име: Јоксим
презиме: Гајић
име оца: Петар
место: Горње Јарушице
општина: Крагујевац
година рођења: 1878.
година смрти: 1962.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Дванаест сестара па ђенерал
Бригадни ђенерал у пензији и ратни војни инвалид Јоксим Гајић је рођен августа 1878. године у селу Горње Јарушице код Крагујевца од оца Петра и мајке Стане као тринаесто дете у породици. Пре Јоксима родило се дванаест Јоксимових сестара. По завршеној основној школи у своме селу, а пошто је био сиромашног стања, отишао је у Крагујевац где је послуживао код сајџије Пешића за стан и храну, с тим да му омогући слободно време за школовање у гимназији. Муж и жена Пешић били су без деце а и добри људи па су му омогућили школовање. Но, у то време, и поред њихове доброте, живот му је био врло тежак јер је поред посла у кући требало ноћу чекати у ред пред градском чесмом да наточи воду за пиће и кућне потребе а потом да крај лојане свеће учи. За време школовања отац му је умро.
По завршеном шестом разреду гимназије Јоксим је уписао Војну академију и завршио је 1900. године са 31. класом питомаца врло добрим успехом. После краћег службовања у Горњем Милановцу и Крагујевцу, међу првима је завршио обуку на митраљезима шварцлозе који су потом први пут употребљени у рату против Турака 1912. године. Био је председник Комисије за куповину и пријем ових митраљеза а потом командир првог митраљеског вода. Тада су први пут митраљези ушли у наоружање српске војске. Године 1908. Јоксим је премештен у Врање где је његов стан постао прихватилиште војводе Вука и многих наших комита. Са својим митраљеским одељењем успешно је учествовао у балканском рату. По завршетку рата премештен је у елитни други пешадијски пук књаза Михаила.
Одмах по избијању првог светског рата као мајор Јоксим је постављен за команданта уже одбране града Београда, с границама између Карабурме и Аде Циганлије. Ту се најпре истакао познатим гестом када је септембра 1914. године, на ултиматум аустријског генерала Гоље, команданта у Земуну у Поћорековој армији, да од 18 часова тога дана истакне белу заставу на бедему Калемегданске тврђаве и преда Београд да би га поштедео од даљег бомбардовања артиљерије. Мајор Јоксим Гајић је тада наредио да се као одговор на овај ултиматум одмах истакну на највиднијем месту тврђаве две највеће српске заставе а да се пре осамнаест часова из свих артиљеријских оруђа оспе паљба по аустријским положајима. У исти мах послао је курира до команде одбране Београда која је била испод Авале и затражио дозволу да преко ноћи са једним одредом пређе Саву и ослободи један број села у Срему. Ово му је затим одобрено и успело је. Но убрзо потом, док је био на осматрачком месту у Калимегданској тврђави, шрапнелом је рањен у руку па је пренет у нишку болницу. Брзо се опоравио и вратио на положај. За ове подвиге око одбране Београда добио је своју прву Карађорђеву звезду са мачевима четвртог реда.
Приликом повлачења Врховне команде крајем октобра 1915. године кроз Ибарску клисуру био је као мајор командант заштитног батаљона. Тада му је наређено да по сваку цену мора остати на положајима Лопатички висови код Богутовачке Бање, да заустави продор Немаца и омогући повлачење Врховне команде. У ту сврху речено му је да је његов батаљон жртвован. Успело му је да изврши ово наређење али заустављајући јуриш Немаца био је рањен „дум-дум“ зрном у бутину и смрскана му је бутна кост. Војници су га подигли са земље и ставили на шаторско крило јер није било носила па су се тако са њим и под борбом повлачили према Косовској Митровици. Од овог рањавања једна нога му је остала знатно краћа и постао је инвалид 90 одсто. За ово успешно заустављање Немаца добио је чин потпуковника и поново одликован Карађорђевом звездом са мачевима, али сада трећим редом. Тако је он био први са чином нижим од пуковника који је добио ово високо одличје. Када су га војници донели до Косовске Митровице видело се да му је рана загнојена и лекари су га задржали. Ту је пао у заробљеништво али је убрзо био као тешки рањеник размењен и дошао је у Француску. Пошто није био способан за борбу, он је постао командант ђачког батаљона у Жозијеу и потом председник лекарске комисије.
После рата Гајић је био командант Војног округа у Колашину, затим у Сињу, а одатле је додељен у Генералштаб у обавештајно одељење. Када је открио да је кућа једног познатог политичара тада на власти била штаб шпијуна за рачун Италије обавестио је претпостављене. Тадањи министар војске му је саветовао да то не тера даље, па када он није пристао, одмах је пензионисан, са непуних 49 година 1927. Као тежак војни инвалид није позван огласом мобилизације априла 1941. године али се добровољно јавио и добио распоред при Врховној команди. Заробљен је од Немаца и цео рат је провео у заробљеништву. Као тешком инвалиду понуђено му је крајем 1941. године да потпише изјаву верности окупационим властима да би био пуштен из заробљеништва што је он одбио.
По завршетку рата вратио се у нашу земљу са првим транспортом и живео је повучено болестан у Београду где је умро 8. марта 1962. године и сахрањен на Новом гробљу испод споменика браниоцима Београда.
Поред напред набројаних одличја за подвиге у првом светском рату одликован је француском Легијом части официрског реда и низом других одличја.
