14.
Јутрос је јутро мало облачно и прохладно. За доручак добисмо кафу. Са Радом у једну порцију задробисмо мало леба, а другу порцију остависмо за после. Они што су поред врата, због хладноће постојано вичу пролазећима: “Затвори врата.” Сунце грану али је ипак хладно. Шетали смо подуже са Живком а затим сели пред једном бараком са Александром и разговарали се о много које чему. Затим, кад нам се приближио Радо-бег разговарали смо о начину неправилне управе црногорске која је заштићавала зликовце. Чудо, колико више са Радо-бегом разговарамо толико га више ценим. Код Рада долазио Бардо те седели и разговарали. Бардо је рекао да је крава наша тј. министарска код Биљала. Са Радом једосмо баш пред сами ручак, али добисмо бакалар по парче, те поједосмо и остатак јучерашњег гњеченог кромпира и бакалар.
Јутрос дошао један официр са саслушања у Пожуну те прича да је тамо дознао да се цивили насигурно пуштају кућама.
За ручак добисмо кувани кромпир са чорбом, те кромпир опет изгњечисмо. После ручка лежасмо до два сата, а онда одох поред жице да гледам са осталима локомобил који се беше уставио ради неке оправке. Поред жице седесмо и кратисмо време до 4 и по сата. Одмах после ручка оде кући Јован Уљић из Подгорице, коме јуче саопштише да је ослобођен. За вечеру добисмо тарану. Уз њу поједосмо и по парче сухе печене саљотке, која нас добро осоли, те поједосмо тарану као алву. После вечере, чим изађосмо, сазнасмо да су прозвати неки Беранци и Пљевљаци да сутра у 7 сати буду готови да иду кућама, тј. прво на рапорт као и пређашњи, па тек онда да се спреме за пут. Дебата је била свуда и на сваком месту и у свакој гомилици. Многи се као посигурно надају да ће ићи кућама, пошто међу прозватима има и два официра.
Александар и још неки за Беранце коментаришу да не иду кућама него у Пожун на ислеђење, пошто су то већином маркантни људи из доба Црногорске управе. Седели смо изван бараке до 8 и по сати. А онда дошли у бараку где затекосмо старешину бараке са још некима, а међу њима и Миро Протић, који се Пећана, тако рећи, одрекао, јер се само са Црногорцима дружи, како се разузучили и певају као да је пред њима пун сто пића, које их је развеселило. Вече пријатно. А ноћ такође није хладна. Наш је ред стражарења, али ја сам стражарење провео лежећи у полусну. За мном је Раде постражарио тачно – мада га нуђах да легне – а за нама још друга двојица.
15.
Јутрос јутро такође пријатно. За доручак добисмо пасуљску чорбу у коју помешасмо згњечени кромпир и Лекин синоћни качамак. Ристо и Јован засели као и обично а око њих још неки те мухабете и мухабете. А овамо код Радовића дошао Миле Радевић те распреда политику и доказује да прозватих 14 иду кућама а не на какво ислеђење. Раде синоћ узе цигару дувана од Александра те сад запалисмо ту цигару и испушисмо заједно.
Јутрос дадосмо и признанице да би примили новац – који бејасмо већ прегорели. На рапорт идоше многи али је мало ко могао тамо говорити, него су све враћали. Синоћ прозвати одоше, али не кући но на саслушање. Магда из Неџидера дошла те прича да су је довели ради саслушања и да су овде дошла два иследна судије из Пљеваља. Магда каже да су довели у Неџидер повише отмених фамилија. На глас да су поменути позвати на ислеђење свакоме се следише живци од срџбе. Магда оде поново у Неџидер. Лека се једнако коцка те ни на ручак не дође. За ручак добисмо пасуљ са мало меса као и досад. После ручка се у нашој бараци побише два правника. Магда прича да је храна у Неџидеру овака иста, али да се тамо за новац може куповати свашта. Штавише, тамо набављају и вина и пива. А депоновани новац редовно добијају док међутим овде код нас ни после месец и по дана многи још не добише ни паре. Лека дође надвоје – натроје, као да краде, руча, па оде поново да се коцка. Обрст јутрос прође кроз наш лагер враћајући се из Официрског. У путу му изађе Ђорђе Инојчић коме Обрст врати кусур од 20 круна што бејаше дао Обрсту да му промени и откуца телеграф, пошто му је у лагеру не хтедоше примити, зато што је била мало замашћена. Раде купи пола војничког хлеба за 3 круне. Стража претреса све што прелазе из Србијанског лагера те на тај начин многима оте лебове. Матеји украдоше лебац од више главе. Прозвати су саслушавани о убиствима и пљачки Турака из црногорског доба. Беранци, према исказима Ивана Чукића, који је скидајући са себе окривљавао друге и обадва Пламенца. Неки Беранци међу собом се на саслушању проказали, јер, док је један одрицао, други брат Иванов – надајући се тиме да ће Ивану олакшати – кривицу тврдио да је истина то што први одриче. Шетали смо доста, а и време је, иако ветровито, ипак пријатно.
