име: Марко
презиме: Гудурић
име оца: Ђ.
место: Ириг
општина: Ириг
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Цео живот Марка Гудурића је био испуњен радом и борбом. У свом родном месту Иригу био је у основној школи у своје време најбољи ђак. Као дете од дванаест година одлази у фрушкогорске манастире где је десет година био манастирски ђак. Кад је дошло време да се служи војска, он одлази у бившу аустроугарску војску и у Петроварадинској тврђави међу хиљаду војника био најбољи стрелац. Због тога је добио чин цуксфирера. То је као у нашој војсци чин наредника али поред тога добија и златну колајну и на поклон златни сат. Али њега срце вуче у наш други Пијемонт у мајку Србију и он постаје војни бегунац.
Пребегао је 1912. године у Београд где као врло храбар војник учествује у балканским ратовима 1912-1913. године. После свршетка балканских ратова, долази у Београд и запошљава се као адвокатски писар. Министар просвете Марка Гудурића поставља у Скопљу за наставника певања у учитељској школи па је као такав постао и хоровођа ђачког хора. Септембра 1914. године ступа у страшну и крваву борбу у којој је три пута рањен а за ратне подвиге од 1912. до ових дана стиче два пута највише војничко признање за храброст на бојном пољу – две Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда. Поред тога за храброст је добио официрски орден „Светог Ђорђа“ и високо чехословачко одликовање 1919. године. Поред ових добио је још четрнаест наших одликовања.
Војници су свога Марка волели и веома храбро и са пуно поуздања и сигурности лудо јуришали за њим. А Марко Гудурић са заробљеним непријатељима, а нарочито са Бугарима, на њихово велико изненађење, поступа нежно као са рођеном браћом, што Маркови војници никако нису могли да схвате. Неке је Марко чак кажњавао због суровог поступања са заробљеним Бугарима.
Када се рат завршио Марко Гудурић као јунак и официр службовао је најпре у Сомбору, а затим у многим другим местима до Тетова. Марко је био познати верник православне цркве и добио је једанаест захвалних писама од разних цркава, свештеника и црквених општина па и од самог владике Николаја Велимировића.
