име: Иван
презиме: Филиповић
име оца: Живан
место: Златарић
општина: Ваљево
година рођења: 1887.
година смрти: 1950.
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.
НА БАСТАЈУ
Иако је зашао у педесет другу и преко своје главе претурио многе буре и невоље, капетан Иван Филиповић још је у пуној снази, још обавља све пољске послове код куће, а уз то је и благајник Јовањске општине. Омален и дежмекаст, док прича, он непрекидно гестикулише својим кратким снажним рукама, а из црних бистрих очију погледи избијају као пламенови.
Само га је слух нешто издао. Али, то није од година које је нанизао за собом, него понео успомену из рата. Контузовала га једна граната и, хвала Богу, само слух попустио.
Капетан Иван живо се сећа свих ратних тегоба. И када га сколе да прича, изгледа као да поново преживљује целу прошлост, која није била проста и нејуначка.
– Косио сам ливаду, – прича капетан Ива, – када је дотрчао коњаник пред општину и објавио народу мобилизацију. Настала пометња. Народ оставио све послове. Женскадија кукала, а ми се опет спремали на војну. Мајка и жена пале по мени, па плачу:
– Зар, црне, опет да испраћамо и дочекујемо, опет без мушких глава?! – јадиковале оне.
– Тако нам ваљда писано, – кажем ја, – судбина нама доделила да изратујемо и извојујемо за нашу децу.
Али нисмо имали времена да много причамо и плачемо. Већ сутрадан отишао сам на зборно место. Опет у исту јединицу, као и за време турског рата. Мој је био Други артиљериски пук Дринске дивизије. Распоређен сам за топовођу. После неке мале обуке отишли смо на Дабића Поље. Не сећам се тачно датума, јер ко је имао времена да и о томе мисли. Неколико дана иза тога појавили се непријатељски авиони, а нас пребацили на Дрину где је трећи позив чувао стражу. Јединице се измешале. Пешадија, разуме се, отишла напред. Ми се нашли позади Јаребица и ударили бивак. На Цикотама око два часа по поноћи била прва, али необична борба. Ми на брисаном простору, имали смо само једну маску пред собом.
Из неког села Аустријанци почели да туку све по једним метком. Седма батерија била десно, осма посреди, девета лево. Њихова пешадија навалила. Густи редови појављивали се, као да су из земље извирали. Гурали напред, и то више у колонама него у стрељачким стројевима. До нас је био један пешадиски пук Дринске дивизије, који је, због јаког притиска, морао да отступи. Наш командир извадио сабљу па виче:
– Назад, браћо, зар да оставимо непријатељу топове, па да нас гађа из њих!
Возари у неком потоку. Терен рђав и тежак за отступање. Доле се сплели неки амбиси, па човека вртоглавица хвата кад погледа. А Аустријанци већ пресецају путеве. Ја, као топовођа, на рукама изгурам свој топ на положај. Моја послуга била уза ме. Тада сам био поднаредник. На топу ја, до мене темпирач, један помоћник, први додавач, друга два додавача, пунилац и помоћник нишанџије. Мерим најмању даљину коју може да туче: две хиљаде метара. Јок. Не ваља. Окренем цев, нанишаним низ пут откуда су долазили Аустријанци. Ударим прво са хиљаду метара. Видим, у пољу се све плави, они се примичу у масама.
– Ништа им не можемо, поднаредниче, – каже помоћник нишанџије.
– Ми ћемо изгинути, а топ ће нам заробити, – додаде други.
– Има их преко три хиљаде… Сила Божја!
– Нека има сто хиљада, ми ћемо остати овде, – отресох се ја на послугу. – Ту су још наше две батерије, па немојте ми да попустимо.
И заиста, наше две батерије почеше да бију. Кад су се плаве униформе примакле још ближе, ми отворимо ватру картечом на пет стотина корака. Удри, удри, коси, настаде двогубо кошење. Људи, нећете ми веровати, за десет минута цео онај фронт пред нама окрену се и поче да бежи. Ми гађај у леђа, док притрча и пешадија па крену за њима.