За вечеру добисмо чорбу са кромпирима те кромпире изгњечисмо. Целога дана сам гладан, а ево и после вечере, одмах сам гладан. Лека се стално коцка. Изгледа да је све изгубио, а то ће од прилике бити до 3.000 круна. Доцкан после вечере дође па узе две-три лажице кромпира али остави пошто му хладно јело, а и сам је без воље те му не би пријатно. После вечере смо шетали са Чичом дуго. Дођоше нам гласови да су Руси у Добруџи напредовали. И да се на Соми битка завршила у корист Француза. Код Живка сам седео до 10 сати а затим дошао и легао. Ноћу је дувао јак ветар, али не бејаше хладан.
16.
А јутрос време врло пријатно и није хладно. Сунце почиње да огрева. За доручак добисмо кафу, не баш слатку, али јој прође пазар. Једну шољицу кафе остависмо за после ручка. До ручка пегласмо. За ручак добисмо чорбу од кромпира и по саљотку, које распарчасмо и стависмо да се суше.
Лека је на вољу, јер је играо – али не он, него је ставио да други место њега игра – те добио око 200 круна и ручао на време. После ручка нисмо никуд шетали, јер иако је лепо време, ветар дува. Раде је донекле лежао а ја се разговарао. Биљану писах карту и у њој његовима да нашима понесу која кола дрва. Пошто се диже Раде, подших и стесних сламњаче јер ми се синоћ слама беше спузнула, те сам спавао на штице. Рада праћах да од наших дужника затражи паре, али он не хтеде. Сигурно се стиди. А не знам од чега? Само ме чуди како дозвољава да ја тражим а он да се стиди. Желео бих дуван, цигару, али га немам. Рада молим да ми купи али он не хтеде. Живко доби данас и трећу упутницу. А поп и Чича и даље добише новаца из депозита. И да му сигурно не бих тражио у зајам – мада му до сад никад нисам поменуо – правда се како је од многих узајамљивао те кад врати све, њему ће остати тек врло мало. За Јосифа ми такође причаше да нема, пошто је он много узајамљивао те мора враћати.
За вечеру добисмо качамака густога уз које поједосмо цело парче леба, те нам резерва не остаде. После вечере иако дуваше ветар, ипак беше време пријатно, те шетасмо прилично. У шетњи ми Мираш Дебетић прича да су му јутрос украли испод главе 450 круна. Раде узео од Матеје пола од леба што је Матеја за себе купио. Лека постао као луд те ла ноћи беше Лека поново устао те од Гаља тражи 100-200 круна да се коцка, али му Гаља не даде. Изјутра у 6 сати дође Лека те се пробуди тражећи савет да ли да тужи Никшићлије, 4-5 људи, што су на превару отели новац. Ја му то не одобрих пошто је то непоштено, а они га нису гонили на игру, него на сва наша одвраћања он је на силу ишао и звао их на игру. То му исто рекао и Сима а и Гаље.
17.
Целе ноћи је био јак јужни ветар а у једно време и киша мало паде. После Лекиног разговора више не могох спавати а и Раде се пробуди, па пошто јутро веома пријатно, са веома топлим јужним поветарцем беше, устадосмо, уредисмо кревете и астал као и обично а сламњаче изнесосмо и пошто се умисмо, прошетасмо се мало поред жице и пута. Вративши се отуда примисмо доручак: чорбу од пасуља коју поједосмо уз парче леба и порцију гњечених кромпира. После доручка почеше да износе сламњаче сви, пошто је такво наређење у суботње дане, а и резервисати се са водом пошто је дању нема јер се трубе чисте.
