име: Пантелија
презиме: Ђукић
име оца: Владо
место: Ужице
општина: Ужице
година рођења: 1880.
година смрти: 1938.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
АРТИЉЕРИЈСКИ БРИГАДНИ ЂЕНЕРАЛ У ПЕНЗИЈИ И РЕЗЕРВИ
На дан 6. октобра 1938. умро је у санаторијуму Тополшици (Словеначка) Пантелија В. Ђукић, артиљеријски бригадни ђенерал у пензији и резерви, а сахрањен у Београду 14. октобра 1938.
Његовом смрћу проредило се једно место оне сјајне фаланге наших ратних официра и команданата, наших војних старешина, који су били изразити представници моралних, духовних и физичких вредности српске војске.
С њим нестаје један од оних наших елитних официра, који су још у мирно доба по касарнама и егзерцириштима васпитавали и спремали наше народне војнике за свој војнички позив, а који су те војнике водили у ратовима из победе у победу, док се није, најзад, путем борби, и то тешких, мучних и крвавих, после три успешно вођена рата, извојштила коначна победа: ослобођење и уједињење нашег народа.
Време у коме је рођен, начин на који је одгајен и васпитан, значајни су са више гледишта. Епоха, у којој је делао и радио и као појединац и као члан наше војне заједнице, веома је значајна.
Његова улога и рад из мирнодопског, а нарочито из ратног времена, заслужују да се забележе и упамте.
Рођен је 18. маја 1880. у Ужицу од оца Владе и матере Цаје – рођене Орловић. Основну школу и 6 разреда реалне гимназије свршио је у Ужицу.
Покојни Панта још као ђак свакодневно се сретао са артиљерцима у Ужицу, где је био дислоциран дивизион брдске артиљерије, слушао касарнске трубне знаке и посматрао вежбе војника. Тако му је још као детету омилио трубни знак „водопој“, те се спријатељио с војницима и вежбао у вођењу брдских коњића на водопој до реке Ђетиње. Тада је слушао патриотске убојне песме и одушевљавао се њима и војском, па је и сам певао патриотске песме враћајући се као ђаче кући.
Конкурс за Војну академију, добро му је дошао. Ступио је у исту 1. септембра 1897. – У XXX класу. Нижу школу Војне академије свршио је с врло добрим успехом и унапређен у чин пешадијског потпоручника 30. септембра 1899., баш у време кад је његова класа присуствовала јесењим маневрима на нишавском војишту. Исто тако је са врло добрим успехом свршио и Вишу школу Војне академије (XIV класу), и тако се темељно припремио за свој позив.
Као пешадијски потпоручник одређен је на службу у 15. пешадијски пук „Стевана Синђелића“ у Зајечару. Јануара 1900, по молби је преведен из пешадије у артиљерију, који је род војске још раније заволео као дечак. Као артиљеријски официр био је водник: 3. брд. дивиз. Морав. арт. пука у Алексинцу, 3. брд. дивиз. Дрин. арт. пука и наставник артиљеријске подофицирске школе у Крагујевцу; потом 2 године на Вишој школи Војне академије, а по свршетку ове опет одлази у трупу. Од фебруара 1907. командир је 5. батерије Шумад. арт. пука „Танаска Рајића“. Са овом батеријом ушао је у рат 1912. и њоме командовао до априла 1916. После овога постављен је за команданта 2. дивизиона Шумад. брд. арт. пука. После ратова био је командант I пука тврђавске артиљерије у Боки Которској; командант Зетске артиљеријске бригаде; командант Боке Которске; затим на служби у Инспекцији земаљске одбране, у Артиљеријској инспекцији, Војно-техничкој комисији и председник Испитне комисије за чин артиљеријског потпоручника и капетана II класе. 5. новембра 1937. стављен је у пензију, после пуних 40 година војничке службе.
У првом балканском рату као командир батерије нарочито се истакао на Мердару 4. октобра, приликом напада 12. пешад. пука на Низамски логор. Тада је прецизном и јаком ватром своје батерије омогућио 12. пешад. пуку брзо заузимање истог и много допринео поправци ситуације и успеху Моравске дивиз. II позива, а 7. и 8. октобра у заузимању Подујева и Тенешдолског теснаца. За овај свој рад одликован је златном медаљом за храброст.
За време Другог балканског рата нарочито се истакао са својом батеријом 18. јуна 1913. приликом заузимања и одржања положаја Дренак. Са својом батеријом, која је имала улогу пратеће батерије, учествује у јуришу са I борбеним редом. За овај свој подвиг командант I армије – Њ. Кр. Височанство престолонаследник Александар одликовао га је на лицу места орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда – дајући му лично свој орден са груди. 20. и 21. јуна је својом јаком и прецизном ватром своје батерије олакшао заузимање Рајчанског рида, где је пало решење Брегалничке битке.
