име: Милан
презиме: Гачић
име оца:
место: Љубовија
општина: Љубовија
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.
ЈУНАК КОЈИ НИЈЕ ЗНАО ЗА ПРЕПОНЕ
Из рата је изнео само го живот. Изгубио је све друго због чега би човек имао воље и радости да живи. Три рођена брата погинула су му на фронту, мајка пресвисла од туге, отац погинуо на кућном прагу, а два стрица изгубила главу тамо негде у борбама око Цера. Непријатељи су кућу запалили, и Милан Гачић само једном после рата свратио је у своју Љубовију да види згариште очинског дома и да упали воштаницу на гробу своје мајке. И за свагда је напустио свој родни крај. Земљу оставио рођацима и сељацима, а он наставио да се пробија кроз живот…
– Где вам је било најтеже за време рата? – питао сам Милана Гачића.
– Свуда, – одговорио је тихо човек кога више ништа не веже за стварност. – То би вам најбоље испричао мој командир Пуљевић и капетан Јован Тановић, који је рањен ноћу између седмог и осмог августа. Они најбоље знају шта је наш пук издржао у рату.
То је било на Кајмакчалану. Ми смо вршили насилно рекогносцирање. Наш Седамнаести пук био је издвојен из команде ђенералштабног пуковника Смиљанића, седмог августа око десет часова пре подне.
Наши су били потиснути код Кенала. Дошли смо под команду Анђелковића. Пук је избацио први батаљон, а батаљон избацио чету Димитрија Ђунића, поручника који је ту некако и погинуо. После једног сата борбе погинуо је и командант батаљона Радомир Живковић. Таман је био произведен за потпуковника, и не даде му се сиромаху ни да стави другу звездицу.
Форсираним маршем упућени смо на Чеганске Косе. Ту смо затекли команданта Треће армије генерала Павла Штурма, који нам је тада одржао један леп и узбудљив говор.
То охрабри војнике и они почеше да певају. Као да нису у рату, него негде на моби. Певали су сиромаси, а после пола сата гинули и падали.
Код села Горничева наш батаљон избаци другу и четврту чету. Нашом другом четом командовао је Радомир Пуљевић, а четвртом мајор Љуба Марковић. Трећа чета капетана Тановића отишла је у деснокрилну заштитницу, а прва Владимира Грујичића на леву заштитницу.
Наша дужност је била да дођемо у додир са непријатељем и испитамо јачину његових снага. Командир је одредио први и други вод у стрељачки строј. У првом борбеном реду били смо наредник Средоје Достанић и ја, као поднаредник. Уз нас још много редова. Кад смо изашли у предњу линију, брзо смо истерали из ровова оно мало Бугара што је било. А ровови су се налазили у зони артиљериске ватре. Кад смо кренули на главни положај где су се налазиле бугарске снаге, под заштитом наших митраљеза сјурили смо се у један поток и одатле почели да наступамо све пужући. Нико није смео да се усправи. Поручник Тодоровић, наредник Достанић, неки Алекса из села Гугља, код Пожеге, и ја морали смо да идемо напред.
Било је око три сата после подне. Време онако мутно, ни ведро ни облачно. Око нас камењар. Терен таласаст и ту и тамо обрастао шипражјем. Види се и понеки кржљав четинар, смрека, клека. Ми пузали од џбуна до џбуна и дошли пред саме ровове. Наша артиљерија је тукла положаје да не може бити боље. Неки Ђура, звали смо га Ђура Мали, носио је хелиограф за сигнализацију. Био је прави вештак у том послу. Кад смо дошли на тридесетак метара испред ровова, Ђура поче да млатара хелиографом. Дао је знак нашој артиљерији да прекине паљбу. Лепо су га разумели и одмах обуставили ватру. Нас пет-шест у групици кренусмо напред. За нама је наступала цела чета. Све пуже.