Ноћу смо отступили са овог сектора. Повукли смо се на Бастај. Био је то прилично оштар сектор. Позади нас шума, а пред нама долине и ливаде, по падинама и пропланцима зелене се воћњаци. Има и чисте земље. Поред нас је водио неки сеоски колски пут. Иза њега неке врзине. Сутрадан, присећам се врло добро, од подринске Беле Цркве пролази наш други позив и хвата ровове пред нама. Брзо је настао судар. Држали се наши, а богами држали и њихови. После они заломили лево и десно крило. Гурали опет у густим редовима, све као да иду на неку параду. И да видиш шта је ту било.
Кад су се Аустријанци приближили, наш командир отвори ватру. Било је то уочи Преображења. Ригају топови барут и челик да те страва подиђе. Све се тресе. У силном тутњу одјекује небо и земља. Нећу слагати ако кажем да смо избацивали по двадесет метака у минуту. Рукама смо повраћали топовске цеви. Али, непријатељ гурао напред. Ту је већ, пред нама. Чујемо како лармају и урличу.
– Форверц! Форверц! – одјекује из њихових редова.
Подигли они митраљез на кров једне куће па гађају наше пошаке. Бију их пред нашим топовима. Командир онда узе топ, и настаде чудо Божје. Смаче ону кућу и збриса је са земље. Али, они се опет примичу. Ми удри картечом на пет стотина, па онда три стотине метара. Од оног њиног митраљеза нама изгинуло много пешака, али и они су, вала, упамтили наш картеч. Бог сам зна колико је ту људи попадало.
Одбисмо их. Официри повадили сабље, па трче пред војницима. Добри су, брате, били наши официри. Никад се они нису извлачили. Увек пред нама. Сећам се, командир извукао сабљу па виче:
– Напред, браћо, напред, јунаци!
Два пуна сата трајала је борба. Љута, крвава борба. На живот и на смрт. Око наших топова читаве гомиле чаура. А пешаци прескачу лешеве, веру се кроз врзине, пењу се на дрвеће, трче, падају.
Опет смо их протерали, а тога дана увече отступили смо на Крст. Сутрадан се указао ведар дан, али сунце све у крви. На заранцима крваво, рањено сунце… Шта би, какво је ово претсказаније? На џади, која води за Лозницу, данас је то друм, види се како одмичу чете. Ту смо биваковали два дана.
Таман што смо се сместили, кад одоздо дотрча један војник.
– Поднаредниче, ево те тражи мајка!
– Каква мајка, бре, јеси ли ти сишао с ума?!
– Јест, славе ми, поднаредниче. Чула да је све изгинуло, па дошла да те нађе живог или мртвог.
Две жене појавише се међу војницима. Брзо су се пеле уз брдо. Јест, тако ми Бога, моја мајка. Ено је и стрина.
– Куд сте пошле овамо у борбу? – подвикнем ја мало срдито.
Старица плаче и у руци носи завежљај у црвеној марамн,
– Дошла, сине, да видим јеси ли жив?! Немам вас десеторицу, него тебе једнога, славо моја. Не замери мајци! Нисам могла више да издржим. У селу причају да сте сви изгинули.
– Нисмо, мајко, још смо у животу. Не губе се главе тако лако.
– А где је мој Александар, Иване?
– Ено га, стрина, ту је на суседном топу.
И стрина отрча да потражи Александра, а моја мајка савила се око мене, па никуд да макне од топа.
– Хвала Богу, сине, кад си ми у животу. Хоћете ли скоро кућама?
– Ми тек почели да ратујемо, мајко.
– Како тек почели?! Давно сте отишли. Тек смо сено косили, а сад је и лист опао с грана.
– Гране ће опет олистати, а ми вам се нећемо вратити. Рат ће дуго да траје, сви тако кажу.
– Како ћу те сачекати, сине! Душа ме боли, мира немам без тебе. Тужна нам кућа без твоје снаге.
Старица је само грцала у сузама и из завежљаја почела да вади оно што је донела. Испекла једно пиле, спремила мало сира и кајмака, савила чист пешкир, двоје чарапе и у хартији донела мало сапуна.
– Ево, нека ти се нађе.
Сунце је залазило за гору, а старица није хтела да напусти сина.
– Време је да се вратиш, мајко…
– Немој ме гонити, сине. Пусти да ноћ проведем с тобом. А сутра, чим заруди зора, мајка ће те оставити.