Синоћ сам сањао као да сам се обрео у Призрену. Поред многих осталих илузија, сањах да ме – при разговору са једним господином, који нам пописиваше и коме ја причах моје занимање – ослови Дајка и са мном се изљуби, а затим ми каза да ми је отац погинуо. Одатле сам плачући и лелечући дошао у варош испред куће, где бејаху два гроба очев и мајчин. Ту се завадих са Миџом Јоксићем. Затим уђох у кућу где видех мајку. Даље шта је било не знам.
Испод кревета Миље нађе пуно трошица од земичака и сира, које су му миши јели и истрошили.
Раде се решава да пише за пакете у Митровицу, Скопље, Краљево и Цетиње. Од доручка до ручка прође мирно, једино што се пронесе вест да је Грчка заратила. Испушили смо две цигарице од једне цигаре, коју нам Максим даде.
За ручак добисмо меса мрвице, као и обично, са кромпирима. Данас имадосмо доста јела, јер нам даде Лека супе и додатак добисмо пуну шољицу, па и Гаље нам даде мало кромпира, те ручасмо богато, а и остависмо изгњечени кромпир – шољицу. После ручка би јака дебата око примања јела што старешина, водници и писар примају напред и више. Старешина поднесе оставку а такође и водници, али им се не уважи. Раде простре да спава. Старешина нам постаде неки Дабетић, учитељ. Мене једнако поједини предлажу за водника, али их ућуткујем. Чу се још вест да је поп Крста рекао да се сутра пушта повећи број Црногораца. Неки рекоше да ће то бити тек кроз 10 дана. Са Живком ради скраћења времена играсмо домине. Многима из Подгорице и Никшића дођоше пакети, а Ристу Рунду дође 8 кила дувана.
За вечеру добисмо тарану а пре вечере закрпих кошуљу и чарапе. После вечере одох код Живка и Александра. Због ветра не могосмо шетати те у бараци седесмо и певасмо до 8 и по сати. Ту нам казаше да је Вуков некоме кафеџији рекао: “Скоро ћемо се ових црногорских лопова ослободити.” Ноћ беше хладна са јаким северозападним ветром. Стража је наше бараке ноћас спавала, тек кад је неко у 4 сата оставио отворена врата, стражар је зват али се не јави. Зато јутрос би читава расправа око тога.
18.
И јутрос исто тако јак ветар. За доручак добисмо чај са мало рума а и сладак прилично. После доручка нисмо – због ладнога ветра – никуд шетали. Лека се жали код Живка, што се Гаље неће да потруди да му узајмљени новац врати, али га Живко одби говорећи да се то њега не тиче. Играсмо домине са Живком и прилично прекратисмо време. Јутрос пролази цуксфир кроз бараке, У нашој је много викао за неред, а једног Црногорца и ишамарао.
Пре ручка добисмо по парче бакалара, а за ручак добисмо чорбу од кромпира, а кромпир изгњечисмо и остависмо за сутра.
Писасмо писма у Скопље и Призрен а и карту Стојадину у Митровици. Лека договорио са Мицом да од њега узме овде 1.000 круна а да му у Пећи плати 2000 круна и то телеграфом одмах. Целога дана ветар и хладно.
За вечеру добисмо купус кувани као боршч као и досад и поједосмо три порције. Писасмо поново кум-Ђођи на Цетиње и кући. Живко добио карту у којој му пишу да се у Пећи пакети не примају. Ми добисмо карте сви, а Раде купи још три карте. Чује се, пошто новина нема, да су Руси и Румуни напредовали у Добруџи и заробили 6.800 Турака и Немаца. На Соми потисли Немце за 70 км. Да су, такође, Руси и Румуни у Ердељу напредовапи и заузели извесну велику варош.
Седели смо до 10 сати код Живка и разговарали а са Александром и певали. Јосиф ми даде две цигаре добре од дувана босанског, које беше сам пунио. Хладно је и ветар целе ноћи.
19.