Бугари нас нису приметили ни онда кад смо им дошли на сами ров. Наша им артиљерија није дала ока да отворе, па се увукли у земљу као мишеви. Допузали ми до рова. У свакога срце бије. Није, брате, лако погинути. Настала тишина, она језива, стравична тишина. Достанић и ја устали смо полако. Сагнем ја главу, осврнем се десно и лево по рову и видим Бугаре. Опет брзо сагнем главу да ме не би приметили, Срце бије да искочи. Лежали смо на самој земљи од ровова. Опет сам се мало придигао и погледао: Бугари се не мичу. Мануо сам руком Достанићу. Дође онда и командир, сви се примакоше.
– Гледај, Достанићу, славе ти, нико се не миче. Осматрај ти десно, а ја ћу лево.
– Не мичу се, болан, као да спавају.
До нас дође командир, па се и он наже на ров.
– Па ово је све мртво, – каже он. – Ајде, да видимо.
Достанић и ја ускочисмо у ров. Заиста, све леш до леша. Артиљерија их сасвим упропастила. Разорним зрнима све поубијали.
Изишле су онда обе чете и поседнуле ровове. Али, нисмо се ту задржавали, него, после неколико часака, наставили даље.
Кад изиђосмо код села Горничева, у једној долини имали смо шта да видимо. Ту се скркљала цела непријатељска дивизија. Далеко су од нас један километар отприлике. Лепо смо их видели голим оком. У дубодолини се само црни.
Шта ћемо сада, брате рођени? Натраг, богами. Артиљерија је одмах почела да бије. Два три метка пребацише, а онда поче да бије у гомилу. Настаде паника, јурњава, довикивање, направи се чудо. Потрчаше они према нама. Рачунали су да пред њима има још њихових редова, па су гурнули право на нас.
Командир нареди брзу паљбу. Одјекну пиштаљка. Ожежи и удри. Праскају пушке, војници урлају и само гађају. Артиљерија исто тако добро је тукла. А они су трчали одоздо према нама. Један иде, други се враћа, трећи пада, групице долазе. Гужва, кукњава. Али они ипак трче према нама. Испуцасмо сву муницију што смо имали. Та борба није трајала више од пола часа. Ми у рукама нисмо имали ништа осим пушака.
И онда Бугари навалише. Остало нам последње: да испалимо по две бомбе, колико је носио сваки војник. Они навалили одоздо, а ми побацали бомбе на њих. Сада више нисмо имали куд, морали смо да бежимо. Иначе би нас све похватали у рововима. Сећам се, они су већ избијали на ровове. У том моменту потпоручника Караџића, који је сада чиновник у Енглеско-српској банци, мислим, у Београду, удари куршум под колено. Притрча неки каплар Кораћ да му помогне, а њега несрећника зрно погоди посред чела. Ни речи није изговорио. Само се срушио и ту остао. Онако рањеног, ја сам Караџића ухватио и све сам га за врат вукао низ ону стрмен. Тандрља сиромах преко камењара. Бежали смо ка потоку. На једном гребену били су наши, а други држали Бугари. Наши митраљези јуначки су сипали ватру и нису Бугарима дали ни корака да нам се примакну. Били узели добро отстојање па само косили.
Сјурисмо се све у гомили. Тановићева чета поштено нас је штитила. Ту погибе неки потпоручник, мислим да се звао Ракић. Био је студент технике. Бугари су га све ножевима изболи. Ми сишли доле у поток, а остали сасвим без муниције. Није могла да нам стигне ни са које стране. Ту смо остали све док се није смркло. А када је пао мрак, војници су на носилима однели потпоручника Караџића. Сећам се, неки Милан Љубојевић диже се да га понесе, а закачи га митраљез посред трбуха. И, за дивно чудо, остао је човек у животу.
Око осам сати увече уз једну јаругу отишли смо у ровове. У зору су Бугари навалили. Дочекала их наша три батаљона. Били смо поставили шпанска крстила. Кад се борба мало утишала, непријатељи су, као вране, висили на жицама. То је било страшно и погледати. У тој ноћној борби јавише неки војници да је рањен капетан Тановић. Неки су чак причали да је погинуо.
