име: Гаврило, Ђорђе световно
презиме: Дожић Меденица
име оца:
место: Доња Морача
општина: Колашин
година рођења: 1881.
година смрти: 1950.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Др Гаврило Дожић Меденица, патријарх Српске православне цркве рођен је 1881. године а живео је до 1950. године.
Основно образовање патријарх Гаврило је добио у манастиру Морача код свог стрица архимандрита Михаила. Гимназију завршава у Београду, Богословско-учитељску школу у Призрену, а Богословски факултет у Атини, где је и докторирао. Замонашен је 1900. године и постављен за секретара манастира Хилендар у Светој гори. У Цариграду је 1911. године изабран за митрополита рашко-призренског. Активан је учесник балканских ратова, а 1913. године краљ Никола му је предао кључеве Пећке патријаршије и манастира Дечана и отправио га на службу богу и народу како је у својој здравици истакао приликом његовог одласка. За митрополита црногорско-призренског изабран је 1920. године, а за патријарха Српске православне цркве 21. фебруара 1938. године.
Патријарх Гаврило је активни учесник балканских и првог светског рата. Од 1916. до 1918. године био је интерниран и заточен у заробљеничким логорима Аустро-Угарске. После ослобођења 1918. године био је председник Велике народне скупштине у Подгорици и предводник делегације Црне Горе за уједињење са Србијом и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Као верски поглавар допринео је помирењу и братској слози југословенских народа. Био је један од главних вођа и покретача за поништење срамног пакта склопљеног са Хитлеровом Немачком који је јавно осудио у свом говору на радиу 27. марта 1941 . године. Тада је учињен и пуч, свргнута је влада и кнез Павле а за председника владе постављен генерал Душан Симовић. После капитулације Краљевине Југославије, већ 23. априла 1941. године у манастиру Острог патријарх Гаврило је био ухапшен од стране немачког Гестапоа, а затим злостављан, суђен, мучен и интерниран у здогласни немачки логор смрти Аушвиц. У току четири године и 14 дана немачког ропства променио је 12 разних Хитлерових логора смрти и мучења народа поробљене Европе. Од стране Хитлера и његовог Гестапоа био је проглашен за непријатеља немачког Рајха број један.
Целог свог живота патријарх Гаврило херојски се борио за слободу и добробит југословенских народа. Преминуо је 6. маја 1950. године у Београду.
Само у току првог и другог светског рата провео је пуних 7 година у ропству и тамновању у разним непријатељским логорима. Као велики хуманиста и црквени поглавар за своја слободарска дела и храброст био је одликован многобројним црногорским, српским, југословенским и међународним одличјима и повељама. Носилац је Ордена Југословенског патријарха “ХРИСТОВ ГРОБ”, ,,Великог крста”, Ордена Књаза Данила првог реда; Ордена Белог орла првог реда; Ордена Југословенске круне првог реда; Ордена Светог Саве првог реда; Ордена Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда; бугарског Ордена Светог Александра првог реда; бугарског Ордена за грађанске заслуге првог реда; бугарског Црвеног крста првог реда; грчког Ордена спаситеља првог реда; Ордена румунске круне првог реда, чехословачког Ордена ,,Карло IV” првог реда, албанског Ордена Скендербег првог реда; пољског Ордена Обновиоци Пољске првог реда; шведског Ордена ,,Северна звезда” првог реда и многих других одличја.
Набројан је само део заслуга и одличја великог борца за слободу и уједињење југословенских народа, великог патриоте и црквеног поглавара Српске православне цркве партијарха др Гаврила Дожића.
Краљ Никола је на испраћају тада митрополита др Гаврила Дожића – будућег патријарха српског, одржао следећи говор:
Господо!
Утверди, боже, свјетују
православну вјеру
православних христијанов,
вјеки вјека!
Може ли бити љепшега дана за нашу аутокефалну православну цркву од овога, у који са нашега Цетиња опремамо данас у Пећ високо-преосвештеног господина митрополита др Гаврила Дожића, вриједног сина ове земље, на његову службу богу и народу?
Високопреосвештени!
Кључеве древних светих и дивних храмова српских, које сам примио по милости божјој из руку моје побједоносне војске, предајем вама са благословом високопреосвештеног господина митрополита Митрофана да у њима новом великољепном свијетлошћу скоро догорјели жижак кандила у првобитну свјетлост и снагу поджежете, да врата мојих храмова у пећкој епархији српском свијету широм отворите, да се пред дрверима истих богу за српску слогу молите и да душе погинулих за њихово ослобођење побожношћу помињете.
Анђели небески, свети краљеви и патријарски, који у простору ваше богохраниме епархије вјечним сном почивају, радоваће се кад под сводовима њихових храмова стане одјекивати пјесма божја, пјесма Србинова и молитва за здравље српскога народа и његову срећу. Изволите, Високопреосвештени, сљедовати примјерима мојих славних предака, господара ове земље, и бити надахнути према неправославној браћи оном њиховом широком вјерском сношљивошћу којом су се вазда одликовали.
Прва тамо Ваша молитва нека буде благодарност богу за доживјеле ове срећне дане, за упокојење душа погинулих Срба, као и оних Срба, који су радом, трудом, жељом и молитвама допринијели ослобођењу нашега народа испод Турака.
Искрај тако дуго упражњеног пријестола славних српских патријарха учите ми драги мој народ кријепости и вјери православној. Утврдите у њему љубав према домовини јер Пећ је била огњиште српске цркве и моћи српскога духа. Пећ је била српска Москва, а Москва је чедна мајка не само браће нам Руса, него и наша, јер она нас је бранила у мучним временима и озаравала вјером у бога и у побједу наше праведне мисли.
Најљепши божји храм на Балкану, моје високе Дечане, одржавајте сјају и великољепности као свети израз и сведока српске побожности и величине.
Подижући ову чашу у ваше здравље, Високопреосвештени, желим вам срећан пут!
30. XI 1913.
“Глас Црногорца”,
30. XI 1913. бр. 55.
