име: Милан
презиме: Гвозденовић
име оца:
место: Жича
општина: Краљево
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
САГНИ СЕ, МИЛАНЕ
… Овако висок био сам добра мета швапским стрелцима. Увек су ме командири упозоравали како да се крећем.
– Сагни се, Милане Гвозденовићу, сунце ти твоје! – викао ми је командир чете, капетан прве класе Коча Поповић. – Убиће те Шваба!
А ја ништа, млад и храбар, тек ми двадесет и друга година. Пуцам, рекло би се, од снаге и здравља…
… Али, моја снага поче да се топи, нестаје. Био сам у оној тихој колони која се с муком пробијала преко албанског крша и тек тада сам схватио каква сам мета заседама и потерама. Научио сам да се крећем опрезно, савијајући се, али и да ослушкујем и разабирам гласове…
… Да не причам о путу, све се то зна, записано је то у историји, о томе су многи причали, мало ћу само да поменем острво Видо. И на њему сам био, али због неке чудне болести. Заболео ме прст па десној руци, наздраво. Нешто израсло. Овако, здрав сам: од 90 кила, колико сам имао кад сам пошао у рат, остало тачно 45. Здрав сам, не лежим, него шетам по пристаништу…
… Ту сам нашао Крстивоја Пискавца и Радована Маричића. Моји сељаци из Жиче, добро смо се познавали и пазили се… Они леже под неким шаторима, а ја их посећујем. Немам шта да им дам, ништа немам, го сам као пиштољ, али могу коју реч да им кажем. Крстивоје је успут преко албанског крша сахранио сина. Један је остао код куће. Био је сломљен болом за изгубљеним сином и није му се више живело. Сваког јутра сам га обилазио. Седео сам често у пристаништу, па су ме упознали неки француски морнари и давали ми поклоне: поморанџе, шећер, чоколаду… Ја то однесем Крстивоју и Радовану.
… Прст су ми мало стесали, скинули су ножем оно што је било израсло, па сам остао још неко време да ми рана зарасте. Увече дође једна лађа и Француз ми даде две поморанџе. Пред спавање ставим их под главу. Једва чекам да сване да их однесем Крстивоју и Радовану…
… Уђем под шатор. Празни кревети. Њих односе – мртви су… Нема више Крстивоја и Радована, неће се више вратити у своју Жичу…
… Одатле, са Вида, упуте ме у Бизерту. Ту нам је било лепо. Опоравили смо се и поново сам био онај снажни војник. Одатле на фронт. Моја јединица расформирана, па се нађем у првој чети Другог батаљона 18. пешадијског пука Дунавске дивизије. Сећам се добро, дошао сам на фронт 1. августа 1916. године, а седам дана касније нападоше нас Бугари испред Лерина. Напад је био у зору, и то на целом простору од Лерина до Кожуха.
