Име: Милош
Очево име: Милосав
Презиме: Ђукановић
Место: Крушчица
Општина: Косјерић
Година рођења: 1893.
Година смрти: 1915.
извор података: “Витезови Црногорског среза“ Милијан Деспотовић
ДОБРОВОЉАЦ И СЕДАМ РАНА
Ђукановић М. Милош, трговац, пољопривредник (1893 – 1915).
Ђукановић Милош, син Милосава (1864 – 1918) и Спасеније Паје Ђокић (1869 – 1943) из Драксина (кћерком Јеремије и Марије), рођен је у варданској Крушчици, код Косјерића 1893. године.
Милош је имао још петоро браће и сестара: Вилотије (1890 – 1902); Рајко (1892 – 1916); (трећи је рођен Милош) Радојка (1897 – 1957); Драгослава (? – ?) и Иванка (1904 – 1905). Као писмен и угледан земљорадник Милошев отац Милосав је био председник општине годечевске.
Милош је једно време у Ваљеву учио трговачки занат, али се вратио у село и бавио пољопривредом.
Као младић, неожењен, добровољац, учесник је Првог светског рата. Био је припадник I чете IV батаљона IV (ужичког) пешадијског пука „Стеван Немања“ I позива. На дринском положају Панос, код Вишеграда 1914. године, испољио је невиђено јунаштво, рањен је „седам пута“. Саветован је да остане и да се боље „полечи“. Он није чекао да се ране зацеле, кренуо је даље са својим ратним друговима говорећи:
– Има дана, замириће се, али борба не сме да чека.
А онда је спонтано стиховао своју коначну патриотску одлуку:
– Нема ту вољно, за нас који смо пошли добровољно.
Погинуо је у борби код Књажевца 1915. године, на положају Бор. Према запису његових биографа, сахрањен је на месту погибије, у војничком гробљу. Родитељи нису знали за његову погибију, очекивали су да се врати кући, а отац Милосав је умро 1918. године, не знајући за синовљеву храброст, нити његову трагичну судбину.
За исказану храброст и „пожртвовано држање у свим борбама“, Милош је одликован златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима број 11103.
Нажалост, сваки рат је узимао људске животе, нема племенитог рата, сваки је по себи трагичан. У ратовима од 1912 – 1918. из села Варда, Руда Буква и Горња Полошница погинуло је 75 борaца, а из фамилије Ђукановић погинули су: Ђукановић М. Рајко, Ђукановић Р. Рајко, Ранисав, Ђорђе и Тијосав, а из Годечева и Милош и Радојко Ђукановић. И у Другом светском рату се страдало, из фамилије Ђукановић стрељан је Јордан (1908 – 1941), наставник Средње пољопривредне школе у Крушевцу, који се налазио на дужности командира Црногорске партизанске чете. Њега су, са још 11 бораца стрељали четници „мада рањен у ногу, успео је да побегне са стрељања, али су га пронашли и убили у згради основне школе у Скакавцима. Основна школа на Варди, од 1957. године, и једна улица у Косјерићу, носе његово име а у школском дворишту у селу Варда постављена је биста са његовим ликом.“
Из фамилије Ђукановић, у Првом светском рату учествовао је и борац Милорад Мика Ђукан (1889 – 1965) који је одликован орденом за храброст, „Милош Обилић“, споменицом „Освећено Косово 1912“, „Споменицом 1913“, „Златном медаљом за ревносну службу 1913“ и „Споменицом 1914 – 1918“.
Албанску голготу прешао је и Светислав Свето Ђукановић (1894 – 1969) који је између два рата био судија у Ваљеву, а после Другог светског рата постављен је за јавног правобраниоца у општини Ваљево.
И Часлав Чејо Ђукановић (1880 – 1958) из варданске Крушчице, који се доселио у Београд и радио као трговац текстилом, учесник је ослободилачких ратова 1912 – 1918.
Његов брат Рајко је погинуо у том рату (нема податка где је тачно настрадао).
Овде треба поменути и професора Илију Ђукановића, пореклом из села Варда (предавао математику u Ужицу, Ваљеву и Београду), који је учесник оба Балканска рата, а од априла 1915. године, он је био у личној пратњи краља приликом повлачења. Краљ му је поверио чување личног тестамента. После рата једно време је управник краљевог Двора, а потом директор београдске Реалке. Писао је студије из математике, историје, етнологије и финансија. Заједно са својим братом Милорадом, који је био учитељ и школски надзорник, објавио је више уxбеника из математике. Поред тога аутор је шест књига, од којих је књига „Хрватско питање“ (1939) била забрањена. Илија је имао чин капетана српске војске у резреви.
Још један Ђукановић, резервни капетан Драгутин Шука (1892 – 1956) је учесник Првог светског рата у саставу ђачког батаљона „1300 каплара“. Заробљен је 1915. и спроведен у злогласни аустријски логор Ашах.
Одликован је орденом Светог Саве IV реда.
И Десимир Ђукановић (1893 – 1970) је учесник Првог светског рата од 1914 – 1918.
Носиоци Албанске споменице су и Милан Ђукановић (1897 – 1979); Светислав Свето Ђукановић (1894 – 1969); Гојко Ђукановић (1885 – 1952).
