име: Милан
презиме: Гајић
име оца:
место: Кусадак
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1894.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
ГЛАДНА ВОЈСКА ИДЕ
Зовем се Милан Гајић, рођен сам 1894. године у Кусатку. Ја сам на Покровицу рођен. На Покровицу сам напунио деветнаест година и после петнаест дана, као регрут, упућен сам право у Битољ.
ГУЊ, ЧАКШИРЕ И ПОЊАВИЦА
Пошли смо у свом оделу, гуњ и чакшире, сваки понео од куће по једну поњавицу, торбу и хлеба у торби.
До Ђуприје смо дошли пешке, од Ћуприје сели у воз. Два дана ишли смо пешке, било нас седамдесет три Кусачанина. Упнемо се у Ђуприји у воз и дођемо до Велеса – није било воза даље.
Од Велеса до Битоља – пешке. Први конак у Изворима, други Прилеп, трећи Битољ.
У Битољу смо остали два месеца, ту смо положили заклетву и завршили пешадијску обуку. Били смо у првом пуку, они су нас учили. У Битољу смо добили пушке; одело и даље наше, на ногама опанци.
Из Битоља врате нас у Младеновац, возом.
Зима.
Били смо у Младеновцу три дана, у оним шупама. После три дана отидемо у Ваљево. Тек у Ваљеву распореде нас по пуковима. Припао сам четвртом прекобројном пуку. Командант је био Драгутин Дулић, по чину пуковник.
Из Ваљева кренемо за Пожаревац, возом докле се могло.
ЦИКНЕ ШРАПНЕЛ
Прву борбу имали смо у селу Петки. Ту смо се сукобили са Немцима. Ту будем рањен: у чело ударио шрапнел и остао ту, изнад десне обрве, према слепоочници, у коски. Вратим се у ров те ме превију, па одвезу у болницу у Пожаревац. Мислиш тамо имао кад ко да вади тај шрапнел? Добијем три дапа поштеде, јодом мало замажу рану и вежу ми завој око главе. Са тим истим завојем на Крф сам стигао.
Отац ми био у осмом пуку Дунавске дивизије. Старији брат Никола такође био у рату – четири нас брата имало. Долазио ми отац овамо, код мене, у касарну. Нисмо били далеко, у Пожаревцу, један од другог. Па у тој првој борби, у селу Петки, отац ми погине. Сазнам то тек после неколико дана, казао ми Живан Гајић, Кусачанин, био заједно са мојим оцем.
Кад смо то у Петки ступили у борбу, био ми из Паланке и командант батаљона и командир чете. Командант батаљона звао се Светислав Стојадиновић, а командир чете био Милорад Петковић – обојица погинули. Ту поред нас, од шрапнела. Само цикне одозго као кад кад узмеш у шаку кукуруза па бациш.
Повлачили смо се све поред Мораве, донекле. Па редом, на Прокупље…
ПЕНЏЕРАШИ
То је било деветсто петнаесте године, кад је покупљена последња одбрана, они што су били остали код куће као неспособни. Звали смо их “пенџераши” зато што – људи поодлазили у војску, у рат, а они остали – лупали снајкама на прозоре. Само, они нису мешани са нама, обашка били. Иду тамо за себе, један батаљон имао. И, кад су ступили у борбу, они нису имали сви оружје. Каже њима командант: “Узми срп, па непријатељу извади очи – шта гледаш!” А с Немцима ратовали!
ГЛАДНА ВОЈСКА ИДЕ
Па од Прокупља на Косовску Митровицу. Нема бежаније, повлачимо се као војска. Пешак сам. Ту је било много војске, са свих страна.
Из Митровице на Девич-планину. Ту смо боравили петнаест дана. Нема ни Бугара ни Немаца, али глад, и зло време.
Онда се кренемо за Пећ. Стигнемо увече. Примимо по шест пабирака – за шест дана следовање. Ми оно метнемо у жар, опрждаримо мало и одмах поједемо до последњег зрна. А борба се води тамо на брегу, Шиптари сачекали наше, повише нас село има, па ту само ври пушка. Задржимо се ту три дана, водили борбу са Арнаутима. Ма била борба тежа него са Немцима! Поразимо њих и наставимо да се повлачимо по оном јаду.
