име: Светозар
презиме: Хаџић
име оца: Јован
место: Београд, рођен у Ужицу
општина: Београд
година рођења: 1880.
година смрти: 1969.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Јованов син Светозар рођен је 4. јуна 1880. године у Ужицу, где је завршио основну и средњу школу. Војну академију завршио је у најбројнијој XXXII класи питомаца из које су изашле многе познате војне личности, међу којима војводе Вук и Танкосић, мајори Илић и Коста Тодоровић и многи други. Као млад потпоручник распоређен је да служи у Ужичкој Пожеги, а затим у Ужицу где је радио до 1912. године.
У ратовима од 1912. до 1915. године Светозар је учествовао као пешадијски официр увек у првим борбеним редовима и у тим борбама је два пута рањен. Са српском војском 1915. године прешао је Албанију, а када је приспео на Крф и опоравио се, са осталим одабраним српским официрима послат је у Одесу као мајор да учествује у формирању Добровољачког корпуса. Био је командант батаљона у IV пуку Прве српске добровољачке дивизије с којим се храбро борио у Добруџи. Пошто је припадао другој бригади на солунски фронт се вратио после неколико месеци дугог пута преко Владивостока до Солуна. На солунском фронту је поново с добровољцима сада у Југословенској дивизији с којом је у првим борбеним редовима дочекао крај рата.
После првог светског рата службовао је у Југословенској војсци у Зрењанину, Приштини као командант пука, у Марибору и Ваљеву као командант места, у Сарајеву као командант Школе за резервне официре у Сарајеву и Билећу. Од 1937. до 1941. године био је у Београду на положајима помоћника команданта града и управника Интендантске војне академије. Пензионисан је у марту 1941. године у чину бригадног ђенерала.
У другом светском рату учествовао је као командант Дринске дивизијске области са седиштем у Ваљеву. За време рата одбио је да сарађује с окупатором и живео повучено у Београду као пензионер. Поред Карађорђеве звезде са мачевима, Светозар је носио и низ других одличја Србије, Русије, Румуније, и Француске.
Четвртог јануара 1969. године Светозар Хаџић је умро у Београду, а сахрањен је на Новом гробљу.
Светозаров ђак- наредник Петар Јовић није био задовољан фотографијом коју је породица дала јер је желео да његов командант батаљона из Прве српске добровољачке дивизије Светозар Хацић буде леп, са брковима онако како га је он знао из добровољачких дана. Он је желео да се још много што шта дода о људским и војничким квалитетима ђенерала Светозара Хацића, али ће он то свакако учинити у свом другом тому ове едиције чији је он аутор.
