име: Драгутин
презиме: Гавриловић
име оца: П.
место: Чачак
општина: Чачак
година рођења: 1882.
година смрти: 1945.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Затишје пред буру
Затишје које је трајало од колубарске победе децембарских дана 1914. до почетка октобра 1915. године није донело ничега доброг Србији. Десетине хиљада погинулих српских и непријатељских војника плитко закопаних и лешине изгинуле стоке донели су неизбежни тифус, који је десетковао српске трупе и грађанство. Србија већ четврту годину ратује. Слаба радна снага даје слабу летину. Србији прети глад. У таквој ситуацији Србија мора да мобидише и младо и старо да би запосела целокупну своју границу, осим ону према Црној Гори:
Прва армија војводе Мишића са својих 48.895 војника и 120 топова запоседа је положаје од Остружнице до ушћа Лима.
Трупе Одбране Београда генерала Михаила Живковића са свега 13.360 људи и 76 топова имале су бранити положај од Остружнице до Гроцке.
Трећа армија генерала Штурма 29.000 људи са 118 топова запосела је положај од Гроцке до ушћа Бољетинске реке.
Крајински одред Драгутина Димитријевића, свега 8.000 људи и 47 топова запосела положај од Бољетинске реке до ушће Тимока.
Тимочка војска генерала Илије Гојковића са 36.000 бораца и 76 топова распоређена је од ушћа Тимока до Миџора.
Друга армија војводе Степе са 45.000 војника и 136 топова запосела је положај према Бугарској од планине Миџора до Дашчаног кланца.
Власински одред Милована Плазине бројао је 9.976 људи са 14 топова запосео је власински део фронта од Градашачке реке до Патарнице.
Трупе нових области Дамјана Поповића, кога је заменио опорављени генерал Петар Бојовић имао је преко 80.000 људи, који су делом распоређени према Бугарској, а делом према Албанији.
Стратегијска резерва Врховне команде састојала се само од једне мање дивизије – Тимочке дивизије другог позива која је имала 11.368 људи и 20 топова. Она је прикупљена у рејону села Сопота.
Немачки цар Виљем је рекао да ће чинити част Србима што ће против њих упцутити једног Макензена. Тај најпознатији немачки генерал с више победничких титула примакао се у Стару Пазову, да помоћу немачке, аустроугарске и бугарске војске освети цесарове поразе и да пре свих немилосрдно казни Београд.
Мале су снаге биле генерала Живковића, који је свој штаб сместио на Торлаку. Његов Комбиновани одред, којим је командовао Душан Туферђић, у свом саставу је имао Сремски добророљачки одред поручника Кихнера, Одред жандарма и Други батаљон мајора Драгутина Гавриловића из Десетог кадровског пука Миливоја Момчиловића. Поред Туферђијићевог Комбинованог одреда Живковић је имао још само четврти Кадровски пук.
Према браниоцима Београда Макензен је, под командом генерала Хермана Кевеша, усмерио Трећу армију која је у свом саставу имала VIII и ХIХ аустроугарски корпус и ХХII немачки, без других мањих јединица и 138 артиљеријских батерија.
Српска Врховна команда је знала да један непријатељски корпус броји 50.000 људи, па је из прве армије извучена Моравска дивизија другог позива и заједно с једином својом резервом Тимочком дивизијом другог позива била приморана да помогие Одбрану Београда.
Преко 400 артиљеријских оруђа, међу којима су биле и три “дебеле Берте” чија је тежина зрна била 800 кг, уперило је цеви према Беогрду и његовим храбрим брациоцима. Та силна артиљерија сконцентрисаиа на малом цростору 6. и 7. октобра 1915. бљувала је своју убитачну ватру на Београд. Кевешове трупе су кренуле на искрцавање према Београду и ади Циганлији јуришале су огромне трупе. Београд се није цредавао. Сваки грађанин је постао војник.
Гавриловић П. Драгутин
активни пешадијски пуковник
Рођен 30. априла 1882. године у Чачку у Таковском срезу, Чачански округ, од оца Петра и матере Милке.
Основну школу и шест разреда гимназије свршио је у Чачку. По свршеном 6. разреду гимназије ступио је у Војну академију, а онда унапређен у чин пешадијског потпоручника и одређен за водника Х пешад. пука. После 9 година унапређен је у капетана II класе 1910. године и одређен за командира у истом пуку све до рата.