Цео батаљон грунуо је тада на јуриш. Наишли смо у рововима на Осамнаести пук. Наши се измешали са Бугарима. Чини ми се да је то било између села Старе Попадије и Крушеграда. Ко ће га сада знати. Или ће бити, можда, Гуштерина. Не знам тачно. Кад је наша чета ускочила у ровове Осамнаестог пука настао је страшан кркљанац. Само смо се распознавали по шапки и шлему, Једно клање на нож. Чишћење ровова. Само га пипнеш, па осетиш ли да је шапка, а ти удри. Убијали смо се као стока. Бугари су имали сваки по две чутурице шпиритуса. Ту је све било побијено. Није им остало више од седамдесет војника. Била једна касапница, да Бог свакога сачува. А они пијани, па наваљују, псују, урличу. Уништили смо им цео пук.
Осмога августа посели смо један положај и прешли на Чеганску Косу, где је фронт скретао у десно. Бугари су одмах почели да нас бију брдском артиљеријом. Лепо смо видели одакле нас бију. Удари једна граната пред Ценића, диже га и прште. Лете хартије и дописне карте падају из ваздуха. Његов вод после прими потпоручник Јеличић.
Све је то било хиљаду деветсто шеснаесте године. Несрећно време.
Ту смо задржали Бугаре и остали неколико дана. Они су сваке ноћи вршили напад. Били су неуморни, брате. Пресечен пут за Острво. Наши су онда извукли батерије. Потиснули смо их и претерали преко Црне Реке, па преко Црне Чуке на коту 12-12. Онда смо се вратили у састав наше дивизије на Кајмакчалану.
То је било шестог септембра, после двадесет и неколико дана, не сећам се више тачно. Кад смо стигли на Кајмакчалан затекли смо тамо љуту борбу. Ми таман скували ручак и војници почели да једу. У тај мах навалише Бугари и нападоше пук који је био пред нама. Побацасмо све, па хајде у стрељачки строј. Трчали смо уз брдо. Сећам се, иду рањени одозго, сретамо крваве војнике из Петог пука. А горе кључа. Мајор командује пуковским митраљеским одељењем. Ми смо подишли под заштитом митраљеза. Ровови су били пуни мртвих. Пети пук отишао је онда удесно, а ми смо заузели теме Кајмакчалана. Наш први батаљон држао је борбени ред све до тринаестог септембра, када га је сменио трећи батаљон. Те ноћи стигла је наредба да у три часа почне бараж свих оруђа, а у седам сати да морамо овладати врхом, јер су Бугари држали још свега два реда. Ми смо пребачени у трећи борбени ред. Али, догодило се нешто неочекивано. Око један сат по поноћи Бугари навалише на нас. Ту је погинуо командант Марковић, изгинули сви водни официри, изгинули војници. Ми смо били око сто метара позади. Шћућурио се ја у рову да мало одремам.
Наједном, почеше да праште бомбе, наста граја, пуцњава, чује се до неба. Не зна се ни ко пије ни ко плаћа. Освануо је четрнаести септембар. Погледам: тамо где је био наш трећи батаљон промичу Бугари кроз ровове. Како је тукла наша артиљерија сва се земља развалила у рововима. Ту се предаде један Бугарин са неколико војника. Чини ми се да је био из њиховог Сливничког пука. Тај пук им је пострадао, избрисан је био до зоре. Ровови петнаест метара једни од других. Ватра није престала до седам сати изјутра. И кажем вам, кроз ровове нашег трећег батаљона промичу бугарски војници. Дижу пешкире наших мртвих војника и хоће да се предаду.
Кад је било око седам сати изјутра, ватра се мало утишала. Командант нашег пука Алекса Стојшић тешко рањен. Погинуо и командир рововске батерије. Било му је име Влада. А преко ноћи, у оном кркљанцу заглави и неки Пера Јанковић, учитељ, добровољац из Бање Луке. Био је то фини младић, још дечко. Закопао сам га својом руком на месту где је био штаб пука. Покој му души!
