име: Владимир
презиме: Илић
име оца: Миливоје
место: Орашац
општина: Аранђеловац
година рођења: 1896.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
КОЊОВОЦИ
Владимир Илић из Орашца, од оца Миливоја и мајке Милеве. Рођен сам 1896. године. Живео сам више у Аранђеловцу него у свом селу. Био сам ја сирома човек у Орашцу, осто без оца и без мајке. Рано су умрли, једанеста година ми била. Бавио сам се у Аранђеловцу свим и свачим. Стругао сам првом дачице од који су прављене кутије за коломаз па сам после ложио машину, парну, у млин.
РЕГРУТИ СУ КРЕНУТИ
Мобилизација закачи и мене петнајсте године, позвали ме у команду. И одем у Чачак. Из Чачка продужимо у Краљево и после смо отишли за Косовску Митровицу, а одатле у Вучитрн. Само регрути су кренути. У Вучитрну смо се заклели. Петнајс-двајс дана остали смо ту и добили војничко одело све – од преобуке до шињела. Ту смо добили и пушке брзометне, са пет метака.
Из Вучитрна дигну нас за Зајечар – према Бугарима. Ишли смо донекле возом па после пешке тамо по Крајини. Ми смо пешадија, у Шумадинској дивизији.
Дођемо у Криви Вир и ту наша чета улогори се. То је већ октобар месец, ладно време, али без времена из неба. Упутимо се према граници. Развијемо строј и идемо на Бугара. Три дана идемо. Увишла једна њина јединица овамо. Ми на јуриш! Али Бугарин нас сачека и разби. Пође и да нас опкољава. Ми бежи! Враћај се опет у Криви Вир. Ту смо ноћили и ту неки регрути побегоше. Ја сам ноћио у једној кафани. Изгубили смо команду и ови моји се договору те пођемо и ми у бежање. Али један старији војник стао на сред пута и викну:
“Назад! Назад, семе ви јебем кукавичко!” И нас двајестину вратимо се назад. А један Копљарац, мој друг Крста Матијевић, вели:
“Право на њега да идемо!” А тај старији војник далеко је, не видимо има ли чин. Кад опази да ми поново идемо према њему, скочи у врзину и опали неколико метака нама изнад глава. Ми се вратисмо, што да погинемо лудо.
Причало се: “Ете Бугара! Ете Бугара!” И сакупимо се ту, окренемо у повлачење.
И одатле идемо за Параћин па за Косовску Митровицу.
Продужимо у Вучитрн и наставимо даље. У повлачењу стару војску нисмо ни видли, они задржавају фронт. А ми регрути оступамо пред војском. Бегамо.
Оступају и цивили са нама, бежанија. Из Вучитрна сви идемо на југ, за Охрид.
У Охриду смо били, па богами, двајес дана. Спавамо у кафани, ништа не радимо. Јели смо рибу, рибе имало доста, дојела нам се била. Куповали смо рибу за наше паре, уортачимо се нас дванајс што спавамо у тој кафани. А за леба идемо код начелника у Охрид те добијемо. Кад нестане леба, ми променимо униформе, јавимо се опет начелнику, да смо изостали, не зна он да смо ми она иста војска. И да нам опет леба.
Е једнога дана покупе нас све колико је отишло код начелника, заузме се један наредник и потера нас за Битољ. Али у Битољ нисмо ни стигли, нису дали Грци здравима да пређу Грчку, него само болесни, и то мора да бацу пушке. Те се ми вратимо опет у Охрид.
Било је време од Охрида свакојако: и кише и снега.
ДО МОРА И ПРЕКО МОРА
Уђемо у Албанију. Где нас увати ноћ и где нађемо заклонито место ми спавамо. Негде ложимо ватру, а негде не смеш да ложиш јер Арнаути пуцају у нас. Нисмо постављали стражу.
Воде нас подофицири.
Једемо шта има. Ја сам стално носио у џепу шаку-две кукуруза. Преко њива идемо, где још није посечена шаша ми нађемо корен. Крунимо па једемо онако жив. Метнеш у војничку торбицу и газда си.
Кад наиђеш на неку кућу, Арнаутин изнесе пројицу: “Ево, брате, друго нема ништа.” Кестење нам давали кувано и ми смо јели. Нису наплаћивали. Питомо кестење што се једе, ми дотле нисмо за њега ни знали. Пекли смо, и јели. Мало кестења, мало кукуруза, и душа се носи.
Воде имају изворске, поред стаза и поред пута, и добра вода била. Вода нас и пренела, чини ми се, преко Албаније. И гладан човек тражи да пије воду, то сам се ја уверио.