Јутрос за доручак кафа, али доцније но обично, пошто је сахат сада промењен за један сахат доцније. И јутрос хладно и ветар. Причају Србијанци да је стално тако хладно. И зими је мало хладније, али нити је сувомразица, нити се снег може задржавати више од 4-5 дана, него је хладно тако, од ветра, који дува као ово сада. Сунце грану те мало изађосмо у шетњу. Шетасмо по сунцу до ручка, а за ручак добисмо кромпир са по парчетом конзервираног сецаног меса. Супу и месо поједосмо а кромпир изгњечисмо за сутра. Раде писа М. Петровићу у Женеву за пакет. Лека измами 400 круна од Душана на јемство Гаљино. После ручка Раде леже а ја написах неким Турцима карте и одох у шетњу да се сунчам. Онда са Александром изађосмо код кујне поред жице, те се ту на кревету сунчасмо. Онда дођоше Пећанци а и Живко са Чичом. Ту нам Љубо из Никшића прича како му Лека давао признаницу за дуг, како је пред њиме затим плакао и молио га да му нешто дуга опрости, и како му је, напослетку, у пола ноћи послао, по Јову Магрићу, 100 круна и за њих узео признаницу од 500, којом се Љубу био задужио.
Затим нас све части по колачић. Отуда после седења дођосмо у бараку где ради скраћења времена играсмо домине са Живком.
За вечеру добисмо качамак, који бејаше прилично добар, али се газда Лека жаљаше што нема путера и сира те га тако не може, али ипак поједе сав свој део.
После вечере време беше пријатно, те изађосмо у шетњу. Са Радом шетасмо сами до 8 сати и пријатно се разговарали о будућем нашем животу и раду, а нарочито од корисног обделавања земље и гајења свиња и стоке.
У 8 сати пођосмо ка баракама, али ја одох код Живка где мало проћаскасмо насамо, пошто се Александар беше дао у играње карата са друштвом. Кад отуда дођох имадох и шта видети у нашој бараци. На нашем, Гаљином и Лекином кревету поседали неколико наших, а међу њима Велија и Ћазим бег, те расперјанили и пили. За хатар мој што нисам ту био, Лека извади другу флашу рума из корпе те попих неколико гутљаја. Наравно, овде је и Миље имао удела, него кад ја дођох, бејаше у своме кревету, поред њега и Миџа.
После пијанке Лека изјави да је гладан, те му ми дадосмо гњечене кромпире, а и ја са Радом узесмо по залогај леба и парче патлиџана. У 9 сати легосмо. Ноћ беше врло пријатна и прилично топла, те нисмо зебли. А за дивно чудо ноћас нисам излазио да мокрим.
20.
Јутрос јутро такође пријатно са малим поветарцем. За доручак добисмо пасуља те и поред гњечених кромпира, малог парченцета саљотке, поједосмо три порције пасуља.
Синоћ се поново потврдише вести о Добруџи, Ердељу и Соми. Причало се да се враћају сви Србијанци – заробљеници са приватних радова, и шаљу се на државне. Сањао сам оца Кирила и Варсанофија, а и да сам имао пуну шаку дуката, као и да сам био обучен у врло фином оделу и богатом капуту.
Од доручка до ручка страшно смо огладнели. Још пре ручка поједосмо половину леба, а за ручком поједосмо целу порцију дневну леба, те нам за вечеру не остаде, него узесмо од Матеје 10 круна на зајам, да довече купимо лебац. А кромпире изгњечисмо за сутра. Од доручка до ручка време нам беше облачно али не баш хладно, али нам беше дуго и предуго да једва сачекасмо ручак. После ручка куписмо 4 цигаре за 3 гроша и испушисмо две, а затим Раде, по обичају, леже. У 1 сахат поче да пада киша али тиха; затим мало плаховитија, а у 2 сата и неколико минута престаде сасвим, а поче да дува ветар, те се већином сви забисмо по баракама и ту на разне начине кратисмо време, које нам до вечере такође изгледаше дуго.
За вечеру добисмо тарану у коју задробисмо по парче леба, што узајмисмо од Саве Гашића, пошто не могасмо купити. После вечере се такође мало шетасмо. Неки наши Пећани добише од куће карте, а Мија Протић рече да су му упутили и пакет са топлим вешом. У 7 сати позваше старешину у Канцеларију и рекоше му да изабере два најнеодевенија лица, да им се из команде изда одело. Код нас би дебата и бурни разговори око тога да ли да се Јови Магрићу да или не. Ми сви Пећани тражисмо да му се да, а Црногорци тражише за неког свога. Остаде да се реши изјутра. Старешина нам каза још, да ће се у 10 сати издавати новац. Легли смо рано, тј. у 7 и по сати, али је ноћ као пре у 10 сати. Ноћ беше хладна али нисмо зебли тако.