Поручник Јерчић, наредник Достанић, поднаредник Недељковић, тај учитељ Пера и ја нашли се у једној рупи од бугарске хаубице. Ту нас ухватила магла па нисмо могли да отступимо. А кад смо почели да бежимо, били су нас са свих страна. Несрећни учитељ Пера таман се подигао из оне рупе, а распали један метак и погоди га у главу. Остао је ту. Тек идуће ноћи Достанић и ја извукли смо га за шињел и сахранили где је био штаб пука.
Али нисмо плакали. У рату нема плакања. Човек постане звер. Не уме да мисли, не може да осећа. Жао нам је било Пере, јер је имао самохрану мајку. Шта ћете, није сам.
Кад су се око десет сати Бугари предали, мене су одредили у деснокрилну патролу. Требало је да идем на Кочобеј и утврдим везу са Деветим пуком, јер нисмо знали шта се тамо догађа. Узео сам два брата, Божидара и Недељка Нешовића који су били каплари, и полако се извукао из рова. Сишли смо доле испод Кајмакчалана у један поток, а онда отишли на Кочобеј. Носио сам неко писмо. Доле у потоку вуку се рањени војници. Ту сам срео Здравка Васковића, командира пионирске чете Дринске дивизије. Војници му израњављени, а и он пошао у појачање. Задатак смо извршили и увече се вратили у чету. Остали смо још два три дана.
Ноћ између седамнаестог и осамнаестог септембра била је облачна. Помрчина густа. Снег већ почео да пада. Нама је стигао у помоћ Дванаести пук Шумадиске дивизије и одмах смо добили наређење да кренемо напред. Завладали смо врхом Кајмакчалана, а после сишли на Рововску Косу и потерали Бугаре. Ту ми опет пало у део да идем у патролу. Требало је да извидим положај такозвани “Фердинандов Нос”. То је била огромна стена, и на њој непријатељска објавница. Бугарска главнина била је позади. Дању би се они повукли, а ноћу излазили на објавницу. Требало је извидети шта има тамо. Дошао мој командир Пуљевић, па каже:
– Хајде Гачићу, излази из рова!
– Изволте, господине капетане.
– Хоћеш ли да идеш и извидиш ону стену?
– Хоћу, господине капетане. За то сам овде.
Било је око један сат ноћу. Крај мога командира стоји потпуковник Завађил, командант батаљона Светислав Баћевић, који је доцније погинуо, и командир прве чете Трифун Марковић. Потпуковник Завађил онда мени каже:
– Узми кога хоћеш од својих другова. Ти знаш ко ти је највреднији и најхрабрији.
– Кога ми год дате. Свеједно.
Пошли смо ја и неки Благоје Сузовић из прве чете. Он је био наредник, али ове ноћи ја сам био старији од њега. Морао је мене да слуша.
У ваздушној линији није било више од три стотине метара до оне стене. Сузовић и ја скинули смо обућу, и око ногу обавили омотаче. Понели смо по две бомбе. Изишли смо из рова. Сузовић је ишао за мном и носио пушку. Он је био као нека заштитница. Ја сам имам да му дам знак руком. Он је десет до петнаест метара позади мене. Наређено је да се на целом сектору обустави свако пуцање, да нас наши не би убили. Умукнули су и топови и пушке. Знам, била је рудина, земља мршава и прошарана камењем. Али камен се не осипа, између њега прорасла трава. Могло се лепо ићи, а да се ништа не чује. Нису пуцали ни Бугари.
