име: Ибер
презиме: Гајар
име оца:
место: Париз
општина: Париз
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ЗАРОБИО ТРИДЕСЕТ ДВА ТОПА
… Историчари су на основу разних докумената – депеша, наредби, заповести, дневника, броја војника и броја оружја мерили и одмеравали снагу непријатеља у рату, победе и поразе. Не знам да ли је ико икада мерио и измерио – колико је срце српског војника! Колико је збиља његово срце кад је у њега стала – читава једна Француска… И не само Француска, било је у том великом срцу места и за његовог непријатеља, и за – свет…
… Мене, Ибера Гајара, француског артиљерца, резервног официра, њиховог саборца у трогодишњем ратовању највише је то узбуђивало. Питао сам се: шта се то догађа са овим људима, одакле извире та љубав према другу, пријатељу, старешини, да не помињем отаџбину – за коју су у сваком тренутку били спремни да погпну. Признајем, то сам се ја питао у почетку, не познавајући их довољно. Баш у то време, сећам се, при сваком српском пуку формирале су се по две јуришне бомбашке чете. Њихово формирање, међутим, било је засновано на добровољности – јуришници бомбаши могли су да буду млади, снажни војници који добровољно пристају на најгору судбину…
… То је било 1916. године. Колико сам успео да схватим, то је требало да буду неке специјалне јединице, нека врста садашњих командоса, које би изненада нападали и преотимали од непријатеља важна утврђења. Требало је да то буду сналажљиви, неустрашиви људи који би се ноћу прикрадали непријатељским положајима и њихову судбину решавали тихо, без пуцњаве и јаука. Било је пожељно да се за такве операције јаве млади официри и подофицири. Али, настао је проблем: сви су, па чак и старији, хтели да буду јуришници! Команда се нашла на муци: требало је, ипак, изабрати младе и снажне људе, проверене у сналажењу и храбрости, али не повредити осећања ни оних других, који због година или због мало нарушеног здравља нису могли да се нађу у овим јединицама. Водило се рачуна и о томе како ко – дише, тешко и убрзано, да ли, привлачећи се непријатељу, може, рецимо, да се накашље – што би било кобно; затим колико је ко спретан у ходу, како рукује ножем, бајонетом, бомбом…
… Те јединице су биле страх и трепет за непријатеља. Ноћу су разарале утврђења, хватале стражаре и доводиле их у команду, омогућавале пешадији да заузме ровове, осматрачнице, насеља… Многи су гинули, али други нису устукнули – као да су презирали смрт. Те и следеће године, све до пробоја Солунског фронта, ове јединице су биле понос српских трупа. О њима се говорило и међу француским војницима. Многе од њих сам лично познавао и дивио им се. Њима је отаџбина била све – о њој су говорили, њој певали, за њу гинули…
… Гледао сам их у даноноћним биткама код Островског језера у августу и септембру 1916. године. Учествовао сам у њима. Ту сам стекао два највиша одликовања: Карађорђеву звезду са мачевима и француски Ратни крст са златном палмом.
… Овако је било: 17 августа 1916. године Прва бугарска армија је ударила свом жестином и готово разбила српске трупе које су биле на северозападном делу Острвског језера. Налет је био страховит – бугарско уре испунило је сав простор. Ми из француске батерије гађали смо брзом паљбом, али смо и сами морали да се повучемо пред налетом Бугара. Повукла се и Дунавска дивизија… Измешали се – лешеви, пушке, шапке, шајкаче, цокуле… Бочно, на нас дејствује бугарска артиљерија и имамо губитке. У помоћ пристиже Тимочка дивизија. Сви се прегрупишемо и некако одолевамо новом нападу. Шумадијска дивизија прави продор и поново заузима село Горњи Појар. Вардарска дивизија у току ноћи прелази око 40 километара у дубину непријатеља и натерује га на повлачење. Моја батерија такође креће напред. Непријатељ не само да је одбијен, већ је натеран на повлачење. Али не задуго…
… На тим положајима остали смо све до 12. сeптембра 1916. године. Извукли смо топове на једно узвишење, добро их замаскирали и чекали даљу наредбу. Тек кад су се огласили топови непријатеља, схватио сам да су они близу, лево од нас, на око три километра. У рану зору – напали су српски пешаци, потпомогнути снажном артиљеријом. Али брза митраљеска и пушчана ватра приковала их је за земљу. Тада су ступиле у дејство оне специјализоване јединице – бомбаши јуришници… Међутим, на том положају ни оне нису могле много да учине. Битка је трајала до мрака, када се све утишало…
… У току ноћи моја батерија је отишла још мало напред, на бољи положај, припремајући се за јутарњи напад. Чим је свануло, грунули су наши топови. Чули су се повици српске пешадије, која је почела да граби простор испред себе. Непријатељ није могао да одоли – његова пешадија је почела да се повлачи… Ми смо јурнули за пешацима и тада се догодило оно за шта ћу бити одликован…
… Видим како туку непријатељски топови, док се њихова пешадија повлачи. Очигледно је изгубљена веза – артиљерци не знају шта се збива! Довољно би било само да се окрену лево и десно и виде своје пешаке у бекству. Шта да учиним? Ако бугарски артиљерци, тренутно занесени паљбом, примете повлачење своје пешадије – повући ће се и они са топовима. Не, говорим себи, то не сме да се дозволи! Али, шта да радим? Топовима не могу ништа да учиним. А мора да се делује брзо, у питању су минути. Тада поред наше батерије протутња вод српских војника. С њима је један бркати наредник. Заустављам га и покушавам да му објасним шта ће се за који тренутак збити са бугарским батеријама које грувају са оног ћувика. Он ме, на жалост, не разуме и мени не преостаје ништа друго него да преузмем команду овим водом и да за неко време напустим своју батерију. Поведем пешаке једном косом и станемо уз бок бугарским артиљерцима. Код њих, наједном, настаде комешање, збрка, почеше да упрежу коње и да се повлаче… Нећете далеко, мислим, и распоређујем вод српских пешака. Дајем им знак да ћу први опалити из пиштоља…
… Кад су Бугари били на стотинак метара, опалим метак и наредим брзу паљбу. Бугари попадаше, оставише топове! Они које наши меци нису погодили – дадоше се у бекство. Ту смо заробили – 32 топа! Убрзо пристигоше остали српски пешаци са пуковником Туцаковићем. Припремили смо им најлепши дар: 32 топа. Кад је онај бркати наредник испричао пуковнику Туцаковићу како је дошло до заробљавања топова, овај ме је грлио и љубио као најрођенијег. Неколико дана касније уручили су ми Карађорђеву звезду са мачевима и француски Ратни крст са златном палмом…
Ибер Гајар, који има 85 година и живи у Паризу, истакао се као артиљерац и приликом пробоја Солунског фронта. Осим поменутих одликовања, носилац је Златне Обилићеве медаље за храброст.
