име: Младен
презиме: Ђуричић
име оца:
место: Заблаће, касније Београд
општина: Шабац, касније Београд
година рођења: 8. март 1889.
година смрти: 20. септембар 1987.
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић, wikipedia
ЈУНАЦИ СА ДОБРОГ ПОЉА
… Ни два века, чини ми се, не би ми била довољна да се пером одужим јунацима из три рата које је Србија водила ослобађајући своју поробљену браћу и чувајући своју слободу. Записивао јесам, подоста је и објављено, али многи јунаци још нису у мојим књигама. Казивао сам себи: хајде, Младене Ђуричићу, приони на посао, пиши… И тако, ево, ближим се деведесет осмој години живота, али велики дуг, и велики грех, остадоше…
… Остао је, тако, само спомен на Љубишу Борисављевића, командира чете у Шестом пуку, који је шестог октобра 1912. године повео своје војнике право на турски топ. У силовитом јуришу, овај смели осветник Косова, растерао је посаду и заробљени турски топ окренуо против Турака који су у паничном страху бежали… Пробијених груди пао је пред четом, на Присату, баш у часу кад је на њих пала Карађорђева звезда с мачевима…
… Још сам дужан заповедницима бродова, безумно храбрим капетанима Николи Бошковићу и Таси Стевановићу, чији су трговачки бродови нападнути у водама Дунава два дана пре него што је Аустро-Угарска објавила рат Србији…
… Писало се о славној Колубарској бици, о 54.000 заробљених непријатељских војника, али нико још није записао највеће ратно чудо: знатан део тих војника заробила је чета резервног поручника Игњата Стефановића из 13. пука „Хајдук Вељко”!. Његових 35 јунака – толико их је остало у животу после крвавог окршаја – пресрело је аустроугарске пукове и присилило на предају…
… Грех би био да у заборав потоне Мирослав Дабић из Накучана, у Поцерини, син проте Јанка, свршени богослов, који је мантију заменио за униформу коњичког официра… У стравичном судару бугарске и српске коњице на Горничеву – заробљен је и одведен у Софију. Одатле је, једне ноћи, успео да побегне и дочепа се Русије, али је закаснио за битку југословенских добровољаца на Добруџи… Окренуо је, потом, неким тајанственим и мучним путевима и стигао поново на солунски фронт…
… Као да су заборављени и они кувари који су јурили за својом пешадијом, надајући се да ће негде, бар за часак, предахнути да им мањерке напуне храном. А пешаци – као на крилима, као олуја, тутњи и слама отпор непријатеља… Казан је јурио за војском, кувао је ручкове и вечере, и просипао, кувао је и даље и хитао да сустигне одважне пешаке. Ко је заостао, узео је за себе, и за друга – ако је имао у чему да понесе и ако је успео да га сустигне…
… Неизбројива армија храбрих – још чека витешка пера.
… Иако сам био извештач са ратних попришта, нисам могао све да видим и чујем, све да забележим. Сви они ужаси рата, све што сам дотад видео – премалено је према суровим призорима које сам видео на Добром Пољу…
… Језиво зјапе два проширена камена шанца, налик на два тек продерана речна корита, роз која су – не планинске, плахе – већ црвене, вулканске реке које су, надирући, топиле и гвожђе и камен. Још постоји само то од гласовито утврђене бугарске линије на Добром Пољу, са Говедарскиим каменом… И ничега више, сем црног гвозденог града којим је тако свирепо насејан овај преврнути простор. Ватра је спржила све што је захватила, а прашне остатке експолозив је подигао у ваздух. Овде је ваздух људска гробница а не земља и камен…
… Врх једне џиновске стене, са средине линије, служио је Бугарима као осматрачница, а њене пробушене прси као најсигурније митраљеско гнездо. Усред стене, превијен преко свога митраљеза, спава један немачки подофицир. Ни шрапнел, ни куршум нису могли продрети до њега. Тресак страховитих експлозија успавао га је у срцу камена…
… Около стене су читаве провалије од експлозија а на предњој, каменој ивици, чучи неупаљена, чудовишна и трорепна француска бомба од 97 килограма…
… Кад је наш артиљеријски ураган прешао преко ове стене, ускрсла је Србија, овде, на Добром Пољу. А у часу њеног Ускрса прскали су од земљотреса стари гробови и избацивали мртве напоље…
… Десном јаругом, остало је више трагова од ове ужасне битке. А то је због тога што је туда најмање ватре прешло. У последњем тренутку, преко те јаруге извршен је јуриш… Још понеко изрешетано и одерано стабло жалосно штрчи у висину, или као прегорео трупац лежи на преривеној земљи. А шуму, младу лепу шуму, која је допирала дотле, коју смо ми три године гледали, за једну ноћ је огањ спржио до последње жиле у камену…
… На почетку јаруге лежи шест француских војника и међу њима један српски. И ту су потврдили братство. Позади њих је рупа од експлозије, невиђених размера. На седам корака од ње, у једном џиновском бусену усправно стоји – шест младих, високих стабала, истргнутих из земље са кореном и жилама…
… У самом потоку, за једним каменом, лежи део човека – само трбух и ноге у плавим чакширама. Другог дела с главом и грудима нема. Цео леш једног другог борца стоји усправно – с ногама закованим за одерано стабло дебеле букве… Разапет мртав! Притисак ваздуха је овде извршио улогу џелата… Један младић, црних очију, пао је на бок али још обема рукама држи своју брзометку.
