име: Илија
презиме: Госпавић
име оца: Алексије
место: Богатић
општина: Ваљево
година рођења: 1891.
година смрти: 1916.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Госпавић А. Илија, учитељ и резервни официр (Богатић, Ваљево, 31. I 1891- Вирут, Кајмакчалан, 13. IX 1916).
Отац Алексије и мајка Лепосава, пољопривредници.
Основну школу учио је у Лелићу и Лесковицама. Пет разреда гимназије завршио је у Ваљеву, а даље школовање наставио у Учитељској школи у Јагодини, коју је завршио 1911. године. Потом је отишао на одслужење редовног војног рока у Школу резервних официра, где је положио и испит за резервног пешадијског потпоручника. Већ у фебруару 1912. године добио је прво запослење у Основној школи у Рајковићу код Мионице.
Први балкански рат затекао га је у чину резервног наредника, у који је ступио као водник V пешадијског пука Краља Милана Дринске дивизије I позива. Убрзо потом преведен је у официрски ранг и био запажен у борбама на Рујну, Куманову, Бакарном Гумну и Битољу. Током Српско-бугарског рата посебно се истакао бици на Брегалници 17. јула 1913. године, када је са својим водом, који је био на предстражи на ушћу Злетовске реке у Брегалницу, успео да задржи продирање противника. Тиме је омогућио свом пуку да најпре запоседне, а потом и успешно брани коту 650, која је имала велики стратегијски значај. И у познатој борби на Говедарнику показао је задивљујућу храброст и умешност у командовању.
Као командир чете у истом пуку 1914. године учествовао је у борбама на Липници, Рађевом камену, Лозници и Гучеву. Својим држањем и радњама служио је за пример свима у чети, па је у Церску битку ушао са Златном медаљом за храброст Милош Обилић. Током борби на Дрини заробио је чету противничких војника са комплетном опремом и два јахаћа коња. Међутим, крајем 1914. године и сам бива заробљен у околини Ваљева, па је на путу за интернирање у аустроугарске логоре спроведен у равни Срем. Искористио је тренутак непажње својих чувара и побегао. Као патриота, вратио се у своју јединицу и наставио борбу за ослобођење свог народа. Током борби на Вучаку код Смедерева упорно и успешно је бранио положај своје чете у тренутку док су се друге јединице почеле повлачити.
При одступању наше војске штитио је одступницу, па је на простору између Крушевца и Јанкове клисуре теже рањен у ногу, али ни тада није оставио своје ратне другове. Те године бива унапређен у чин резервног поручника. И након преласка Албаније и реорганизације наше војске на Крфу остао је командир I чете II батаљона V пешадијског пука Дринске дивизије I позива. У борбама на Солунском фронту, често су му додељивани веома деликатни и напорни задаци. Један од њих био је да се освоји врх Кајмакчалана, односно кота 2525. Храбро је пао извршавајући тај задатак смртно рањен у стомак. Војници су га изнели са фронта и однели до Трећег завојишта Дринске дивизије у село Баточин, где је издахнуо, а потом и сахрањен. Касније, његови посмртни остаци пренети су и покопани у Микру крај Солуна. Чувени антропогеограф и професор Љубомир Павловић, као ратни извештач са фронта, забележио је да је и на самрти викао: Напред по цену живота недајте ове положаје. Све што смо задобили изгубићемо, ако изгубимо ове положаје…. Сви у напад и напред!
За показану храброст, испољено пожртвовање и умешност у командовању, одликован је официрским Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда. О томе је објављен указ 31 224. Са северне стране цркве манастира Ћелије код Ваљева, близу гроба Илије Бирчанина, обор кнеза испод Медведника, родбина му је подигла велики споменик. На њему пише: Илија Госпавић из Богатића, учитељ, резервни поручник, живи 25. година, погибе на Кајмакчалану, бранећи храбро своју отаџбину.
