име: Крста
презиме: Ђурић
име оца: Радојица
место: Моравци
општина: Љиг
година рођења: 1892.
година смрти: 1951.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Ђурић Р. Крста, земљорадник и редов (Моравци, Љиг 14. II 1892 – Моравци, 3. IV 1951).
Отац Радојица (1864 – 1917) и мајка Љубинка, рођ. Сајић из Штавице, земљорадници средњег имовног стања, имали су десеторо деце. Основну школу завршио у родном месту и остао на имању да се бави пољопривредом.
Први светски рат затекао га је на одслужењу редовног војног рока у X (таковском) пуку Шумадијске дивизије. Као редов те јединице учествовао је првим борбама показујући изузетну храброст, сналажљивост и пожртвованост. У јесен 1914. са једним ратним другом на чамцу прешао је преко Саве извршио извиђање, заробио једног противничког официра и својим саборцима обезбедио несметан прелаз преко реке. За тај подвиг добио је Златним војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима. О чему је објављен указ бр. 1103.
На почетку Колубарске битке затекао се на положајима око Обреновца у тренутку док су одступали испред трећег аустроугарског строја ка селу Конатице. Пошто је сам остао у рову, устао је и отворио ватру по противнику и почео да сеје смрт у њиховим редовима. У том тренутку погодио га је противнички метак. Иако тешко рањен успео је да се пребаци преко брда и ту пао. Војници II пешадијског тзв. гвозденог пука у одступању су га пронашли и предали његовом пуку. Одмах је пребачен на лечење у болницу у Параћину, где је остао 1915. године. Приликом одступања наше војске додељен је III батаљону X пешадијског пука. Пошто је био неспособан, отпуштен је кући на лечење и опоравак.
Кад је непријатељ поново наишао кроз овај крај, са осталим народом кренуо је у избеглиштво. У одступању Аустроугари га заробе и упуте у Мађарску у заробљеништво. По ослобођењу вратио се кући и наставио да се бави пољопривредом.
Поседовао је 18 хектара земље и био један од најбогатијих у селу. Бавио се земљорадњом и воћарством (пре свега, шљиварством и виноградарством). Мада је био политички неопредељен, па није припадао ни једној војној и политичкој формацији, по завршетку Другог светског рата конфискован му је већи део имовине.
У браку са Јулком Алемпијевић из Дића код Љига, изродио је деветоро деце – шест синова (Миодраг, Живорад, Душан, Драгослав, Радојица и Божидар) и три кћери (Олга, Смиљана и Љубинка). Њих четворо су помрли као сасвим мали (Миодраг, Живорад, Смиљана и Радојица). Иза одраслих остало је бројно и успешно потомство.
Умро је код своје куће у Моравцима и сахрањен на сеоском гробљу код цркве без икаквих војних почасти. Потомци су му подигли скроман надгробни споменик.
