмакли даље од тога гротла, док се још није појавило.
До ујутру били смо у тим чамцу. И дођу лађе француске и енглеске да спасавају, топљење било на осамнес километара од Солуна. Свано дан, није било таласа, мирно море. Онај Енглез озго из лађе пита јесмо ли сви Французи. А онај из чамца виче: “Уи, тус Франсе”, каже: Французи.
И бацише конопце из оне њине лађе што спашавају, и ми се уватимо. Тамо машинерија има што вуче конопце, и нас извуче горе на палубу и спусти унутра.
Унутра у лађи има собе и кревети, све по један лежемо у кревет. Ја кад увиђо, каже ми један:
“Наредниче, овамо! Ја сам”, каже, “поручник, из Врања”. И он се спасио, код њега имало места. Свучем се и легнем.
И списак, презивље један наш официр: Тај и тај! Тај и тај! – не одазове се. Они кажу: “Плива он!” Нема га, удавио се. Подавило се доста војника. Имало и цивила. Кукали за помоћ. Био сам се уплашио. (Ту, и оно кад сам заробио са Влајком чету непријатеља). Ми смо ноћу, у један сат потонули, а лађе ујутру стижу кад сунце изгрева. Ноћу нас потопио, дању не би мого сумарен да дође.
ПОНОВО НА ПОЛОЖАЈ
У Солун кад смо стигли улогоримо се. Поново. И ја чујем кад каже француски лекар на француски нашим лекару:
“Ови што су се давили, то су случајно преживели, они да се баце у позадину. Да више не буду у борби.”
Ја причам овима нашима: Ми ћемо у позадину, нећемо у борбу. Али мојега! Нема! Увече кад беше, ми под шаторима, каже: Устај, устај, покрет! И ми устанемо – покрет, па на воз па за положај.
И тако поново дођемо на положај.
Кад ме моји војнћци угледаше, они: “Де си, Вито?” Ја причам њима како сам се провео.
И осто сам на положају све до пробоја фронта. Отишо сам у мој вод, у моју чету, све.
Пробој фронта дошо је 1. септембра 1918. године. А нама уочи тога дана саопште и кажу: Сви да примите вечеру. Сутра нападамо и идемо нашој отацбини. Кућама нашим.
И тако и било. Ми целу ноћ чекамо, нико не спава, кад ће да кренемо.
Кад је било пред зору, на један сат, још се није свануло, наша артилерија поче да бије. Топови пуцају и оно свићка из цеви, то ниси мого да сагледаш, само сипа граната. Ноћ још, па свитне кад пали, ко муња. Севне, само игра ватра. Ко муње кад севају.
И кад је било око десет сати, мене командант Томић позове као вођу оделења, каже:
“Ајде узми два војника и да идеш право у бугарски ров.” Тад је било опасно, где да идеш, богати! Сунце сија, греје, топови пренели паљбу на даље ровове, а ја да идем у прве ровове да извидим. Ја, шта ћу, морам. Узмем бомбе и пођем са два војника и дођем до ровова. Они полегали у ров од наше артилерије. Не примећујем никог. Ја да уђем, они легли, живи! Али нико не сме да дигне главу. Почнем ја да бацам бомбе. Ја бацам бомбе, а нешто ту, мало десно од рамена, запуши земља. Ја се чудим шта ово пуши. А онај војник до мене каже:
“Пази, бре”, каже, “пришо ти човек, пуца пушком.” А ја не чујем да он пуца, од топовских граната. Он ту пуца, то његова пушкарница била, али је земља затрпала, а он пушком гура оздол и пуца. Ја одма натраг и бежи у ров. Тако сам брзо сјурио се да сам на шињелу поно двајес кила жице.
Доно у ров. Она покидана, артилерија покидала, па се скупила на гомилице овде-онде.
И мој командир дође да пита шта је било. Ја кажем:
“Пуни ровови живих!” И он јави да још бије артилерија.
