име: Јелисавета
презиме: Дојкић
име оца: Аранђел
место: Топола, рођена у Крагујевцу
општина: Топола
година рођења: 1896.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
БОЛНИЧАРКА СРПСКЕ ВОЈСКЕ
Ја сам Јелисавета Дојкић, једина жена носилац Албанске споменице у читавом овом крају. Рођена сам 14. априла 1896. голине у Крагујевцу, одакле су ми отац Аранђел и мајка Ленка Васиљевић прешли у Тополу, где сам завршила основну школу. Била сам одличан ђак и посебно сам се истицала краснописом. Правим именом Јелисавета једино су ме звали родитељи, за све друге била сам и остала Јела. У родитељској кући имала сам све – тако да сам, као јединица, проживела срећно детињство и део младости. Увек сам била окружена књигама из очеве библиотеке.
СВИЛЕНЕ БОМБОНЕ
Мој отац Аранђел, иначе Цинцарин пореклом, био је дуго времена управник овдашњег имања старог краља Петра. Отац ме често, с разним цедуљицама, слао код њега кад год је боравио на Опленцу. Једноставно сам га ословљавала са “чика Перо”. Увек је седео напољу, под једном надстрешницом, у хладу, и увек сам се од њега враћала кући с пуним рукама свилених бомбона. Био је то прави народни краљ.
Кад су оца хтели да изаберу за председника општине у Тополи, он се обрати краљу Петру:
“Ваше величанство, ја не могу да обављам две дужности.”
“Ништа, ништа, Аранђеле, иди за председника, кад те људи хоће. Бићеш и мени председник, моја кућа и имање су у твојој општини.”
Тако је мој отац провео девет година на дужности председника тополске општине. У то време отпочела је изградња цркве – маузолеја на Опленцу. Наша кућа редовно је била пуна гостију, почев од главног пројектанта, Косте Јовановића, до многих угледних људи тог времена. Често је код нас навраћао и млади грађевински техничар Петар Ђокић, Хрват од Винковаца. Он је управљао радовима на изградњи ове задужбине. Једног дана дошао је сав потиштен, каже да му је са највишег кубета цркве пао један радник, несрећно се оклизнуо и погинуо. Заузео се да тог радника сахране на нашем гробљу и то је учињено. Дуго је за њим туговао.
ПРЕКО КРШЕВИТЕ ЦРНЕ ГОРЕ
Тако је све то било до избијања великог рата. Тада су се радници и стручњаци разишли. У међувремену ја сам завршила курс прве помоћи код доктора Мирића, који је становао код нас. То је била очева жеља.
У позну јесен петнаесте године, кад је цела Србија кренула у повлачење, отац ме повео у бежанију. До нас су брзо стигли гласови о страдању и зверствима над нашим живљем у Мачви и отац се ниједног тренутка није двоумио: “Јелисавета, дете моје, морамо да бежимо. Аустро-Немци су упали у нашу домовину. Морам да те, ћери, склоним од зликоваца.”
Са нама је пошао и стриц Периша, очев млађи брат, који је у колубарској бици био тешко рањен у руку и налазио се на привременом боловању. (Мајка и бака по оцу остале су у Тополи).
Коњским колима дођемо прво у Крагујевац. Ту нам је наша војска реквирала коње. Потребни су били за топовске запреге, а нас пребаце у запрежна воловска кола код једног сељака из села Вранића, који се повлачио са малолетним сином, мушкарчић, једва да је био старији од седам година. Пошто смо преноћили у Крагујевцу, сутрадан пођемо за Крушевац и даље, за Краљево, Ушће и Нови Пазар. Из Новог Пазара кренемо за Митровицу, а одатле ухватимо десно за Пећ, док је главнина војске и цивила ишла преко Вучитрна, Приштине, Призрена и Албаније. И ми смо хтели даље, преко Албаније, али нас у томе поколеба Обрен Николић, сељак из Баничине код Паланке:
“Никако преко Албаније. Ја отуд бежим. Арнаути ће све да нас побију. Мени су пре недељу дана убили брата Ивана, свештеника. Целим путем сам му говорио:
“Скини, Иване, камилавку с главе, убићете због златног крста на њој.”
“Ја сам свештено лице, мени неће нико ништа.” Нисмо прешли ни два километра, кад се са сврха једне стене разлеже карабин и Иван реч не стиже да каже. Жао ми је само што не стигох да га прописно сахраним.”