21.
Јутрос као и јуче прозори на бараци нам се знојише од спољне хладноће. За доручак добисмо кафу, прилично зашећерену, у коју задробисмо леба те само то једосмо. Напољу се опажа и доста јака слана. Грану сунце и дан се прилично отопли те изађосмо изван барака да се сунчамо и мало на чистом ваздуху прошетамо. У 10 сати добисмо бакалар по парче, те мало са бакаларом и мало кромпира поједосмо са по парчетом леба што од доручка остависмо. Сава Гашић писа М. Шантрићу и Р. Гашићу те у обадве карте замоли да поруче нашима да нам пишу и да нам упуте ствари. Ове редове пишем на трави сунчајући се испред жице од Србијанског лагера. Турци су синоћ тврдили да ће у границама Албаније бити не само Скопље него и Ниш шта више. Дакле, и на овај начин испољавају свој фанатизам. Данас се и остатак из 32. бараке, који бројаше 10-15 душа, међу којима беху и Александар са Чичом и Живком, пресели у 39. бараку, међу своје остало друштво.
За ручак добисмо чорбу од пасуља, црну као после прања прљавог веша. А од пасуља разне сорте: црног, жутог и белог, коју добисмо по две лажице у пуну шољицу чорбе – голе воде без масти. Сунчајући се видесмо једног сиромашка где по башти сакупљаше и јеђаше некувани пасуљ. Обрст дошао из Беча и пође у фијакеру у официрски лагер. Раденици постојано иду на рад.
Од јутрос се вију заставе у аустриском војничком лагеру. Кажу да је имендан Фрањи Јосифу. Лебац – скупо и пре- скупо за државни новац: 4 круне и 18 гроша, а за лагерски – 7 и по до 8 круна. Због тога не могосмо купити, те узесмо један цео војнички на зајам од Заре Радевића. Једној партији дадоше ноћас новац а рекоше да ће другој да дају сутра. До вечере крписмо са Радом веш Гаљин. За вечеру добисмо тарану по шољицу, и шољицу додатка. Уз то поједосмо још комад леба и парче рибе – бакалара, коју од ручка остависмо. За сутра ипак остависмо мало још гњечених кромпира, После вечере зваше ме Турци да им напишем имена на списку, који им је дат из Команде са 72 редна броја. Пошто бејаше више њих но редних бројева, то нека имена још остадоше незаписата. Ту ме частише са две цигаре дувана. Пошто рекоше да ће сутра тај списак упутити Команди да га он упути Министарству увече, то рачунаху да ће бити ослобођени. Одатле одох у 32. код Живка. Ту се отпоче препирка око стражарења, јер неки не пристајаху да отпочну стражу, која се код њих од неколико времена била прекинула. Чича и Живко нису задовољни са својим местима. А Александар због ларме, те ће тражити да пређу у другу бараку. Расправљаше се и казанско питање, због чега се добија храна слаба, те осуђиваше куваре и помоћнике им, што пуне двојно веће шољице са самим кромпиром и машћу. Пред вече пролетеше и зауставише се три аероплана који дођоше са разних праваца.
Сваког дана се дешавају свађе по баракама, које се завршавају и тучом. Данас се, нпр. добро побили Пљевљаци у половини 26. бараке, а и они у половини 29. А и код Турака не пролазе на миру. Турци су се поново сакупили у једну, тј. 26. бараку. Потврђују се вести за Рушчук, а говори се да је заузета и Плевна. О другим фронтовима немамо никаквих вести.
22.
