име: Владимир
презиме: Грујичић
име оца: В.
место: Београд, рођен у Лозници
општина: Београд
година рођења: 1886.
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Владимир је рођен у Лозници 1. септембра 1886. године. Државну трговачку академију завршио је у Београду 1905. године. По завршетку школовања запослио се у Народној банци где је непрекидно радио, осим времена проведеног у рату, до 1936. године.
У ђачку чету Владимир је ступио 1. августа 1906. године, а за официра је произведен 1909. године. Већ 1915. године Василије је добио чин капетана а у чин потпуковника је унапређен после рата.
И Владимир је један од многобројних српских младића који су у рат против Турака 1912. године и против Бугара отишли добровољно. У 1912. години као добровољац одреда војводе Вука учествовао је у биткама од Куманова до Битоља. На Брегалници против Бугара 1913. био је тешко рањен. У овим ратовима је одликован двема златним медаљама „Милош Обилић“.
У првом светском рату Владимир учествује као командир прве чете другог батаљона VI пука Дринске дивизије. У биткама на Гучеву и Церу одликовао се врло добрим држањем и великим пожртвовањем. Међу првим официрима у трећем рату предложен је и добио је Карађорђеву звезду са мачевима четвртог реда. Крајем 1914. године у колубарској бици тешко је рањен у груди код Ваљева. Крајем 1915. године прелази с нашом војском Албанију и приспева на Крф. После опоравка 1916. године долази на Солунски фронт и са осталим Дринцима приспева на положаје Кајмакчалана.
Као командир прве чете првог батаљона XVII пука као резервни капетан I класе учествује у борбама на солунском фронту где се одлукује великим пожртвовањем и храбрим држањем у вршењу своје дужности.
Ноћу 8/9. августа 1916. године када су Бугари заузели положај XVIII пука на челу своје чете извршио је контранапад и повратио изгубљени положај на Сатиначкој коси и потом одбио два непријатељска напада. Ноћу 10/11. августа, са својом четом контранападом у бок непријатеља потпомогао је акцију осталих јединица и допринео да се непријатељ потуче и одбије с положаја. Ноћу 13/14. септембра 1916. године на Кајмакчалану с батаљоном је извршио контранапад на Бугаре и том приликом на челу батаљона тешко је рањен кроз груди. За овај подвиг одликован је орденом Белог орла са мачевима.
Крајем 1916. године прелази у Африку у логор Лаузак близу Бизерте ради опоравка. Ту је вршио обуку приспелих добровољаца. Овде му је адмирал Гепрат на јуначке груди прикачио орден Легије части.
Крајем 1918. године Владимир поново долази на солунски фронт и учествује у пробоју, а после ослобођења као командант посебног одреда учествује у угушивању албанске побуне Азема Бејте у Пећи и Ђаковици, а 1919. године се демобилише и враћа своме послу у Народној банци.