Исприча нам Обрен потанко све то и отац предложи да идемо преко Црне Горе, са чим се остали сложише. Са нама је и Обрен пошао и сад нас је петоро у колима, пошто се у Новом Пазару стриц Периша прикључио својој јединици, која се случајно ту задесила.
(Много година касније сазнала сам да је од шесторо рођене браће Николић из Баничине, само Обрен преживео. Петоро је погинуло у рату).
Друм је од Крагујевца до Новог Пазара закрчен војском, комором, избеглицама. Нарочито је била тесна долина реке Ибра. Сви су се журили, јер је непријатељ надирао, чула се спорадична топовска пуцњава. Ништа боља ситуација није била и кад смо се од Пећи одвојили и кренули за Црну Гору. Пута више није било. Чим смо изашли из Пећи, паде наређење да се сва кола и сувишни товар попале, а да се волови и ако је био неки коњ поведу за собом. Гледала сам како се сељаци крсте, љубе и пале кола. Тај призор никад ми није силазио с очију. Ја сам сандук са девојачком спремом бацила у једну дубоку јаругу, потајно се надајући да ћу се брзо вратити по њега…
Народ стаде да побољева. Гледам како мајка јаше на коњчету, а са стране упртила неку торбу и у њој носи дете. Једну, опет, младу жену, која се пре два дана породила, носе на носилима, направљеним од колских дасака. Ветар сече, а снег, ситан као брашно, засипа очи. Поред пртине којом газимо попадали изнемогли… Нарочито је било тешко преко Жљеба: стаза узана а доле зија амбис. Мора да гледаш испред себе куда идеш, мала непажња и – крај! А колона војника и цивила стално куља, као да извире из оног црногорског крша.
На једном пропланку, више Рожаја, мртав војник крај угашене ватре. Сео уз камен, заложио ватру и – умро. Ватра га захватила па му изгорела глава и пола грудног коша, а он онако мртав, седи и даље и држи пушку у руци…
Тек што смо кренули од Рожаја (Обрен и онај из Вранића са дететом већ су били доста заостали), наиђосмо на једну борову шуму. Стабло до стабла, зимзелен, и ми право преко те шуме.
Са нама је ишао и један младић, који је целим путем водио вола, везао га за леву руку, а у десној је држао парче проје и јео. Во се уплаши од нечега па потрчи и нагло повуче младића за собом. Он теменом удари у једно стабло и остане на месту мртав. Војници притрчаше, али је све било касно… Бајонетима му ископаше раку и у њу га положише, па одозго набацаше оно мало ископане земље, камења и грања. Нису код младића пронашли никакав докуменат. Ничег није било, осим што је у десној руци и даље чврсто држао оно парче проје…
Тај пут преко црногорских планина, све до Берана и Андријевице, био је најстрашнија и најтежа деоница.
(Приликом поласка, ја сам из Тополе понела и своју приручну болничку торбицу са завојима, газом и дезинфекционим средствима: хиперманганом, јодом, лизолом и риванолом. Кроз Црну Гору једном детету, коме се обућа распала, превила сам каменом посечена стопала. Исто тако сам и у Сан Ђовани ди Медуу превила пет-шест војника и цивила, које је била ранила авионска бомба).
Старији војници понегде разгрну цокулама снег, па заложе ватру и онда се поред ње окупе и војска и избеглице са нејаком децом. Обично се у конзерву растопи снег, а понеко у џепу нађе по десетак зрна оног руског дугачког чаја. Какав шећер! Кад чај проври, онда конзерва крене од гладних уста до уста, сркне један, сркне други, гутљај-два и то те држи цео дан.
Увече, кад хоћемо да спавамо, опет се наложи ватра и сви се скотуримо укруг. Ја сам на себи имала једну хаљину од пунијег порхета а на ногама дубоке зимске ципеле. Мој отац по целу ноћ не спава, стално баца дрва на ватру и покрива ме његовим капутом и ћебетом, које сам преко дана носила на себи.
Ујутро наставимо даље и тако дођемо до Андријевице. Ту смо од црногорских жена могли за десет перпера да купимо по комадић проје и ништа више. Али тај залогај проје, често непечене, многима је значио живот, а неки су се од ње разболели. Успут су нам говорили да ћемо у Андријевици да добијемо хлеб и остале намирнице. Међутим, биле су то само празне приче – нигде ничег. И црногорски народ је оголио и обосио и без хлеба остао. Нису имали шта да нам дају за јело.