За време светског рата узео је активног учешћа с батеријом у Церској бици. 3. августа 1914. потпомагао је 19. пешад. пук и Коњичку дивизију, а нарочито напад Шумад. коњичког пука. 10. августа 1914. успешно је помагао 4. прекобројни пук у заузећу Шапца. Рањен је 25. октобра 1914. код Шапца, кад је командовао батеријом из стрељачког рова – како то вели у свом извештају од 20. октобра командант 11. пешад. пука пуковник В. Томић. За овај свој рад одликован је орденом Белог орла са мачевима.
С истом батеријом у току 1915. чини велику услугу нашој пешадији. Тако у борбама 1. 2. и 3. октобра помогао је 12. пешад. пук у долини Мораве. Својом батеријом , иако стављен под унакрсну ватру далеко надмоћније непријатељске артиљерије, нанео је непријатељу велике губитке прецизном ватром (извештај команданта 12. пешад. пука). 4. октобра потпомагао је 19. пешад. пук. Батерија је била постављена на 200 м. од стрељачког строја, одакле је снажном ватром успоравала и отежавала наступање непријатеља, а ватру није прекидала ни кад је непријатељска артиљерија обасула јаком ватром и нанела батерији велике губитке. 5. октобра батерија је обасута ватром пољске и тешке непријатељске артиљерије, али је ипак батерија остала у дејству и тукла тачном ватром непријатељску пешадију. Кад је предвече непријатељ отпочео напад на десно крило код Мале Крсне Ђукић је, да би осујетио овај напад, извео из шуме један свој вод на саму ивицу шуме и отварао ватру на непријатељску пешадију користећи за опаљивање топова моменте распрскавања непријатељских тешких граната.
6. октобра командовао је 1. дивизионом Шумад. арт. пука, и у најтежим околностима извршио извлачење батерија правилно и сасвим умешно. Само присебности, савесности и хладнокрвности мајора Ђукића има се приписати што су батерије до последњег момента остале без јачих губитака.
Од 7. октобра до 2. новембра 1915. успешно је помагао своју пешадију и његов рад и држање су за похвалу. Мајор Ђукић увек се налазио на положају у ватри, осматрао рад својих батерија и управљао ватром.
Приликом повлачења довео је до Драча 157 војника своје батерије, више но и један командир у овом пуку. За свој рад одликован је орденом Карађорђеве звезде са мачевима III степена.
На солунском фронту 1916. 1917. и 1918. Панта је исти омиљени и чувени артиљерац. Благодарећи њему, његовој спреми и помоћи одбијени су сви бугарски напади против II пешадијске бригаде Шумадијске дивизије и 19. пешадијског пука. Он са својим тобџијама увек помаже пешадију. Нарочито је заслужна његова улога и његових артиљераца при нападу Вардарске дивизије у освајању „Котке“, а затим 10. и 12. пешад. пука при подилажењу „Кравици“ и „Облој Чуци“, и напослетку, у офанзиви 1918. у припреми напада 15. септембра и заузећу непријатељског положаја 16. септембра и гоњењу истог од 16-30. септембра.
За ове је заслуге одликован Златном медаљом за храброст (1916), француским Ратним крстом са палмом (1917) и орденом Белог орла са мачевима V степена (1918).
Једном речју, ђенерал Панта Ђукић је правилно схватио суштину борбе и улогу и рад пешадије и дао више сјајних доказа о томе, јер је с разумевањем, умешношћу, љубављу и пожртвовањем потпомагао пешадију располажући ватром, како брдске и пољске, тако и тешке артиљерије, те је уживао пуно поверење претпостављених и пешадије и код пешака стекао име чувеног артиљерца. Одликовао се одлучношћу, храброшћу, вредноћом, самопоуздањем и широком иницијативом. Свима артиљеријским старешинама може служити за пример.
Ратне оцене препуне су похвала за његово командовање, пожртвовање и храброст.
Својим радом и напорима, допринео је нашим победама, слави и гласу „српске војске“.
За своје заслуге у рату и миру још је одликован: Златном медаљом за граћанске заслуге, орденом Св. Саве V, IV и III реда, орденом југословенске круне III и II реда, турским орденом Османлије IV реда, енглеским Ратним крстом, француским орденом Легије части IV реда, француском Академском траком, и чехословачким орденом Белог лава III реда.
Ђенерал Панта Ђукић остаће у историји ратова за ослобођење и уједињење као јунак о коме ће се још много и много говорити и писати. За њега се с правом може рећи да је од „покољења за пјесму створеног“ и да се „имао се рашта и родити“.
У име XXX класе Ниже школе Војне академије опраштам се са другом Пантом Ђукићем. Нека му је лака земља, а међу нама вечна успомена, част и слава.
Ђенерал у пензији и резерви Светислав Т. Симовић („Ратник“, октобра 1938)