Нисам имао куд. У шатору, позади топа, наместио сам јој мало сламе и ту је пробдела ноћ. Није ни оком тренула. Целе ноћи савијала се око мене, миловала ме и мазила, баш као да сам дете. Шта ћеш, јединац сам био. Кад је полазила сутрадан, ех, никад ми није било теже у животу.
И замакла је са стрином заједно, изгубиле су се доле у оној врзини. Нисам је видео никада више. Деветсто петнаесте умрла је од тифуса. Шта ћеш, Божја воља!…
После три дана стиже наређење да се наша батерија додељује другом позиву Дринске дивизије. Упућени смо на Дрину. Непријатељ местимично прешао реку. Ту сам био посматрач метака. Претурали су нас тамо и овамо. Кад је избио онај општи напад, нашао сам се на Гучеву. Наш правац био је Куртовића Колибе. Аустријанци већ вршили прелаз, а пешадија се повлачила.
Њихова артиљерија сипала је баражну ватру, какву никад у животу нисам запамтио. Просто су нас засули. Мене командир дозва и нареди ми да идем у једну кафану у Липчи Шор.
– Иди, поднаредниче, па пробиј цреп на крову и посматрај откуда долазе. Сад ћу ја тамо.
Кад сам се попео горе, двоглед ми није ни био потребан. Простим оком видео сам њихове масе. Стрељачки стројеви, читаве колоне, пребацивали се преко Дрине. Њихова артиљерија поче да бије кафану на чијем сам крову седео. Експлодираше две-три гранате у близини, засу нас камен и земља, завише нас облаци дима, да се прст пред оком није видео.
– Силази доле, поднаредниче, кафану ће дигнути у ваздух, – викао је командир.
И отрча до топова. Он је издао наређење да дејствују сви топови, а отворила је ватру и друга батерија која је била до нас. Сипало је као киша. Ту се није знало ко кога гађа и коме је теже. Страдали смо ми, а страдали су и Аустријанци. Између командира и топова није било телефона. Мене послаше воднику Момчилу Радојчићу, да и он отвори ватру. То је било у непосредној близини кафане, можда свега две три стотине метара у десно. Како сам претрчао тај простор, ни дан дањи не знам. Граната је свуда ударала. Кафана срушена, око топова све разривено. После десетак минута ужасне грмљавине ми смо отступили ка приљешкој цркви. Лево од цркве поставили смо топове у неки Попов Забран. Држали смо се пола дана, па опег отступили. Прешли смо на десну обалу Јадра. О борби испод Цера да вам и не причам. Тукли смо се из дана у дан, живот нам је био досадио. После смо се повукли на Јовићански Вис, па на Бранковину, Грабовац, Дивац, Белу Стену, Мионицу и Дубовац. На положају Дудановцу, када смо прошли Белановицу, остали смо неколико дана. Ту је пробијен фронт од Горњег Милановца и ту се решила она велика битка. Победили смо, али крваво.
Карађорђеву звезду добио сам на Бастају, а предали су ми је тек на Солунском фронту. И тамо је било чуда. Па кад се сетим Албаније, Крфа, глади, умирања и свих оних несрећа, е, заиста добро да је у овој земљи ико жив остао.
На Солунском фронту био сам поднаредник водник рововске батерије на десној падини коте 1900. После наших пет рововских батерија било је пласирано на центру Кајмакчалана, чини ми се кота 15-25.
На Кочубеју Бугари извршили препад. Ноћу око два сата ударише они и пређоше наш први борбени ред. Други ред био на спавању. Осамнаест војника из наше батерије погинуло је те ноћи. Бежали смо како смо стигли, јер су нас грдно изненадили. Ко се затекао, Бугари су га заклали. Растурена нам батерија, људи изгинули, изранављени. Око топова се црнели лешеви… Нема командира, нема водника.
Сутрадан наши су поново вратили положај. Командант батаљона Стеван Микутић изнео је тада нашег командира Владу Јовановића. Био избоден на тридесет места. Испала му црева. И њега и наредника нашли на топовима. Изнели смо га и сахранили.
Боље да не причам. Доста је свега било. Ако се овај народ није одужио својој отаџбини, није нико. Само кад бих вам ређао положаје које сам прошао и борбе које сам преживео. Не само ја, него сваки српски војник. Доста је човеку и да прође онуда куда смо ми прошли.
