име: Максим
презиме: Ђуровић
име оца:
место: Гајтан
општина: Медвеђа
година рођења: 1890.
година смрти: 1966.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
На југу Србије, у бившем Топличком округу и срезовима: Јабланичком, Косаничком и Топличком поред осталих живео је велики број Црногораца и Херцеговаца, досељених крајем прошлог века из Црне Горе и Херцеговине. Тако је и Максим родом из Никшићке жупе. Рођен 1890. године, пре балканских ратова приспео је за војску, али још пре одласка у војску Максим је поседовао велики сребрни пехар – дар краља Петра Првог освојен у Кошутњаку на првенству Србије у стрељаштву. Стрељаштво је до смрти волео. Као подофицир и официр у Краљевини Србији и чувени првоборац и партизански офицнр, када год му се указала прилика увежбавао је своје ратне другове у стрељаштву. Максим Ђуровић је један од оних 1.330 војника и старешина који су 1913 године у Једрену од врховног команданта бугарске армије примили „Војнички крст за храброст четвртог степена”. Пре тога, 1912. године добио је Сребрну српску медаљу за храброст. Ова медаља је додељивана само 1912. јер су касније установљене ,,Обилићеве медаље” – златна и сребрна за храброст.
Тако је чика-Максим, како су га сви звали. почео да се кити одликовањима још у балканским ратовима. Само за храброст од 1912. до 1918. и од 1941. до 1945. одликован је: Карађорђевом звездом са мачевима, златном и сребрном медаљом “Милош Обилић”, Сребрном медаљом за храброст 1912, француским Ратним крстом – реда Легије части, бугарским Војничким крстом, Партизанском звездом и Орденом за храброст. Осим одличја за храброст носилац је Албанске и Партизанске споменице 1941. као и свих осталих споменица и других одличја за заслуге.
У његовом Гајтану на слободној територији боравили су сви истакнути руководиоци југа Србије, Главни штаб Србије и делегат Врховног штаба НОВ и ПОЈ друг Светозар Вукмановић Темпо. Сви су они добро познавали чика-Максима и једино они су могли оценити његов рад.
Код наших народа, а по Марку Миљанову и код Албанаца јунак који уђе у народну песму, добио је највише признање народа. Чика Максим је опевани јунак југа Србије.
Када се говори о Максиму Ђуровићу, два питања се никако не могу заобићи. Прво, он је као капетан 1 класе, носилац Карађорђеве звезде са мачевима и новонаименовани војвода четнички, сматрао да војвода треба да војује, те се са одредом прикључио партизанима и тамо стекао Партизанску звезду, Орден за храброст, ,,Партизанску споменицу” и чин потпуковника ЈНА.
Друго, чика-Максим никада није постао комуниста. Када му је то нуђено искрено би одговорио да је он стар, да по који пут воли да се маши чутурице која никада није била празиа и да потегне по који гутљај, да се том “мученицом” помало окрепи када је уморан, али да ће учинити све што је у његовој моћи да се распламса НОБ-а.
Професор Добросав Туровић написао је књигу о Максиму Ђуровићу, али он може бити неисцрпна тема и за будуће писце, нарочито оне који обрађују карактер и ширину НОБ-а.
Године 1966. у 76. години живота умро је Максим Ђуровић легенда два балканска и два светска рата.
Фотографију и биографију донела је његова унука која по лику сасвим подсећа на деда Максима.
Колико су Срби били поносни на успехе у рату с Турцима и на углед који су у свету добиди, нека послужи оно последње што је војвода Мишић својом руком написао у својим Успоменама:
“У периоду припрема за концентрацију наших трупа према Бугарској, на предлог Врховне команде, донета је одлука да се упуте у Скопље на поновни преглед сви обвезници који су ранијим прегледима оглашени неспособним или привремено неспособним за ратна дејетва, као и они који су раније ма којим поводом, били ослобођени од служења у сталном кадру.
После краћег времена Скопље се напуни великим бројем ових обвезника које шаљивчине називаху ,,Пашићева војска”. Комисије су по цео дан прегледале ове обвезнице, и еви они који су нађени за способне упућивани су у пукове ради попуне трупних јединица. Мање способни упућивани су на службу у коморе.
Интересантно је да су ратници с Куманова, Косова, Битоља и Једрена нерадо примали у своје редове ове дошљаке, истичући да им такви војници, које је власт морала силом овамо дотерати, не требају. Тодико је био развијен понос и самопоуздање код наших војника после победоносног рата против Турске“.