У српско-турском рату 1912. године капетан Гавриловић био је командир чете у Х пешад. пуку Шумадијске дивизије I позива и учествовао у операцијама на Косову пољу, све до Призрена.
У српско-бугарском рату 1913. године са истом четом и пуком учествовао је у бици на Брегалници (Дренек и Рајчански рид).
У великом рату 1914-1918. године био је као мајор командант батаљона Х кадровског пука и командант батаљона ХII пешад. пука. Учестовао је у церској и колубарској бици и при одбрани Београда, а доцније и на солунском фронту.
Последња резерва при одбрани Београда 1915. године при нападу Аустро-Немачке био је његов батаљон и он је се сав заложио за одбрану престонице.
Рањен је два пута: у октобру 1914. године на положају Конатици и у октобру 1915. године при одбрани Београда на Дунавском пристаништу.
После рата заузимао је ове положаје: командант 47. пешад. пука; шеф административног одељења Министарства војске и морнарице, сем тога био је наставиик у Војној академији.
Био је ожењен Даринком Белопавловић. Имали су четворо деце: Милицу, Љубицу, официра Драгана и Емилију.
За заслуге стечене за отаџбину одликован је: Орденом Белог орла са мачевима III, IV и V; Карађорђевом звездом са мачевима IV и IV без мачева; “Светог Саве” IV реда, Југословенском круном III и IV реда двапут, Златном медаљом за храброст, Медаљом за војничке врлине и свим ратним сцоменицама.
Толико је забележено у Споменици XXXII класе Војне академије о мајору (пуковнику) Драгутину Гавриловићу.
У другом светском рату Гавриловић је био ратни заробљеник. Тешко оболео дочекао је слободу. Ипак је доживео да поново види Београд, који је тако одушевљено бранио и под бедемима његовим по други пут пролио своју крв. Умро је убрзо по повратку из заробљеништва.
Гавриловићева одличја чува Музеј у његовом родном граду Чачку. Он је постао симбол херојске одбране Београда и његова заповест се цитира у свим уџбеницима историје. Код старих и код младих, толико је жива легенда о подвигу мајора Гавриловића да је бацила у засенак његовог команданта у том истом јуришу, тадашњег потпуковника Миливоја Момчиловића.
По завршетку првог светског рата, Удружење бранилаца Београда је предлжидо да се прикупе материјали и трајно обележи подвиг бранилаца Београда. Градска скуцштниа је прихватила њихов предлог. Ево шта је о томе забележила ондашња штампа:
Речи упућене војницнма које су узете као пример говорничке вештине
На крају, делегати су се споразумели с председником, поводом решења последње седнице Градског већа, да се говор мајора г. Драгутина Гавриловића, сада пуковника у Министарству војске и морнарице, који је он одржао браниоцима Београда на дан 24. септембра 1915. године у 3 часа по подне, пред јуриш на аустријске чете, испише и урами, па да се истакне на видном месту у Општини.
Тог дана у рано јутро привукло се 500 аустријских војника до куле Небојше и искрцало се на нашу обалу. Наша војска одмах их је заробила. По подне, око 3 часа, пребацила су се четири батаљона нецријатељске војске са више митраљеза на десну обалу Саве, код магацина Прометне банке. Пошто су ућуткани топови енглеске тешке артиљерије на Врачару, непријатељски монитори почели су да гађају наше положаје у граду, како би омогућили продирање својих војника. Тада је наређен јуриш на непријатељске редове, и мајор г. Гавриловић одржао је класичаи говор, кратак и језгровит, највеличанственији у светком рату, говор који је послужио као најлепши пример за “Реторику” Бранислава Нушића и који гласи:
“Јунаци! Тачио у три часа по подне непријатеља разбити вашим силним јуришима, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао!
Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу за Краља и Отаџбину! Живео Краљ, живео Београд!”
Овај говор тадашњег мајора г. Гавриловића биће исписан словима из Мирослављевог јеванђеља на пергаменту и истакнут видно у Општини, како би се нове генерације подучавале како се брани отаџбина и Београд.
Председиик г. Томић у свему се сложио са делегатима Удружења и рекао да ће њихове сугестије бити одмах цримљене и сцроведеие у дело”.
Ово је само једна од многобројних заповести храбрих српских официра, који никада нису командовали “Напред!”, него увек “За мном!“