Први пут видо сам човека који је пао на путу и не може даље кад смо били тамо ближе Елбасану. Старији човек, пао у снег и дрхти. Ништа не може да говори, само дрхти и умире. А ми пролазимо поред њега, да му помогнемо не можемо ништа. Идемо даље.
Подофицири нам говорили да се не удаљавамо, да не нападамо на куће, да не тражимо ништа, да не чинимо штету. Тако је и било.
Цокуле ми се поцепале, зебу ноге. Нисам се изуво по недељу дана. Брдовита Албанија. С брда на брдо идемо, невреме бије одозго. Снега било, али танко пао, колико подланица.
Од Елбасана ишли смо за Тирану. Пре Божића стигнемо у то веће место, па одатле има пут за Драч. Те ми све путом до мора.
У Драчу народа и земљи је тешко. А лађа не може да приђе, минирано. Мало смо у Драчу били па некако се упнемо на једну француску лађу. Чамцима се приђе и под оружјем улазимо у лађу. И ту предамо пушке. Стали су готово сви регрути. Кад смо се попели, лађа нас повуче за острво Вид. Ја сам био као вејка, нисам имо више од четрес кила.
На лађи су нам дали леба. Ту на лађи пече, оно маса људи чека, чим га испече, онако вруће дели војски. Грабимо се ко ће пре да узме. Врућ лебац нису сви могли да добију, имало много војске, а кратко се путовало.
Приспемо на Видо. Сачекају нас Французи. Са музиком, са вечером (увече смо стигли). Опрали, очистили нас, све оно вашљиво одело бацили на гомилу и спалили. Добили смо ново, чисто одело.
На острву Вид смо били можбит двајес дана. Храна добра, оскудни смо били само за воду. Неки су конзервом доватали воду, и то нечисту из рупчага у камену, и многи су помрли од нечисте воде. Поред тифуса и изгладнелости помрли су још и од хране, нису смели да се одма наједу. Одемо на обалу па мало даље од мора закопамо у песак пола метра дубоко и ону воду што се накупи можеш да пијеш, није толико слана. Били постављени шатори, сгража, све по војнички. Пушке смо стављали у шошке, поред пушака пожарни.
Умирало се на острву Вид накрпат. Кад више није било земље да прими мртве, сарањивали и – у море. Бацали у море. Српске војнике.
Са острва вид за Бизерт лекари су одређивали ко ће да иде. И мене прегледо лекар. Погледо ме и одвојио на страну. Да сам осто још чини ми се два дана, не би био жив.
Француском лађом опет се превозимо, дошла у пристаниште. Сећам се кад сам ушо у лађу и сместио се у кревет, оно кревет чист, бело све, покривач добар. И сећам се кад су дошли лекари код мога кревета да су рекли само: “Много изнурен”, за мене рекли. Нисам мого ни да једем, био сам потпуно ослабио, дошло до смрти. Ја сам стално у кревету док лађа иде за Бизерт, зато и не знам колико је дана и ноћи путовала. Болесан толико да нисам мого ни да седим, само лежим. Долазе француски болничари, дају ми чај и лекове.
У Бизерти дочеко нас народ на обали. Ушли смо у камионе, а са свију страна бацају нам цвеће, леба, бомбоне… Било пуно камиона. Народ је добар. Тај народ.
Камиони нас одвезли у касарне, у самој Бизерти касарне биле. Ту се сместимо, после се то преуреди, као болница буде.
Долазила наша лекарска комисија, српска, у ту болницу, кад је прошло неко време. И ко је прездравио а неспособан, имало логор на два-три километра одатле, иде у логор. Тамо су били старци, и који није способан за војску – они одвојено: ћопави и неспособни. Нису ништа радили.
Ја сам још боравио у болници, пошто ме лекар одвојио за другу комисију, можбит десет дана останем још.
Друга комисија дође и ослободи ме за неборца. Осто сам још у тој болници, богами, читави два месеца. То је девесто шеснајста година.
Кад сам се опоравио добро, пребаце ме у логор де се уче регрути, Али ми смо ослобођени за неборце, па нас нису ни учили. Они други, они здрави се уче. Врше ратну службу.
САНИТЕТСКИ КОЊОВОДАЦ
После два месеца, баш на моју славу, на Светог Илију летњег, кренути смо на фронт за Солун. То је август месец. Пре подне. Отпраћа нас народ.
Крене лађа за Солун, за фронт, поново у Средоземно море. Ту велику лађу пуну војске прати четири ратни брода. Једни иду напред, други позади. Штиту нас од сумарена.