У Лијевој Ријеци, пре Подгорице, отац Аранђел тешко се разболе од тифуса и умре у једној механи, у којој смо преноћили. Те вечери, уочи смрти, видим да је са њим свршено и питам га:
“Куда ћу даље, оче?”
“Дете, сналази се како знаш, само се не враћај у Србију док је непријатељ у њој. Иди напред с нашом војском и у првој српској болници пријави се за болничарку…”
Уз помоћ неколико старијих Црногораца сахранила сам оца на месном гробљу. Сахранити некога у то време, и још уз присуство свештеника, била је заиста ретка почаст за умрлог или погинулог. У тим тренуцима то ми је било једина утеха.
Имала сам осамнаест година када сам се опростила од оца и кренула даље према Подгорици и Скадру. Морала сам да издржим све недаће док не стигнем до прве наше санитетске јединице. Уместо да патим, чекала сам само прилику да испуним последњу очеву жељу.
Од Подгорице до Скадра ишла сам са разним групама, ади најчешће са бежанијом. Никог не познајем. Некако сам хтела тих дана да будем сама… Успут сам стизала многе цивиле и војнике. У једном моменту сам хтела неком механџији да продам очев џепни сат, али сам од те намере одмах одустала. Увече се, обично, придружим некој мањој групи жена и преноћимо под ведрим небом, а ујутро наставимо даље.
Време је било доста топло кад сам стигла у Скадар, само је тих дана киша непрестано падала. У Скадру сам од једног пекара Албанца добила цео хлеб. Пружио ми је хлеб и није хтео да ми наплати, иако сам за толико имала пара. Само ме питао одакле сам. (Грешку сам направила што приликом очеве сахране, поред сата, нисам узела и његов прслук. Знам да је у њему имао пет дуката, све је то било ушивено у поставу. Шта се може кад се у таквим ситуацијама мисли о нечем другом).
ГОСПОЂЕ ОФИЦИРКЕ
Пошто сам преноћила у Скадру, у једној жутој згради, где је било доста избеглица, наставила сам пут до Сан Ђовани ди Медуа. Сећам се да сам данима газила по неким дубоким мочварама и барама пре него што сам стигла у ову луку. Толико блата у животу ннсам видела никад више. Блато густо, једва се нога из њега чупа. Негде је житко. Страшно!
У Сан Ђовани ди Медуу било је на хиљаде избеглица и војника. Све што је прешло из Србије преко Црне Горе нашло се у овом, до бестрага прљавом градићу, и што је најгоре, народ и војска су стално пристизали. Има и изнемоглих и болесних, а нађе се и понеки рањеник. Стално се умире. (Али човек свикне на смрт тако да више не обраћа пажњу на то).
Пристаниште је, иначе, војна власт узела у своје руке и она је почела да врши распоред укрцавања у лађе. Непријатељ нас свакодневно бомбардује, а ми се заклањамо поред стена на обали. Чим прођу аероплани, одмах овде почиње живот, као на правој пијаци, купује се и продаје: брашно, пиринач, пексимит, конзерве и други еспап. Све су то намирнице војног порекла, из војних магацина, јер их, претежно, нуде војници и каплари, али има и других трговаца. Званична валута је била, ако се не варам, наполеон у сребру.
Остала сам у луци преко десет дана. Лађе нередовно стижу, а кад стигну зна се: прво се укрцава велика господа, разне савезничке мисије, затим рањеници и официри са својим фамилијама. Ни једна официрска жена није чекала дуже од два дана. Госпође официрке! Добро је било само што су савезничке лађе увек доносиле хлеб за народ на обали тако да уопште није било глади. Напротив, хлеба је имало у изобиљу. Хлеба! Млађи људи и војници наките се по стенама као грозд и гледају када ће лађа да пристигне.
БОЛНИЧАРКА СРПСКЕ ВОЈСКЕ
Кад је било предвече једанаестог дана, стиже једна француска санитетска лађа. По распореду, који смо већ знали, у њу је требало да се укрцају жене и ђаци. Кренемо одмах да се пребацујемо на лађу. Али те вечери удари страшна бура тако да велики чамци нису могли да се употребе за превоз. Тек смо се сутрадан ујутро, кад се море стишало, успели у лађу и пошли за Крф. Са палубе сам видела да у заливу има неколико потопљених савезничких лађа. Причају да је читава лука у Сан Ђованију била минирана од стране Немаца. И видела сам да је на обали остало још на стотине и стотине цивила, који су чекали на утовар.