Повлачили смо се преко Црне Горе, па преко Албаније.
Кад смо ишли кроз Црну Гору, Црногорци – жене и понеки мушкарац, старији, изнели да продају поред друма и с једне стране и с друге: хлеба, јаја куваних, сира, сланине. Пролазимо између тих редова људи и жена што продају, командир јаше напред, ништа не говори. Гладна војска, али шта вреди кад немаш нигде гроша! Свега седам динара понео сам кад сам пошао од куће и то ми је било све. Пројица толичка, кило ако има, – три банке. Где да нађем три банке? Кад командир већ излази из тог народа што продаје, он само махне главом нама: Дижи! За пет минута нема нигде ничега! Ухватиш за ону пројицу – само можеш да откинеш оно што си ухватио у руку, више не можеш, сви кидишу – по десет руку откида одједном.
Нисмо имали шта да једемо: тринаест дана ја нисам метнуо трошицу у уста. Снег, зима, немамо ништа на ногама од обуће, поцепали се опанци. Ноге смо увијали крпама, идемо по снегу, по киши. Увече поред ватре осушимо мало, па ујутру опет. Ко је био лењ да суши обућу, да мало угађа где ће да легне, он је – отишао. Да спавамо поред ватре накршимо грања, шуме, па простремо. И тако заноћимо око ватре. Кад ујутру устанемо, остане око сваке ватре по неколико мртвих.
Повлачимо се даље.
Чим се смрче, нас тројица решимо да идемо у село: један из Прешева, Македонац, зове се Илија Ћуприја, други био из Бегаљице код Београда – неки Милорад Петровић. Одемо у село, са оне друге стране уђемо. Наиђемо на једну кућицу одмах – нема да видиш ништа по авлији. Гледамо ми, гледамо – угледамо једну копицу шаше. Хајде да видимо шта има у њој.Одгурнемо шашу, кад оно – кромпири! Три торбице, оне војничке, напунимо. Ко ти тражи хлеба, какав хлеб, какви бакрачи!
Месец дана је трајало повлачење кроз Албанију. Обосили смо, оголели. Глад и болест, зло и иди, никад на море да стигнеш…
Дошли смо у Скадар, из Скадра отишли у Љеш. Па из Љеша за Драч. Одатле за Валону.
ТРИ МЕСЕЦА НА КРФУ
У Валони упнемо се у лађу за Крф. Француска лађа. Мост од чамаца направљен до лађе. Слабо имало Кусачана са мном: остали, помрли, предали се – неће да иду. Био са мном само Милосав Толић, нас двојица смо били у истој јединици.
Од Драча до Крфа смо путовали шест сати. Бојни бродови прате лађу. То је девесто шеснаеста година, одмах после Малог Божића, кад смо прешли на Крф.
На Крфу дочекали Французи нас боље него рођаке неке.
Прво што смо видели кад смо излазили из лађе – камара хлеба, једна одуд, друга отуд.
Три дана смо били у нашим крпама. Па све поскидамо, ошишају нас, окупаше, обукоше – дадоше нам све ново одело. А оно наше, дроњци, што смо имали, однеше тамо ближе мору те упалише. Није смео ни један дроњак да остане од оних што смо пренели.
Помрли многи кад се најели. Говорили нам да не журимо, полако са јелом, али не вреди. Не вреди ништа: примио војник вечерас конзерве, примио хлеба – он поједе крадом. И осване мртав. Умирали болесни, изнемогли – ни броја се не зна. Испрва образовали гробље, после бацали у воду, у море.
Ту смо били три месеца.
Наш командант Драгутин Дулић отишао преко мора да се лечи. Кад се враћали отуд, потопе их сумарени.
Шприцани смо стално, ја нисам имао тифус.
Пушио сам, примали смо од Француза цигарете свако јутро. Могао си од Грка да купиш шта хоћеш, само ја нисам куповао.
У СОЛУН ПА НА ПОЛОЖАЈ
После три месеца хајде за Солун. Путовали смо лађом три дана и две ноћи – далеко је Солун. Четири бојна брода прате лађу.