ЦЕЛА ВОЈСКА КРЕНУЛА
Све је то било до два сата после подне. Кад је било два сата по подне, пешадија – цела војска, фронтално смо кренули. Нигде никога нема. Повукли се, изгинули, затрпани у земунице и ми идемо комотно. И наиђемо на земунице бугарске затрпане, а војници живи. Да изиђу нису могли. Да побегну. А они:
“Братко, спасавај!”
“Је л’ ту си?!”, кажу ови војници моји. Па бомбу кроз рупу у земуницу. Бомба шишти, а они кукају. Док упали – нема ниједног да мрдне. Видо сам једно три-четири тако затрпана рова. Имало је тамо даље још, али то није правац мој. Кренемо за њима и нигде не можемо Бугарина да стигнемо, беже.
Па дођемо у Скопље. Ту заробимо шес иљада Бугара. На једној ливади. Предали се ту и стали. Њиним официрима узели наши официри узде и седла, а коње им дали. Они везују неким узицама и воде коње. А они с пушкама – пушке на гомилу.
И ондак ми кренемо од Скопља овамо преко реке Брегалнице. Мене поставе на стражу код реке Брегалнице. Био сам мало и дође војник ордонанс из чете и каже:
“Ђорђевићу, повуци вод натраг, примирје са Бугарима.”
И ондак идемо, наш пук, изађемо на друм што води за Куманово, брдо Страцин и Криву Паланку. И идемо лево, не идемо за Бугарску. Идемо за Косово, па Приштина, па Вучитрн, па од Митровице Рашка, па на Краљево. И ту седнемо да се мало одморимо. Пред Краљево, има онде село неко. Знам да се звало село Самаила. Ту сам свратио у једно двориште, а једна старија жена ме препознала са капије, мислила да сам јој син.
“Сине мој, је л’ дође?”
“Нисам”, реко, “тетка, твој син, извини. Ја сам”, реко, “отуд од Смедерева.”
Она погледа ме, дође ближе:
“Па добро, синко. Јеси л’ гладан?”
“Дај”, реко, “нешто за вечеру, продај ми.”
“Имам”, каже, “синко, сира, и меса, и сланине, и леба.” Ја уђем у кућу, оно се куво купус са сланином. Она ми напуни чанак. Што ми онда био сладак, и сад чини ми се сладак ми тај купус! А кад сам полазио, она ми спреми меса сушеног, сира, спреми леба и чутурицу пуну ракије.
ТОМИЋ ИШЧУПА РЕВОЛВЕР
И пођемо из Краљева за Чачак. Идемо фронтално и дођемо до Западне Мораве. Поче митраљез у Чачку да дествује! У-у, шта ћемо сад? Бије у правцу нас. Пук стао у колоне, напредовање заустављено, али не долазе меци до нас. Командант Томић мени каже:
“Ђорђевићу, у патролу!”
И ја узмем девет војника и ја десети и пођем пешице преко Западне Мораве право у Чачак. Како је Чачак крива варош, на једном месту видим гвире кроз прозор жене Србијанке наше. Ја питам:
“Одакле пуца овај митраљез?” А оне кажу:
“Јесте л’ ви српска војска?”
“Јесмо.”
“Ето га на звонари. Немачки.” На сред вароши поставили митраљез и то бије низ улице.
“Како да приђемо?”
“Идите”, каже, “ви одоздол’ на пијац па пођите отуд више вароши. И онда из авлије у авлију до њих.”
Они пуцају и не знају да се ми прикрадамо. Казо сам мојима: “Ако пре од мене стигнете, одма бацајте бомбе на њи.” Таман ја стижем, стижу и они. И бацише једну бомбу, баци један каплар. Бацим и ја. Док нисмо бацили једно седам-осам… Онда они из митраљеског гнезда сви изиђоше. Немци. Марамице у руку, мају, предају се. Говоре нешто, а ја не знам немачки. Било њих седам-осам. Ми то заробимо и ја и утерам у једну кафану. И питам кафецију:
“Имаш ли што, бре, за пиће?” А нас девет и ја десети. “Шта ће да пијете?”
“Вино. Дај”, реко, “три кила.”