Море сам поднела добро, а на лађи сам прошла кроз све хигијенске и лекарске прегледе. Пошто сам се представила као болничарка, добила сам и нову енглеску униформу, први пут сам обукла панталоне. Чак ми је и коса кратко подшишана.
Савезници су нас срцем и душом прихватили и дочекали.
Тако, после месец и по дана, средином јануара шеснаесте године, стигнем на Крф и јавим се српском превијалишту, на које сам брзо наишла. На моју велику срећу, била сам одмах примљена као једина болничарка. Остали су сви били мушкарци. На леву руку ставила сам траку са црвеним крстом, а то је значило да сам и званично постала болничарка српске војске. (Тада сам се, и сама незнам по који пут, сетила мог драгог оца Аранђела).
ПАКАО НА ЗЕМЉИ
На Крфу сам радила под великим шатором, који је био нека врста болнице. Тај шатор и још неколико мањих, који су служили болничком особљу за боравак, добили смо од Француза, јер је приликом преласка преко Албаније српски санитет био потпуно уништен. Пацијенти су спавали на слами преко које су били прострти ћебићи. Имало је три лекара и десетак болничара. Све особље је било српско. Кад сам стигла, овде је већ било четрдесетак тешких болесника, а потом су почели да долазе нови и нови. Било је и војника и цивила, изнурених од глади и пута, а нарочито оних оболелих од дизентерије и пегавца. Даноноћно су пристизали и умирали.
Ујутро су наши болничари некаквим колицима износили из шатора на десетине и десетине мртвих. Тифус није штедео никог, нарочито је косио старије особе. Лекови су слабо помагали, јер је болест већ била ушла у последњи стадијум. Кад ноћу дежурам, морала сам на сваких пола сата да будим уморне лекаре да би смо многе болеснике који су просто горели од високе температуре, смирили. Стално траже да пију воду и нешто бунцају тако да се човеку, у тренутку, учини да су сви испод шатора будни и да гласно разговарају.
Било је и много њих са промрзлим ногама, они су одмах слати даље у француске и енглеске болнице, где су им ноге захваћене промрзлинама и гангреном, ампутиране. Тако једном, кад је лекарска визита прошла, позва ме једна девојка, била је свакако моја вршњакиња, и прича ми:
“Сестро, ноћас сам сањала да сам играла на неком сабору.”
“Добро, добро, само лепо сањај…”, кажем јој. Подигнем ћебе са ње и видим да јој је десна нога плава као чивит – знала сам одмах шта је задесило. Истог дана однета је санитетским колима у болницу.
И тако, у том болничком шатору на Крфу остала сам четири месеца. Радила сам све послове: била сам и медицинска сестра, и болничарка, и неговатељица. Излечени су ме обасипали захвалношћу, а болесни су увек волели да сам у њиховој близини.
За то време нагледала сам се свега и свачега – и дизентерије, и дифтерије, и тифуса, и шарлаха и… Ужас! Право је чудо како сам све то издржала, с обзиром да сам и сама била нежног здравља. Ваљда само зато што сам била млада. (Често сам слушала да човек очврсне у мукама. А од рата веће муке нема).
Око петнаестог маја исте године пребаце ме лађом у Солун, а одатле ме камионом одвезу у једну српску дивизијску амбуланту, испод самог фронта, који су држали, чини ми се, Шумадинци. Шатор огроман, кревети, постељина – права болница. Затекла сам само неколико лакших рањеника. Лекара је било пет, а болничара и другог помоћног особља преко двадесет. Око тог великог шатора начичкано около десетак мањих шаторчића. У једном од њих и сама сам спавала. Редовно колима долазе Еиглескиње – чланови британских мисија. Сећам се да се једна од њих силно обрадовала кад су јој наши лекари превели да сам Србијанка. Дала ми је чоколаду и леп црвени чешљић за косу. Енглескиње су од нас нарочитим санитетским колима одвозиле рањенике које су лекари сматрали тежим случајевима, војнике који су морали да издрже разне операције и рехабилитације.