… Што дубље у јаругу, све више поцепаног и разбацаног одела и спреме. И мртвих све више. То су наши савезници из Француске и Африке: 17. и 122. колонијална дивизија које су уз потпору наших снага са крила – извршиле први продор… Кад су пошли на јуриш захватио их је непријатељски шрапнел или митраљески сноп… Сви су окренути северу, Србији! Мир душама њиховим…
… Ено једног дечака с ранцем на леђима, као да је заспао на једном догорелом пању… Тако је свеж и леп, а још јуче у зору морао је овде заспати… Пробудиће се, ко зна када, и ко зна у ком крају његове лепе Француске – у успомени…
… Још ниже ред Сенегалаца, са поцепаним прсима и шлемовима. Испред њих једна рука у рукаву плавог шињела. У страни комад кичме, са ребрима, улепљен смесом блата и здробљених костију. Испод једне широке кладе вири гранчица, са свежим лишћем, попрскана крвљу и мозгом… И опет ранци, шлемови и поломљено оружје…
… А тамо горе, иза бугарских линија, на стотине метара, нема ничега. Широк ватрени појас, који је кренуо с наших положаја, захватио је и спржио све до мочваре. А иза ње су сви пролази засејани лешевима. То је бугарска резерва, изгинула од граната. Те лешине изазивају ужас… Има их полупечених, а има сасвим сагорелих. Већином су згрчене, раздрљених груди, са ужасом, слеђеним на лицу. И оне су махом окренуте Србији. У бекству…
… Пре двадесет часова овде је ударио гром наше освете. Пре двадесет часова одавде је, испред наших бајонета, кренуо ужасан и невиђен пожар у правцу Србије. И сад је ова планина обучена у огањ, који све више расте, кога гоне бесови ветра и наше освете. Да би ужас био већи, сваког часа урликне понеки тајни бугарски магацин и одлети до неба, и тамо се распрскава, приређујући највеличанственији ватромет у част нашег повратка…
Књижевник Младен Ђуричић живи у Београду, Хаџи-Мелентијева 55.
Са википедије:
Младен Ст. Ђуричић (Заблаће код Шапца, 8. март 1889 — Београд, 20. септембар 1987) је био капетан речног бродарства, капетан речне пловидбе, књижевник и публициста.
Основну школу завршио је у Накучанима (1900) а нижу гимназију у Шапцу (1904), у задњој деценији деветнаестог века запослен у колонијало-бакалској радњи на Малом пијацу, Шабац. У Београд је отишао 1907. У служби Српског паробродарског друштава од 1909, већ 1913. постаће дипломирани капетан. За време Првог светског рата је био дописник са Солунског фронта.
После рата запослен је као помоћник команданта Београдског пристаништа и заповедник пароброда. Референт постаје 1920, шеф речне пловидбе 1925, административни секретар Народне скупштине 1927. и библиотекар Министарства просвете 1929. Оснивач је и уредник листова Подрински весник (1920) и часописа за бродарство и овавештајну службу Бродар (1923). Један је од оснивача књижевних клубова и удружења Полет (1907), Друштва књижевника (1924), Књижевног круга (1925), Косовка (1926), Клуба независних књижевника (1930). Члан је Удружења књижевника Србије.
Користио је псеудониме Млад – Милтијад, Огњен Палигорић, Сава Дринчић, Дриносавић, Дринко Савић. Прву песму објављује у листу Чивија под уредништвом Светозара Грданичког (1906). Сарађује у преко 70 часописа. Написао је десетине романа, а само у рукопису му је остало 14 романа и драмских дела. Дела су му превођена на есперанто, француски, немачки, руски и словачки. Носилац је Албанске споменице.
Између осталог Младен Ст. Ђуричић је писац прве енциклопедије речног бродарства, прве речне приповетке, а нарочито је познат његов Капетан Тисе. Пише надахнуту поему о одважности ваздухопловног наредника Орестија Крстића.
Заслужан је за остварења шабачке Чивије, у коме ће заједно са познатим јагодинским хумористом, Живојином Павловићем Жикишоном, објављивати песме и текстове шаљиве и сатиричне садржине.
Дела:
Повлачење Срба кроз Албанију, Видо, острво смрти, Београд 1924.
Пробој Солунског фронта 1918. године, Београд 1925
Никола Пашић у народним песмама, Београд, 1926
На таласима, Београд, 1928
Капетаница, Београд, 1929
Водоземци, Београд, 1931
Ходочашће српског ратника на француска бојишта, Београд, 1931
Бој на Кајмакчалану 1916. године, Београд, 1931
Бојеви у Добруџи у српским народним песмама, Београд, 1931
Девети вал, Београд, 1932
Капетан Тисе, Београд, 1936
Жива вода, Београд, 1936
Шабац као културна жижа Србије XIX и XX века, Шабац, 1937
Мртва стража, Београд, 1937
Савремена српска приповетка, Београд, 1943
Јадар топи брда, Београд, 1959
Епиграми, епитафи и епиграфи, Београд, 1962
Оџаковићи, Шабац, 1963
Звижди ветре, Шабац, 1964
Историја југословенског речног бродарства, Београд, 1965
Последњи Обреновићи, Београд, 1967
Успомене на Михајла Петровића, Београд, 1968
Кнез и витез Тешман Солдатовић, Шабац, 1968
Шабачка чивија, Београд, 1969
Поцерско село Накучани, 1969
Самоубиство незнаног јунака, Београд, 1971
Почеци српске позоришне уметности, Београд, 1972
Антологија српске ратне лирике, Београд
Ој, Ужице мали Цариграде, Београд, 1975