У путу од Бизерте до Солуна излазимо горе на лађу. Све вода око нас, два дана-три, нигде не види се обала.
Пуши лађа. Седимо, лежимо де је ко уватио место. Добили смо печурке, одма опасали на себе. Сви. Тако су претпостављали: ако се лађа потопи, те печурке нас ће да спасу. Истина, лађа стаде на једном месту, приметили су нешто сумњиво у води. Па опет стајала два пута, али ништа нас није сметало.
У Солун кад смо стигли сачекала нас наша војска. Само прођемо кроза Солун и улогоримо се у једно поље.
Ту се правио распоред за фронт. Ја сам одрђен у Тимочку дивизију. Који није способан за борца, он је коњоводац: преноси рањенике са фронта за болницу. И ја сам тај био. Санитетски коњовоци – тако смо се звали.
Пешке одемо на Ветеркоп, ту је станица. Мали воз одатле вози нас до близу фронта. Сиђемо, па одатле опет пешке на планину Кожуф. То је брдо једно, много веће од Букуље.
Ми смо ниже фронта, има ко логор, ту спавамо. Нисмо у рову. Више од три километра смо далеко од ровова и фронта, у селу Слатина.
Рањене војнике доносе до превијалишта, то је повише нас, одма иза фронта. Он јави телефоном па ми идемо. Ми рањеника примимо код буланте доле па одатле, кад га лепо превију, натоваримо на коња или мазгу и водимо у болницу неколико километара даље.
Обично су биле мазге. На њима и са једне и са друге стране угођено као столица, и ми посадимо у те столице рањенике. Ако може да седи – може, ако не може ми га превеземо мало да се држи. Једна мазга у стању је да носи два рањеника. А кад је један, онда са друге стране седне коњоводац. И управља. Кад су двојица рањеника, онда коњоводац иде напред. Тако носимо три-четири километра и предамо га у болницу. Болничар потпише да је рањеник примљен и ми се вратимо натраг.
Ако нас увати ноћ, ја сам више пута ноћио у селу. Грчко село. Заноћим негде поред пута, имало као бараке. Топло време било. Навијем узду на руку да кад заспим мазга не побегне. Мазга лепо зна и кад упази да си заспо, она оде. Кад се пробудим, у свануће, седи озгор на седло и не брини, мазга сама зна логор, иде правац тамо, не мораш да управљаш. Пусти је ти, сама зна одакле је дошла, докле је стигла и куд се враћа.
НИКОМ НИСАМ ПРИЧО
И ово да испричам, што до сад ником нисам причо. Казато да ћутим.
Носио сам једне ноћи тешког рањеника, наредника, мислим да је био Рудничанин родом. Привежем га лепо за носиљку, седнем ја са друге стране и ајд полако. Сјесенило се било, ноћ, али видно. Прођемо пола пута и више, све лепо. Чујем наредника само како тешко дија и помало јечи. Кад одједном – крр! – пуче пиштољ. Мазга утрупац, ја полетим на колена, на руке, на главу. И дигнем се полако, мазга стала тамо мало даље. Приђем, погледам рањеника. Он мртав! Убио се сам. Мора да је у копорану држо пиштољ, ништа нисам био преметио. Привежем га чвршће онако мртвог, однесем у буланту. И испричам шта се десило.
“Чекни дер мало пред шатором”, вели онај главни доктор, мајор по чину. Кад прође неко време, изиђе он и вели: “Ништа ти ниси крив. Наредник је био јунак. Са таквим ранама мучно да би живео два-три дана. А ти, војниче, ником ништа не говори. Иди и ради свој посао.”
Прошло то како је прошло, задржаше ону мазгу, неко време она да не иде. Дадоше ми једног мирног и трапавог коња, а ко земља јак.
Лепо смо ишли једно месец дана док се не окиша време. И, једне ноћи идемо ми. А кишетина цели божји дан квасила, кад станеш на маовину и на камен, врат да скршиш. Опет носим ја рањеника, ноге му стегнуте завојима, а нема ништа по телу, није га гор закачило. И шта ће те ноћи да буде? Спотаче се коњ, оклизну се, некако заглави ногу у неке стене и само чучну. Готово, сломио ногу. Шта ћу сад? Срећом, било две куће у близини, грчки сељаци. Гори лампа у једној. Ја узнем оног рањеника на раме, као џак жита кад носиш, и ајде, ајде – узбрдица мало, али донесем до куће онога Грка што му светли прозор. Изиђе он:
“Која мука?”
Ја му причам и рукама, показујем рањеника, коњ пао и тако то.Он ми човек одма поможе, привати рањеника и унесемо га у кућу. Тамо имају мало дете па гори лампа. Сместимо рањеника у кревет, греју му они неко млеко, а ја одем пешке до логора. Дадоше ми ону исту мазгу. Те однесем и тога рањеника.