Учинило ми се некако да је овде лакше за рад него на Крфу. Било је више реда, а о чистоћи и да не говорим. Али такво стање потрајало је само до јесени. Убрзо почеше одозго, са фронта, да пристижу рањени и болесни од маларије. Доносе их наши војници на коњима са специјалним самарима, на којима су била причвршћена носила у којима је могло да се седи или лежи. Чујемо од рањеника и коњоводаца да се воде огорчене борбе, да су Срби кренули на Горничево, Кајмакчалан и коту 12-12. То је такозвана битољска офанзива. Нарочито је, по причању многих, било тешко на Кајмакчалану, где се борба водила даноноћно. Три месеца су нам непрекидно пристизали рањеници. Таман једном дезинфикујемо ране и превијемо га, стиже други, трећи… сто педесети, тристоти… Око не можемо да склопимо, стално смо на ногама, без смене и одмора, преморени… Једном војнику, који је донет са Кајмакчалана, остао бугарски нож у грудној кости. Објашњава нам како је бугарин кренуо ножем, а он га откинуо једним метком – била је, каже, борба прса у прса.
Војници без руку, ногу, без очију… Многи рањеници су одмах слати даље, у болнице енглеских мисија и у савезничке болнице у Солуну. А многи су помрли још у носилима, на путу за наше превијалиште, или чим су стигли. Нагледала сам се смрти и смрти. Нарочито је било критично предвече, пред ноћ. Тада је свим рањеницима тешко: један тражи да га окренем на другу страну, други хоће воде, трећи…
Знате, ако постоји пакао на земљи, онда је то био тај наш шатор. Бели чаршави брзо су од крви постајали црвени, а војник који затражи воде умро би чим бих пошла за бокал или чашу. И болове не подносе сви на исти начин. Било је случајева да се војник рањен у ногу превија и запева од болова, а други, коме је граната разнела оба стопала, стиско зубе и ћути. Трпи. Повремено га болови савладају па се и онесвести.
Маларија је и на овом ратишту поново дошла по своје, грозница је грозницу сустизала па је заражени војник брзо бивао отписан.
Почетком седамнаесте године болест је, коначно, и мене савладала. Дијагноза: катар на плућима. На велику жалост рањеника и мојих другова болничара, који су ме ценили и поштовали као рођену сестру, морала сам да одем за Солун. Тај растанак ми је тешко пао. Од једног војника, који је већ три месеца лежао под шатором, добила сам на поклон медаљон са панорамом Београда.
НИКО КАО ФРАНЦУЗИ
Из Солуна сам била упућена америчком Црвеном крсту у Берну, у Швајцарској. Једном италијанском лађом превеземо се преко Јадранског мора у Бриндизи. Ту су нас Италијани (који су према нама Србима били редовно негостољубиви) затворили у један плато, ограђен бодљикавом жицом. Међу нама је било и избеглица и болесне војске. Донесоше Италијани неколико џакова пексимита и све то изручише преко те жице на једну гомилу. И сад, пошто нам у лађи нису дали ништа за јело, народ као народ, а војска као војска, поче да се граби и отима за онај пексимит. Смеју се Италијани, али кад видеше да се нас двадесетак не померамо с места и не показујемо ама баш никакав интерес за тај њихов пексимит, престаше са смехом.
Прегледаше нас у Бриндизију њихови лекари, и сви ми који смо условно били здрави, другим речима, који смо могли самостално да се крећемо, добисмо дозволе да изађемо у град и потражимо храну. После три дана боравка, из Бриндизија наставимо пут до Рима. Из Рима, прво возом, потом лађом, дођемо на Корзику, у Бастију. Корзиканци су нас одушевљено дочекали, као браћу, тако да смо онај мучни утисак из Бриндизија брзо заборавили. Читали у новинама Корзиканци о нашим победама на Кајмакчалану и стално вичу:
“Вива Кајмакцалан, вива Сербија…!” Нико као Французи!
После неколико пријатних дана проведених на сунчаној Корзици, кренемо француском лађом за Ницу. Лађа је била прве класе, ретко удобна (заборавила сам јој име). Кад смо у Ницу пристали, и ту смо били срдачно дочекани. Одмах је направљен план о даљем путовању наше војске и избеглица. Одлучим да овде останем двадесетак дана код очевих пријатеља. Лако сам пронашла стан Косте Јовановића, архитекте, који је пројектовао цркву на Опленцу. Од њега сам сазнала да ми је мајка Ленка умрла пре годину дана, не знајући за очеву и моју судбину. Пресвисла! Нашло се још неколико очевих другова и пријатеља да ме утеше за мајчину смрт. Међу њима су били наш познати књижевник Бранислав Нушић, затим Милан Нешић, адвокат из Крагујевца и други. Код Нушићевих сам остала десет дана. Молили су ме да им причам о повлачењу и изгибији наше војске и избеглица, с обзиром даје и њихов син Бан страдао почетком рата. Са Нушићевом ћерком Гитом неуморно сам обилазила знаменитости овог прелепог града, а једном нас је сам Нушић водио и у Марсељ. У Марсељу Гита и ја свратисмо у једну велику дрогерију и накуповасмо пуне руке неких женских ситница (ја сам као болничарка примала нешто као плату). А Нушић нас обе ухвати под руку и одведе у једну чувену модну радњу, да купимо шта желимо. Ја сам купила хаљину, ципеле и шешир. Све је то Нушић платио – за мене као и за ћерку Гиту. Све су хтели да ми покажу, а госпођа Дара се својски трудила да нам припреми најбоља јела. У Ници је радио и један наш лекар, Живаљевић или Живановић. Водили су ме и код њега на преглед и он ми је, такође саветовао само што више здравог ваздуха.