Јутрос за доручак добисмо пасуља куваног, али тако много да из три шољице покуписмо две лажице зрна од пасуља. Ми поједосмо парче леба са мало гњечених кромпира што од јуче остависмо, а воду покусасмо засољену само због тога да би мало загрејали стомак. Спавали смо прилично добро и нисмо зебли ноћас. Ноћас се у нашој бараци неки Монтенегринци коцкали до после пола ноћи. Новац из депозита примисмо и платисмо Миру, Протићу, Ђорђу Инојчићу и пола Васи Радуловићу. Лебац се никако не може да купи, а нарочито зато што су синоћ неки похватани са лебом. А уловили их на врата која ноћу остају без страже, па је неки од цуксфира нарочито припретио те њих тројицу уловио, одузео им лебац и повео их у затвор. Једнако се води спор између Србијанаца заробљеника и наших Црногораца, а нарочито зато што Србијанци потцењују наш новац. Причаше да су ти исти Србијанци узевши раденике повели и једног попа, па га ставили да чисти нужнике. Турци ће према синоћном списку сигурно бити пуштени пошто им се тај списак тражи према молби коју су пре петнајест дана упутили Министарству у име 72 лица, а коју су потписали њих 14 друга. Време облачно и мала киша. За ручак добисмо купус са мрвицама меса. Миџа Јаскић доби депешу у којој му јављају да му шаљу топли веш.
У нашој бараци су сви унутра због кише. Неки играју, неки се коцкају, а неки се у гомилицама разговарају и претресају разна питања а нарочито о нашем положају у који смо овде живећи запали.
У 3 сата по подне дође један коцкар Цеклињанин те нападе Луку који се коцкаше и узе му карте говорећи да су његове. Лука га поче нападати и тражити му некаквих 20 круна. Зато скочи Миље а за њим и сви ми остали те га узесмо у заштиту.
Кад Лука виде да га сви бранимо, нападе онога и удари га ципелом по глави. Зато му овај одврати ногом у трбух и дохвати нож са стола испред Илије Шантрића који у бараци нађаше, те стаде да се њиме брани против Луке и нас свију осталих. Скочише и Црногорци те га од нас одвратише. А Миље не би лењ, него оде и тужи га Канцеларији. Отуда послаше онога шпијуна Миљана у Никшићку 52. бараку да га зовне; он се не хтеде помаћи. Миљан га поче дизати, као што је навикао, са псовком и бичем, али га онај дохвати, те му разби вилицу и главу на слепом оку. Једва Миљана свог у крви одвојише. Цеклињца ипак некако поведоше, али чим виде да су по њега дошла још три војника са ножевима на пушкама, утече и поче да бежи из бараке у бараку, док га, на послетку, сам цуксфир не дозва. Миљан је у путу још ударао Цеклињца, а и од њега добиваше ударце. Миље оде за њима те код цуксфира, а затим одатле одоше на рапорт код Вукова, а Миљана поведоше у амбуланту да га превију. Кад су били код Вукова, он је почео да виче на Миљана, а Миља је отпустио са речима: “А ти, шта ћеш овде, ајде иди.” Кад се Миље вратио, окупили га Никшићани и почели му пребацивати за поступак, а Стева Јовичевић му припретио са речима: “Познаћеш нас ти, Пећанине Димитријевићу!” Овај изгред даде повода нашима да проведу дуго времена у расправљању ко је крив, те једни дају права једноме а други другоме. Данашњи дан веома досадан. Напољу киша и облачно а у бараци хладно.
За вечеру добисмо куваних кромпира, који одвојисмо од чорбе и изгњечисмо за сутра. Док вечерасмо, дође Живко, те је седео код нас и разговарасмо дуго. Пошто Живко оде, запалисмо свећу те са Гаљом и Матејом такође седосмо и разговарасмо до 9 сати. Придружише нам се Лека а и Вуксан. У 9 сати легосмо и спавасмо добро. Ноћу падаше киша.
23.