Изиђемо горе на палубу: докле видиш очима сама вода.
Трећи дан искрцали нас, и ту у Солуну смо ноћили.
После отидемо у неко поље до Солуна, зове се Седец. Ту се била сакупила наша војска. У том пољу будемо док нисмо пошли у борбу. Све под шаторима смо боравили. Није било неко много учење, погојили смо се били као бикови. Могли смо и кући да пишемо преко Црвеног крста. Пребаце нас онда на положај.
У рововима смо били по петнаест дана, а месец дана у резерви. Видели смо краља Петра маторог; Александар с нама био на положају, у Дринској дивизији боравио.
КРВ УЗЕ ДА ТЕЧЕ
А кад су дошли добровољци из Русије, два пука, они су се назвали Југословенска дивизија.
Ишли смо у јуриш, а понекад и бежали.
Кад смо јуришали преко Црне реке, ја сам рањен у раме. Кренули смо у јуриш и ја сам се тако посагнуо – а од реке Бугари на брегу једном. Па ископана спроводница од реке па до њих. У висини човека, да се не видиш. И наместили митраљез тамо. А ми морамо туда да прођемо. И низ ону спроводницу ја потрчим. Нисам осетио кад ме ударило, крв узе да тече низ руку доле. Ја погледам – крвава рука. Видим да сам рањен. Уплашио сам се кад сам видео крв, како не би’. Просвирало поред рамена, само није ми кост закачило, срећом лева рука. Превили, мало поштеда, па опет на положај.
Нама су говорили пред пробој Французи: Спремили смо муниције да бацамо на сваки метар по једну гранату.
Половином септембра истина идемо у пробој фронта, то је девесто осамнаеста година.
Само су једно јутро почели да бију артиљеријом, три дана и три ноћи тако. Ми смо били залегли у неком буквару – букве су биле велике, све. Кад је артиљерија престала да бије, погледамо: све је покидано, срушено, нигде грана нема, само остало дебло, пуцали преко нас, наша артиљерија, наши топови.
А на Кајмакчалану – причало се – бије једна Енглескиња тешким топовима. Ти топови не могу да се вуку и превозе са стоком, него иду шином. И кад је дошла та Енглескиња, женска била – рекла: Још треба да се бије.
У ПРОБОЈУ
Тада смо пошли у пробој.
А дођу пред пробој један пук црнаца – Арапи. Дођу код нас и у први борбени ред ступише. Ратници су били – опаснији од нас. Ти не остављају никога. Кога заробе, они то побију. Они ишли напред, ми за њима.
Кад смо наишли на Цариброд – ту је био бугарски штаб армије, па нису могли да побегну, све побили. Црнци. Оружје сложили на једну гомилу, а Бугарин нема ни један жив. Све побили.
Ја сам само изишао на бугарску границу. Била команда нама издала наредбу: кад дођемо у Бугарску, нек ради, каже, шта ко хоће. Били смо три дана на бугарској граници, па нас смени грчка војска. Добровољци.
Ми се вратимо у Велес, па за Скопље.
ЗАКЉУЧИО СЕ МИР
Од Скопља отидемо на Косово.
Нема борби, али ту су Арнаути.
Буне се.
У Митровицу Косовску дођемо, па у Нови Пазар.
Ту кратко будемо, па продужимо за Призрен. Код Призрена распоредимо се по селима; негде десет, негде петнаест војника – како где се буне. По срезовима. Моја Вардарска дивизија овамо остане, а Друге дивизије, наша браћа, напредују, ослобађају преко Саве, преко Дрине…
Онај мој друг од Солуна одмах отишао кући, био фаличан у једну руку. Отишао је у поткиваче, растали смо се. (То је онај ковач што је после овде био у Кусатку.)
Задржали нас. Закључио се мир био и краљ Александар потписао демобилизацију, али на крају наредбе каже; официрима на располагање. И, официри могу овамо нас да задрже колико хоће. Они спавају у вароши, а ти, по селима тамо, чувај Шиптаре…
Задржали су нас дуго, ја сам пуштен кући двадесете године, чак, око младог Ђурђевдана.
Зар сам мало био, шест и по година ја нисам видео Кусадак.