“Има да ви дам, само кад сте дошли.” Питам кафецију: “Је л’ одавно ови Немци?” Каже:
“Од синоћ. Сви оступили, али ови остали у заштиту.” Немцима сам реко и показо:
“Седите једно уз друго, до зида.” Они поседају, ја поставим чувара и кажем оном кафеџији:
“Три кила вина.” Донесе онај, те ми пописмо по две чаше. И платим. Сад он части:
“Још три кила вина!” Добро, донесоше, пописмо и то. И ја кажем мојим војницима – патроли:
“Пазите, не сме Немац ниједан да мрдне. А ја идем пешке да јавим.”
Мало измакнем из вароши и видим: коњаник у галоп овамо. Наш коњаник. Ађутант један из пука, Николић, тако се презиво. И ја га пресрето, а он:
“Шта је било?” Реко:
“Поватали смо.”
“Јаши”, каже, “иза мене. Ја ћу напред, а ти на седло.” А ја имам и бомбе уз мене, једва се некако наместим. Он ошину коња. Право код Томића. И ја испричам. Пође и он, дођемо до оне кафане. Кад виде Немце, Томић:
“Јебем ли ви сунце божје! Шта чекате? Кога чекате?” А мени: “Дај доктора нашега!” Доведем доктора, доктор зна немачки. “Питај што су остали они?” Доктор пита:
“Што сте остали?”
“Остали“, каже, “у заштиту.” А Томић:
“А-ха, добро, добро, сад ћу ја да им дам заштиту.” Па зовну кафеџију:
“Склони породицу тамо по собама!” Он склони. Томић ишчупа револвер…
КОЛО
Одатле кренемо преко Мрчајеваца, па на Кнић, идемо у Крагујевац.
У Крагујевац кад смо стигли, народа, народа, цео Крагујевац – изашло и мушко и женско да нас дочека. И капије преко улица, па уковане даске горе и на њима пише црвеном бојом: Живела српска војска! Живела Шумадинска дивизија! Живео Једанести пук! Живео Војислав Томић!
Изашло: и жене, и деца, и људи, и старо и младо – то изашло, чини ми се, цео Крагујевац. Ту стадосмо, стаде Томић, он је родом из Крагујевца, ту неки његови пријатељи и познаници дођоше, поздравише се с њим. Он је у град ушо на алатастом коњу, па сишо с коња. Викну мене преко војника:
“Бомбаш, бомбаш! Ја сам био подалеко, а војници даље спроводе: “Бомбаш Ђорђевић!” Шта ли је, реко, сад? “Зове те командант пука!” Ја се мислим: Што ли ме командант пука зове сад? Ја са све пушком тамо па поздравим:
“Изволите, господине пуковниче.” Каже:
“Умеш ли да играш?” Реко:
“Умем.”
“Је л’ добро?” Реко:
“Без грешке.” Стварно, играч сам био. Каже:
“Дај војну музику!”
Десет свирача уватише инструменте. Па кад засвираше – пуца Крагујевац. Ја поведем коло, а један официр иде пред мене и одбива народ. Водим коло па летим… младић, двајес и четврта година. Војска се поватала, повата се цивила што год је могло… Уватиле се и жене, и деца, и девојке. Иде коло, савило се око целог оног народа и војске. И одиграм.
И ту се у Крагујевцу сместимо. Било две касарне: Једанестог и деветнестог пука.
Четири године ме нису видели код куће. Из Крагујевца сам прво пуштен на осуство, па сам крајем деветнесте пуштен начисто.
Мајка је дочула за мене да сам жив, писо учитељ један из Ракинца својима. И јавио да сам и ја на Солуну и да сам жив и здрав. Имо сам сестру код куће, она млађа, девојка била.
Командант Томић је мене звао да останем на други рок. Сад сам наредник па на други рок одма потпоручник. “Код мене ћеш”, каже, “брзо да напредујеш: капетан, мајор…” А ја кажем: “Хвала, немам браћу. Мајка жали и не да ми више у војску. Доста је”, реко, “пет година.”