Био сам и у добровољачком одреду, на Грунишком Вису. Командант био Војин Поповић. Погинуо је пред мојим очима. Потпуковник Јездић наређује ми да преместим топ на врхунац чуке, како бисмо имали боље дејство. Било је око девет сати. Таман ми извлачимо топ, а официри издају наређење за јуриш. Војвода Вук јури напред и виче:
– Ура! Напред, јунаци!
Наши испадоше из ровова. Он трчи пред њима. Наједаред се враћа назад и видех два војника око њега. Падоше један лево, други десно. Превијају му руку. Поручник митраљеског одељења баца бомбе. Бугари се нису могли да задрже ни два минута у нашим рововима. Пет шест хиљада тргло назад.
Ишао сам тако све из борбе у борбу. За време пробоја Солунског фронта био сам на Соколцу. Грунули смо напред на Горње Нагоричане, па преко Криве Реке… Рововско оружје више није употребљавано. Топа више нигде нисмо испалили. Хајде напред, напред, па у Лесковац, Прокупље, Крушевац, Крагујевац, Тополу, Мионицу.
Кући сам стигао уочи Митровдана. Са Уба ме пустио командир. Кад сам дошао у село, наиђем на неке познанике пред кафаном. Једна жена отрчала па казала оцу да сам стигао. Старац ме једва познао. Мени на глави шлем и она француска униформа, па човек не верује да сам му син. Деца ме љубе, жена плаче. За мајку сам знао да је умрла.
Код куће слабо. Сиротиња. Отац изнемогао, није имао ко да ради.
Збацио сам са себе униформу, бацио пушку, а ухватио мотику. Тако и данас. Имам два вола и нешто земље. Син ми је један у војсци, а шесторо нас је у кући. Не тужим се. Радити се мора.
Текст из књиге “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић:
Филиповић Ж. Иван, земљорадник, општински чиновник и резервни артиљеријски официр (Златарић, Ваљево, 5. I 1887- Јовања, Ваљево, 18/ 5. I 1950).
Био је четврто дете Живана и Јелке, зв. Василија (рођ. Вујић) пољопривредника.
Завршио је основну школу, живео у месту рођења и бавио се пољопривредом. Редовни војни рок је регули- сао од 5. јануара 1910. године.
Учествовао је у свим ратовима од 1912. до 1918. као припадник Рововске батерије II артиље- ријског пука Дринске дивизије. Током Српско – бугарског рата посебно се истакао у борби на Кума- нову, а за време Српско-бугарског на Брегалници. На почетку I светског рата борио се на Церу, Дрини и Колубари, а потом повлачио ка мору преко Косо- ва и Албаније. У Пећи као и други артиљерци морао је да сахрани своје топове који су били понос српског оружја.
Са Крфа је упућен на Солунски фронт где се борио на више локаци- ја. Тамо су примили нова и знатно савременија артиљеријска оружја, која су током пробоја Солунског фронта дејствовала непрекидно и по 24 часа по противничким положајима. Другим речима непрестано су тукли непријатељска утврђења и друге постављене препреке док их нису разорили како би омогућили да српска пешадија несметано прође кроз њих.
Као вођа рововског топа I батаљона IV пешадијског пука Дринске дивизије нарочито је био запажен у борбама на Каменитим чукама од 16. до 29. октобра 1916. године наносећи противнику велике губитке. И сам је често причао како је пружао артиљеријску подршку добровољачком одреду војводе Вука на Кајмакчалану, па и кад је он погинуо на Грунишком вису.
За учињене подвиге одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, сребрном и златном медаљом за храброст, руским орденом Светог Ђорђа III степена, француско одликовање Kroa de Ger итд.
По ослобођењу углавном је радио као благајник јовањске општине, али се није одрицао ни пољопривреде.
Априла 1941. био је мобилисан у бившу југословенску војску али је заробљен и интерниран у логор Оснабрик у Немачку. Пошто се разболео враћен је кући. Чим се мало опоравио четници су га бирали у свој равногорски одбор и именовали за четничког команданта општине. Међутим, истовремено је сарађивао са појединим илегалним партијским радницима Милорадом Милатовићем, Андром Савчићем и још неким.
У браку са Милком Параментић (1888-1964), домаћицом из Белог Поља крај Ваљева имао је сина Видоја и кћи Машинку. После дуге и тешке болести преминуо је као артиљеријски капетан I класе.