Јутрос облачно јутро. За доручак добисмо кафу у коју задробисмо парче леба те поједосмо. После доручка по наређењу из Канцеларије изађосмо и постројисмо се пред бараком, а то исто учинише и остале бараке. Из радничких барака издвојише раденике и упутише на рад. Такође у 52. предвојише неколико и наредише старешини да им попише бројеве и имена. А нама наредише да за један сат не идемо никуд. У 7 и по сати, на позив из Канцеларије, одоше Лука, Миље, Јова Магрин и још два из наше бараке на рапорт пред Вуковим. Вуков позва и све старешине бараке. Вративши се са фронта, пођох код Ђ. Радојковића, кад он доручковаше са швајцарским лебом и сиром који му бејаше послао неки Пејановић, коме је дошла маса пакета са лебом и конзервама разним. Седећи ту, дође Миље па му се приклони те поделише и поједоше и леб и сир. Док они јеђаху баш ми се пуна уста напунише воде. Тек што отуда дођох и седох на кревет дође цуксфир у нашу бараку, те поче преглеђивати по штицама на креветима, те немајући што приметити, прође без ларме, осим што некима побаца одозго кутије од конзерви празне, које чуваху ради примања повишице. Већина из бараке наше оде у шетњу, пошто је због облачине напољу топло, тим пре што нема вегра. Раду предложих да се јави доктору, али он категорички одби. Вуков је рекао старешинама да је срамота и брука што се међу интелигентним баракама, које се бар тако рачунају, односно 39, 37. и 52., дешавају свађе и туче. Још им је рекао да апсолутно макну из главе да Србијанци дошаптавају и шпијуне, напротив, сами Црногорци то чине. А ево како: да би једноме дао капут, дође те прича свашта и на крају: “Е, сад молим, господине, да ми дате капут.” Стигоше некима карте од куће, а Леки од Тоде Марковића, у коме га поздравља Ацке. Вуков је рекао да њих 16 на броју иду те му достављају до ситница шта се по баракама и уопште, по нашем лагеру ради. Саветовао им је да саветују све по својим баракама да се не свађају, да живе на миру, а особито да са Србијанцима живе у слози и братској љубави, јер та неслога и потказивање брат брата довело је све у жицу у којој се налазимо.
По причању Миља, на рапорт их је било око 200 Црногораца, који су се друг на друга жалили, ко за крађу, ко за увреду. Обрст их је све преслушавао стојећи и напољу, и одређивао некога на пет, а некада и на 15 и 20 дана, са вешањем и без њега. А Миља и остале вратио без испита. И Рагип-бег био на рапорту због свађе са неким Зенаљом Њаковцем, која је први тужио и затворио према тужби у затвор. Али га Обрст није ни ословио него све вратио натраг. Турци добили карте из Пећи у којима им јављају да се тамо примају добровољци за војску цара Фрање Јосифа. Турци добили дозволу да поводом бајрама депеширају кућама. За ручак добисмо чорбу од пасуља са врло мало пасуља, коју поједосмо са порцијом јучерашњег купуса. А пре ручка у 10 сати поједосмо по парче леба са гњеченим кромпирима и парченцетом печене саљотке. Пасуљ, пак, нако мало, ипак одвојисмо пола порције за сутра изјутра, пошто иначе имамо за доручак сутра чорбу од пасуља. Данашње саљотке, пак, очистисмо и остависмо да се суше. Гаље и Лека, пак, немајући другог јела, почеше да купују и они да суше и и пеку саљотке, како би, кад им се прохте, имали са чиме да једу лебац.
Напољу време лепо. Сунце греје као усред лета. Тихи западни ветар дува. Спаса Гашић и Инојчић чувају наређане рибе, да се суше и пеку хајвар. Лебац се продаје скупо на грдно, тј. за лагерски новац 10 круна, или га никако и не продају за лагерски новац, а за државни од 4 до 5 круна комад.
Стомак ми препун чорбе од пасуља и купуса, а гладан сам да једнако мислим шта ћу појести. Зато са Радом куписмо бомбоне, и скувасмо кафу. До вечере прође време без особитих догађаја.
За вечеру добисмо качамак од гриза као и обично, али поснији него пре. После вечере шетња по лепом времену, а за тим, по наредби из Канцеларије, попис свију из наше бараке по занимању. Из других барака раздвојише раднички сталеж од чиновника и трговаца и последње преведоше у бараку 52. код никшићких трговаца. Ми идосмо у Канцеларију да молимо да нама, Пећанима, даду засебну бараку, што нам они за сутра обећаше. Чича био у Србијанском лагеру и то по дозволи Вукова, који га је и у кафану повео, и показао му разна одељења, а затим га частио кафом. Чича је цео дан провео тамо. Овамо новина немамо, а Чича прича да ни тамо нема богзна каквих новости.
За време пописивања занимања Вуксан се насмејао Љуби Здравковићу за мех и наковањ, те Љуба поче да виче и да се љути да умало не би завађе. Нама забранише пеглање као стидни рад.
Турци из официрског лагера пређоше, засад, поводом бајрама, овамо у наш лагер, а доцније може да ће и остати.
