Име: Милосав Ага
Очево име: Миљко
Презиме: Ђурић
Место: Субјел
Општина: Косјерић
Година рођења: 1882.
Година смрти: 1963.
извор података: “Витезови Црногорског среза“ Милијан Деспотовић
ОДЛИКОВАЊЕ У КАМЕНОРЕЗУ
Ђурић Милосав Ага, секретар кредитне задруге, пољопривредник (1882 – 1963).
Милосав Ђурић Ага, син Миљка (око 1857 – …), рођен је у Субјелу 1882. године, у старој и угледној породици Ђурић, која се из Дробњака, у Црној Гори, доселила у Субјел другом половином XVII века. Ова породица „је дала ваљевским селима много породица и домова (…), славили су Мратиндан“. Данас више нема породица са овим презименом у Субјелу. Има само потомака који су расељени.
Милосав је имао је брата Драгића (1887 – 1884) и сестру Драгињу (1887 – 1951). Био је ожењен Кајсијом из Мушића (1895 – 1913). Имали су сина Витомира (1908 – 1989) и кћерку Даринку (1906 – 1990), удата у Душковце.
У Субјелу је завршио основну школу и по знању се издвајао у својој генерацији. Ако му је нешто од „науке“ ишло, то је била математика. Бавио се земљорадњом и трговином. Као секретар-благајник у земљорадничко-кредитној задрузи у Субјелу, радио је од 1927. до 1931. године.
Носилац је Карађорђеве звезде са мачевима. У току Првог светског рата од 1912 – 1918, у повлачењу преко Албаније а потом у пробијању Солунског фронта из косјерског села Субјел, учествовало је 107 бораца од чега је погинуло 63, прешло Албанију и Солунски фронт 27, а као остали учесници у рату било је њих 17. У овом рату учествовало је и пет официра из Субјела и то: Капетан I класе Обрад Протић; капетан I класе Миодраг Поповић; капетан II класе Недељко Тодоровић; капетан II класе Милован Вучићевић; потпоручник Миломир Поповић и Војислав Војо Поповић (касније, мајор срески начелник, кога су 1943. у Субјелу убили четници Филипа Ајдачића).
За испољену ратничку храброст у овим ратовима, Карађорђевом звездом је, у срезу црногорском одликовано 24 официра, поднаредника и војника међу којима и Милосав (Миљко) Ђурић Ага из Субјела, поднаредник у IV пуку Дринске дивизије. Рањен је у тешкој борби на Иванковачкој коси, која је трајала више дана, 17. октобра 1916. Тога дана су рањени и: Тодоровић (Јевта) Светозар из Годечева, Ћировић (Милана) Никола из Радановаца, Трифуновић (Јована) Тома из Таора, а 11 дана касније (29. октобра 1916), на истом положају рањен је жандармеријски каплар из Субјела, Гојко (Миленка) Тодоровић. Милосав је са својим саборцима, после око две и по године проведене на Солунском фронту, стигао победнички до границе Аустрије и био међу оним јунацима који су омеђили Краљевину Срба, Хрвата и Словенца. Један је од најодабранијих војника у иначе легендарној Дринској дивизији.
Милосављеви преци су насељени у врх села, под самим брдом Велики Субјел, на плодној земљи која има своје изворе воде. Били су то радни и предузимљиви људи. Имали су леп иметак који је одржавао Милосав и његови потомци, све до погибије у саобраћајној несрећи (31. децембра 1990), Милосављевог унука, Зорана Ђурића (1941 – 1990) од када у овој кући нема сталних житеља.
Милосав је био мудар и добар беседник. Умео је промишљено казивати о свом ратном путу пуном сталне неизвесности које ни сам, често, није био свестан. Говорио је: „Све се може издати, али отаџбина не сме.“ И није. Из рата је донео своје успомене и своје ране. Посебно емотивно казивао је о саборцима, до суза ганут смрћу многих. Али, „таква нам је судбина“, закључивао би смирујући себе. Потом би дуго ћутао. Имао је надимак Ага, јер је својом смиреношћу и мудрим закључивањем у важним моментима, деловао ауторитативно, издвајао се од других. Он је био неко кога је требало послушати, код кога се долазило за савет. У то време имао је своју малу библиотеку, био је претплатник на новине и часописе који су дистрибуирани по Србији. Иначе, у Ђурића кући одувек су на великом дугачком столу стајале неке од илустрованих новина, које је могао прелистати и неко од гостију уз кафу, чај или чашицу домаће ракије, што би се овде служило онима који наврате у овај топли дом. Нико не би отишао непослужен. Као носилац ордена Карађорђева звезда, Милосав је примао новчани додатак, инвалиду. Али, трошило се колико је требало, но, увек је морало бити за млађе, да се неки динар „тутне“ у руке.
– Деца треба да имају највише што се може, и да памте, осталима колико буде. – рекао би милујући их дуго по коси срећан што је дочекао своје унуке Зорана и Драгана (Предрага).
А када поштар донесе инвалиду, послао би он поруку и кћерки његове сестре Драгиње, Бранки Брани Ђурић Лапчевић, која је била слуга у кући Јеврема Богићевића у Субјелу, да дође да је дарива. То је чинио (све до своје смрти 1963), и када се Бранка удала и добила своју децу (писац ове књиге је старији Бранкин син). Ми смо, ја и брат, с нестрпљењем очекивали повратак мајке из Ђурића, јер би нам ујна Добринка (Вида, супруга Витомирова) обавезно послала и колаче, које је, само она умела тако лепо да направи. И, чини ми се то данас више нико не уме.
Милосављева кћерка Даринка Дара (1906 – 1990) била је удата у Крсмановиће у Душковцима. Милосав је имао два стрица (Миљкова браћа): Милоша (1859 – 1895) и Матију (1861 – 18..). Милош је имао 36 година, када су га на Јеремијевдан 1895. зверски убили хајдуци одметничке групе Милана Бркића из Папратишта, код Пожеге, који се самопрозвао „горским царем“. Матија се одселио у село Радобић код Ваљевске Мионице и тамо засновао род Ђурића.
Милосав Ђурић Ага је умро у Субјелу 1963. године и почива на месном гробљу. На његовом споменику уочљив је каменорез одликовања, које је он са поносом носио читав свој живот.