Ја сам се потрбушке довукао до стене. До њихових ровова од стене није било ни три корака. А на самој стени, с ове стране објавница, а са њихове стране као нека зграда. Извучем се у десно, а Сузовић за мном седам-осам метара. Све ћути. Тајац. Чујем како ми срце удара. Извирио сам полако. Ноћ ведра, звездана. Онај са објавнице да је само пустио бомбу, ја би био готов. Али, хоћу да видим има ли их горе. Не чујем ништа до свог даха и срца. Измилио сам главу, па онда још више, још више. Ништа нисам видео. Мислио сам, да објавница нема војника. Али, кад сам боље погледао приметио сам да на самом врху рова копају и бацају земљу. Савио се њихов војник и леђа му се лепо виде. Пришао сам мало ближе: десет до петнаест војника копају, а један им шапатом говори:
– Поскоро! Поскоро!
Преко дана наша артиљерија била па им затрпала ровове. Спремали су их за сутра. Ја сам махнуо руком Сузовићу и он ми је лагано пришао.
– Ја ћу да бацим бомбе, – шапнуо сам му. – Дај ми и твоје бомбе. Ако они полете на ме, ти бежи и јави нашима. А ја ћу да легнем на бомбу, само им се жив предати нећу.
Отшрафио сам оне паклене јабуке. Крв ми наврла у главу. Страшно је било. Ударио сам једну о другу, као чашу о чашу.
– Ш-ш-ш-ш, пиштале су бомбе у мојим рукама.
Упалиле се, горе. Једну па другу бацио сам у гомилу.
Наста кукњава. Бомбе су пале право међу њих. То ми није био задатак, али мени ђаво није дао мира. Сузовић оде низ косу. Мрак. И ја се сјурих.
Њихова артиљерија поче да бије, пробуди се и запали намах цео фронт. Порањаваше се неки наши, чуо сам како запомажу. Хвала Богу, мене није ни окрзнуло. Сузовић је после постао потпоручник. Мени су сви после честитали. А био сам зверка. Мало што сам бацио међу њих бомбе, него им и мајку опсовао. Лакше човеку у рату кад опсује.
Добио сам тада француски Ратни крст и Медаљ милитер.
У месецу мају деветсто седамнаесте са поручником Живаном Томашевићем, поднаредником Иваном Ивановићем и браћом Нешовићима опет сам ишао у извиђање непријатељских ровова. Ту наиђосмо на Бугаре. Они поставили митраљез. Наша дужност није била да их нападнемо, него само да извидимо. И ту сам доживео сличну ситуацију.
Почетком августа деветсто осамнаесте на једној коси опет сам ишао у извиђање. Ми смо је звали Безимена Коса. Ко ће? Мађаревић и Гачић, као и увек. Узмем ја своју двојицу Нешовића, који су родом из села Глеђице, код Ивањице, па сиђем са њима под саме ровове. Они су носили пушке, а ја бомбе и каму. Са фишеклијама не можеш да се вучеш. Кад смо дошли под саме ровове, лево од нас била је нека шума. Бугарски војник стоји и гледа. Ту је и једна њихова земуница. Нисам био ни десет корака далеко од њега. Наша артиљерија срушила високу јелу, и ја се увукао у оно зеленило. Лепо сам га видео према ведром небу, а он мене никако није могао да примети. Гледа сиромах доле у стрму јаругу. Ја се довукао на пет метара до њега. Могао бих пушком да га убијем, али имам само бомбу. Неку да га дирам. Браћа Нешовићи прате ме у стопу. Гледам у онај ров. Видео сам од Соколца једно укопано гнездо. Само севне кад пусте шаржер. Пришао сам им близу. Чујем како разговарају. То је била бугарска осматрачница. Ја опет бомбе, па бацим на њих. Плануле су на самој ивици рова. Ја сам стругнуо и сакрио се за једну стену, ама никако није било даље него петнаест корака од њих.
Њихови митраљези отворили су паклену ватру, осули ватру и рововци, а браћа Нешовићи и ја шћућурили се под оном стеном као у најбољем утврђењу. Све звижди изнад нас, али ниједна не може нас да погоди. Камењар се звао Бела Вода. Све оде доле. Растурају дрвеће и џакчиће по рововима. Из штаба су телефоном питали да ли сам се вратио. Тако сам и ове ноћи забележио леп успех у мом војничком животу.