. . . Још није свануло. Бугари избише на лево крило. Иду као опијени, као да им више није до живота, јуришају и цело поље одјекује од њиховог – уре. Чекамо их и обарамо као снопље… За овим стрељачким стројем иде други, још гушћи. Муниције имамо колико хоћеш, а мени се некако усладиле бомбе. Крај мене су у сандуку, у рову, и узимам једну по једну и чим се Бугари приближе – бацам… Гледам их како се преврћу, скачу, беже… Тачно сам знао кад ће бомба да експлодира. Био сам сигуран да ниједну моју бомбу нико неће моћи да врати. Још пре сванућа бацио сам око 60 бомби…
… Кад је свануло, попусти наш Девети пук и ми се повучемо према Горничеву и Острвском језеру. То је шумовита чука. Навалили Бугари из све снаге и све нас више потискују. Успели су да јуришом заузму Горничевску косу. То је важан положај и наша команда је тражила да га повратимо. Учинили смо то још исте ноћи. Ту смо у рововима остали две недеље, онда кренемо и за два дана повратимо све положаје на којима смо били…
… У рату је важно – имати обавештење о кретању непријатеља, његовој снази, оружју. Зато су заробљавање и довоћење „живих језика” имали велики значај. Ускоро сам на фронту имао прилику да се у то уверим. Био сам једне ноћи одређен за вођу патроле. Са мном су били Живота Стаматовић, из села Кобиља код Пожаревца и Љубомир Миливојевић, из Ланишта код Јагодине. Млади, храбри, погодни за извиђање. Наш је задатак да се ушуњамо некако у село Сетињу и проверимо – има ли Бугара или су одступили…
… Ноћ је. Крећемо се тихо, без речи, без и најмањег знака. Цокуле смо увезали крпама. Испред нас – река. Немамо куд, морамо да газимо… Бајонети су на пушкама, бомбе о појасу. Село невелико, стотинак кућа, можда. Кад смо прешли реку, шапнем Стаматовићу да се упути стотинак метара десно, па ако нешто примети да имитира кукавицу. Умео је то лепо да ради, да су војници мислили да чују ту птицу. Миливојевића упутим лево. Ако нешто примети, кажем му, да се повуче п обавести ме… Ја кренем средишним делом према кућама…
… Месец провирује и пада на кровове кућа. Лепа слика. Одавно нисам видео село… Не смем сада да мислим о томе. Сад је једино важно да се дошуњамо до села, да проверимо има ли у њему Бугара. Дођох, тако, до једне ограде. Застанем мало и погледам у двориште куће. Учини ми се да чујем шапат. Помислим да су се вратили Стаматовић и Миливојевић. Притајим се да боље чујем. Не, то јесте шапат, али нису моји другови… Легнем и почнем да пузим према – шапату. Имам шта да видим: тројица Бугара седе испод једне крушке. Ако ме примете, готов сам… Испред њих сам и довољно је само да опале. Значи, Бугари су ту, у селу. Мислим: да ли да се сада вратим тихо, да нађем своје другове и одемо у чету да предамо извештај? Како би било да им приђем с леђа? Ако ништа друго, могу их разнети бомбама… То ће за наше бити знак да смо срели Бугаре. Ипак, одем удесно, прескочим ограду, па дођем до куће. Бугари су на три метра од мене. Осматрам унаоколо, нигде живе душе…
… Подигнем се и уперим пушку с бајонетом у њихова леђа. Затим кажем тихо: доле оружје! Бугари дигоше руке увис, не окрећу се, не знају да сам сам. Најближем прислоним бајонет уз врат и кажем: дижи се и даље од оружја! Не прође ни неколико тренутака, ето Стаматовића. И он их је осетио… Дође и Миливојевић. Бугаре вежемо, па право у чету.
… Какав је то био догађај! Бугари су испричали све што су знали. Војна тајна им ништа није значила. Та патрола је упућена са истим задатком као и наша: да провери има ли у селу непријатељских војника! Хватање ових „живих језика” било је драгоцено. Још истог часа, покренуо се читав пук и ушао у село. Дошли смо на око сто метара од бугарског положаја. Сутрадан смо их изненадили…
… После неколико дана нађосмо се у резерви. Дође командир чете, капетан прве класе Младен Младеновић и пред постројеном четом показује одликовање: Карађорђева звезда са мачевима. Не држи никакав говор, већ само рече ово: „Војници, кажите, чије груди заслужују да носе ово одликовање?”. Војска у један глас заграја: Милан Гвозденовић!
Стаматовић и Миливојевић добили су Златне Обилићеве медаље за храброст.
Милан Гвозденовић живи у Жичи код Краљева. Има 86 година. Досад је четири пута био на гробљу српских и француских ратника на Зејтинлику, три пута на Виду, острву смрти, и једном у Паризу, у посети француским ратним ветеранима. Осим Карађорђеве звезде са мачевима, највишег ратног одликовања тог времена, носилац је још три висока домаћа и француска одликовања.
