име: Милан
презиме: Ђурица
име оца: Павле
место: Атељи
општина: Невесиње
година рођења: 1882.
година смрти: 1956.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Ђурица П. Милан, баштован и резервни пешадијски наредник (Атељи, Невесиње, 28. X 1882.- Ваљево, 9. IV 1956).
Отац Павле и мајка Цвијета, пољопривредници.
Основну школу завршио је у родном крају и остао на селу да се бави пољопривредом. Пошто приходи од пољопривреде нису били довољни за издржавање бројне породице, ишао је и у печалбу. После пет година мукотрпног рада по рудницима САД вратио се у домовину. Са зарадом из САД око три године покушавао је да купи нешто земље у Србији и да се овде трајно настани. Почетком 1912. године успео је да купи скоро три хектара обрадиве земље у Ваљеву, у Брђанима.
Још није ни закућио, а избио је Први балкански рат. Као пешадијски наредник у резерви мобилисан је и активно учествовао у свим ратовима од 1912. до 1918. године. Био је изузетно смео, пожртвован и сналажљив борац XVII пешадијског пука Дринске дивизије, па је починио и више подвига. Више пута је тешко рањаван.
Са једне чуке опасане бодљикавом жицом, противник је наносио велике губитке нашим снагама. Сви покушаји да се то опасно упориште неутралише остали су без резултата. Имајући то у виду, једног дана затражио је и добио дозволу да и он покуша. Са два пратиоца узео је велике маказе, ашов и будак и кренуо на задатак. Кад је пао мрак пришао је жичаној огради, пронашао један непријатељски леш и поставио га себи за штит. А онда су копали ров и кад су себи обезбедили адекватну заштиту, узео је оне маказе и почео њима да шкљоца. Чим су то чули бугарски војници отворили су ватру у правцу њих. Још једанпут су поновили ту операцији, па је поново отворена ватра према њима. Кад су се Бугари опет уверили да им је ограда неоштећена, кренули су на одмор, а своје пушке одложили у купу. Ђурица и пратиоци искористили су ту небудност, просекли ограду и пузећи стигли до њих. С пушкама на готовс затражили су да се предају. Увидевши да немају другог излаза, прихватили су предају, па су им они повадили затвараче из пушака и њих 33 привели у своју команду. За овај подвиг добио је Златни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима. Имао је и Обилићеву медаљу за храброст, Албанску споменицу и још нека одликовања и друга признања.
По завршетку ових ратова трајно се настанио у Ваљеву и бавио производњом и продајом поврћа. Гајио је многе нове и разноврсне сорте поврћа, којим је снабдевао многе житеље Ваљева. На појединим парцелама редовно је убирао и по две жетве годишње, што му је омогућавало да пристојно живи, па и проширује сопствену производњу, узимајући под закуп и земљу других.
Био је страсан ловац али веома прек, па по неким особинама и врло чудан човек. И данас се може чуди више шала и анегдота у којима је он био главни актер. Колико је волео друштво и кафане показује и чињеница да је умро за кафанским столом у бившем хотелу Бранковина. Сахрањен је у породичној гробници на Боричевачком гробљу у Ваљеву.
Припадао је Демократској странци али није испољавао неку запаженију активност. Априла 1941. године добровољно је понудио своје услуге бившој краљевској војсци. После њене капитулације вратио се кући и није припадао ни једној војној ни политичкој формацији и организацији.
Женио се два пута. У браку са Даринком, сестром Ђоке и Николе Павића, познатих баштована из Ваљева, имао је две кћери и једног сина. Цвијета, удата Радоњић, годинама је била професор и директор гимназије у Новом Саду. Зорка је била удата за Радомира Матовића, чувеног трговца стоком из Ваљева. Војислав је до Другог светског рата био активни подофицир БЈВ а потом чиновник. После Даринкине смрти оженио се Илинком Ђурић домаћицом из Љубиња и са њом имао синове: Павла, аутомеханичара и Сретена, познатог фудбалера и комерцијалисту.