Кад је фронт пробијен, онда је било лако. Као да смо ишли у шетњу. Стално смо јурили напред. Вардар смо прешли код Велеса, крај једне воденице и избили на Овче Поље.
Код села Павлешинаца Бугари су нас задржали и вршили неки напад. Али све им је било узалуд.
За ове моје подвиге у борбама добио сам Карађорђеву звезду са мачевима и ову похвалницу. Ево читајте.
И Милан Гачић пружио ми је пожутело и изгужвано парче хартије, које је пре толико година добио у рову на Кајмакчалану.
То је похвалница команданта Треће армије од 24 марта 1917 године. У њој, између осталог, стоје и ови редови:
“Част, понос и поштење, потпуна преданост раду, ретко поимање дужности, храброст која иде до неустрашивости, самопрегоревање, самопожртвовање, – то су особине овог узорног подофицира, овог челик-карактера, који је љубио слободу своје домовине и који је за њу исувише дао: оца, мајку, два стрица, три рођена брата, колико их је имао у рату. За њега нису постојале препоне, он за њих није знао. Тешко је наћи место где се нарочито одликовао. Свугде је био први међу првима, најхрабрији међу храбрима, с највећим поносом међу онима који имају поноса.
А.) Насилно рекогносцирање, које је Седамнаести пук вршио 7 августа 1916 године у правцу села Горничева, претходио је примером ретко виђене храбрости војницима своје чете, првог батаљона и осталим друговима Седамнаестог пука.
Б.) Светао пример истрајности, који се видео ноћу између 13 и 14 септембра 1916 године пред зору, приликом одбијања бугарског напада на Кајмакчалану, гледајући без страха у очигледну смрт.
В.) Ноћу између 16 и 17 новембра 1916 на Рововској Коси бацио је две бомбе у саме бугарске ровове са претећим узвиком и нанео им огромне губитке. И тако даље, и тако даље.
Савијајући у џеп пожутелу и изгужвану хартију, Гачић је наставио:
– Кући сам дошао тек пред крај деветсто двадесет четврте године. Раније нисам ишао, јер сам знао да су ми убили оца и мајку. Писали су ми из Србије, а Бугари су нам онда бацали писма преко ровова. Пошта нам је долазила из Женеве. Писма сам добио баш на Оштрој Чуки деветсто седамнаесте године. Било је то месеца маја. Писао ми неки Сретен Трлајић из Љубовије, који сада живи негде у Сребреници.
“Драги Милане, писао ми је он, могу ти јавити да ти је отац отишао код Борислава, а мајка ти је отишла код Пелагије.
И брат ти је отишао за њима… Немој да се секираш. Кућа ти је у реду као што је и моја била у старој Љубовији…”
Све ми је било јасно. Знао сам да је стара Пелагија умрла, знао сам да је Борислав изгубио главу, а ето и брат отишао за њима. Његова кућа још раније је изгорела, па ми је јасно било шта ми јавља.
Шта сам могао. Млађи брат Драгутин био је у Тринаестом пуку. Баш два дана пре него што сам добио ово писмо, јавио ми неки Јовица Томашевић, да је Драгутин погинуо на осматрачници. Нисам кукао. Отупео мозак, живци се искидали. Чекао сам и ја да погинем сваког дана.
Остао сам сам на свету. Сам без игде икога. Једно време клонио сам се људи и никога нисам могао да гледам. Онда сам постао чиновник Пореске управе у Цареву Селу. Тек после, када сам добио премештај, дошао сам у Љубовију. Нашао пустош, згариште, зидине. Нисам познавао никога. Од тада више нисам ни свраћао у свој крај, јер све ме то потсећа на младост, родитеље и браћу, и на све оно што сам изгубио.
После сам се оженио. Нисам могао сам да живим. Сада сам чиновник Пореске управе у Сремској Митровици. Имам осморо деце. За њих живим, за њих радим…