РОДИЛА СЕ СЛОБОДА
Американци су ме, кад сам пристигла у Берн, колима одвезли у један санаторијум више Лозане. Ту сам на лечењу остала пуних седам месеци. Време сам проводила у шетњама и учењу француског језика, којим сам се касније у многим приликама лепо служила, а у оригиналу читала француске писце.
Потпуно излечена, дођем у Женеву и почнем да радим у српском Црвеном крсту, у одељењу за преписку са Србијом. Сва писма која су из Србије ишла иа Солунски фронт и која су долазила отуд у Србију, морала су да иду преко Женеве, пошто је Швајцарска била неутрална земља. Задатак нас четворо запослених у том одељењу био је да за једним дугачким писаћим столом та писма, а било их је доста, без обзира у којем су правцу ишла, отворимо, пребацимо у нови коверат, испишемо исту адресу и залепимо швајцарску марку. Приликом отварања коверата имали смо прилике да видимо многе слике наших војника и официра. А у писмима која су одлазила из Србије у Солун слика је била реткост, обично су српске сељанке мужевима и синовима слале новац у папиру и испресоване цветиће од разнобојног цвећа или лишће од воћа, најчешће од трешње и винове лозе. (За тај посао на разврставању писама у прва три месеца добијала сам по три и по хиљаде швајцарских франака, а после по шест хиљада, као и сви други. Становала сам у граду, код газдарице која је одлично говорила француским језиком. Преко новина смо стално пратили ратна збивања, нарочито нас интересовало наше ратиште на Солуну).
Зграда у којој је био смештен наш Црвени крст и у којој је доста Срба радило, имала је неколико спратова. Једног дана у такозваном пакетском одељењу сусретнем се са Петром Дојкићем, нашим познаником из Тополе, и сећате се, оног грађевинског техничара са опленачке цркве. Боже, помислих, како је свет мали!
У Женеви је са породицом боравио и министар Љуба Давидовић, врло присан пријатељ мога оца. И код њих сам одлазила у госте, тако рећи, свакодневно. Једног дана његова супруга (ево, видите, опет сам име заборавила!) гласно ме запита:
“Госпођице Јело, овде сте сами, а млади сте. Зашто се Ви не удате за господина Дојкића, којег ми одлично познајемо и ценимо?
“Па, он је седамнаест година старији од мене.”
“Утолико боље, више ће пазити на Вас.”
Напишем писмо баки у Тополу (њој сам се, иначе, јавила чим сам стигла у Женеву) и све танко образложим. Бака ми одобри удају и ја се убрзо, у руској православној цркви у Женеви, венчам са Петром Дојкићем.
На сам дан примирја, једанаестог новембра осамнаесте године, роди нам се ћерка. Дали смо јој име Слобода. Мислим да је то најлепше име које је тога дана неко могао да добије.
Убрзо, по ослобођењу, Швајцарци нама Србима за повратак кућама ставе на располагање композицију од десет путничких вагона и пратњу од два официра и десет војника. Пролазили смо, знате, кроз поражену Аустрију.
Швајцарска је дивна земља, људи још бољи, али сам једва чекала да видим своју отаџбину.
У Тополи стриц Периша дошао из рата, а бака нам исприча да је у нашој кући за све време окупације била смештена команда швапске жандомерије. Кад су Швабе кренуле у бекство, понеле су за собом у два наша огромна куфера све вредније ствари које смо имали: зидни часовник, сребрни есцајг и још много и много тога. Опљачкали су све. Однели су ми и једну цитру на којој сам свирала. Отац и мајка купили су ми је још док сам била девојчица.
Те ми је цитре најжалије…