Иначе, није ми се десило да ми рањеник умре на мазги докле га преносим.
Преносио сам ја тешког рањеника па га стоварим на два-три места, де нађем људе да ми помогну. Не може да издржи у седлу, тражи да се мало одмори. Наиђем на цивиле, Грке, замолим, они ми помогну, па се он мало одмори. Грк чека да се тај рањеник одмори, нуди му грожђе из своје котарице, па ми помогне да га вратим на мазгу те идемо даље.
Неки рањеник кука, мора да кука, обично онај који је рањен у тело, а ови што су у ногу или руку, они ћуте.
То је део фронта према Бугарима. Честе су биле борбе, пуцњава се стално чује, али понекад ојача и ми знамо – има да стижу рањеници.
Ми коњовоци имамо командира, али са нама је управљо поднаредник Живко Луковић, добар човек, био родом из Белосаваца. Он је одређиво кад ће ко да иде. Живко био старији по годинама од нас.
Зато што смо позадина, ми смо близу кујне. У селу. То село велико ко Орашац. Добије војска горе са фронта одмор и онда сиђе у село, окупа се, опере преобуку, прође мало и тако то.
Села су грчка, али има и турска, негде више Турака него Грка. Куповали смо вино, поморанџе, лимун, поврће… Примали смо нешто плате у динарима српским.
ЈЕЛ’ ПОЗНАЈЕТЕ ВИ МЕНЕ?
Имало и коцке међу коморџијама. Игро сам и ја ајнца. Де седнемо, ту се одма коцкамо.
Тако, једном, чували смо коње у пољу и коцкали се. А наиђе пуковник један, ми га видимо на двајестак метара, али седимо. Нико не устаје да га поздрави, само што смо карте сакрили. И он пита:
“Из које сте јединице?”
Ми кажемо лепо из које смо јединице и устанемо. Пуковник био командант Тимочке дивизије.
“Је л’ познајете ви мене? А зашто се нисте дигли да поздравите?”
И јави – командиру у селу што нам био главни, те нас казни петнајс дана сваку ноћ да дежураш.
Преко дана чувамо коње по грчким и турским ливадама да пасу. (Преко зиме једу сено). Буне се сељаци, али шта им вреди: војска ко војска. Имали су они и користи од нас, продавали су нам воће, поврће. Срби имају ретке прсте – не могу динар да задржу. Продавали смо и ми њима, Турцима, лој, следовање. У гуке као песнице, воловски лој, они не једу мас.
Ми смо баш у самом селу Слатина, најдуже смо ту остали.
Могло је да се купи коњак и дуван, а добивали смо и француске цигаре, оне су дугачке двајес сантиметара. Пушили смо у лулу кад нема папира. Сви пушачи су имали луле.
Дуван и коњак кад купимо од цивила пошаљемо на фронт по коморџијама и мало више наплатимо. Трговало се читаво.
Мој брат од стрица био у Дринској дивизији, они су на Кајмакчалану, Тихомир Илић, он је био поднаредник. (Добро поље се звало то место). Ишо сам двапут да га видим.
И ми смо мењали место, били смо највише на Кожуфу, па иза Ветерника и Доброг поља. Ту су све били положаји.
Више је било мазги него коња. Мазга није послушна, вуче се, не да се упрегнути у кола. Кад је товариш, она се чивта. Јака, јак ко мазга – што се каже. Удари па пребије војнику ногу. Морали смо да будемо на опрези са мазгама. А коњи су друго.
Имало и поткивача.
Било нас је мало и није имо времена нико да иде у Солун, да се удаљава. То је далеко ко од Београда до Аранђеловца.
Коњовоци што су са мном маом Тимочани. Лепо смо живели. Све старији људи, ја сам био понајмлађи. Сваки се бринуо за кућу. Ја сам код куће, у Орашцу, оставио три сестре: Косана, Ангелина и Катарина. Све су млађе од мене. Бригу о мојим сестрама водио је наш стриц Светозар, исто је водио бригу и о мени. Нисам био ожењен. Писо сам са фронта писмо преко Црвеног крста. И добијао писма: писале ми сестре да су живе и здраве и како је у селу.
Ми смо месец дана раније знали кад ће пробој, нама је речено. Јер вучено је оздо, муниција и остало, и то све женске вукле оним моторима. У аутима малим. Само брише узбрдо. Енглескиње, и оне су биле шофери. Видимо да се нешто спрема.
Крене наша војска у пробој фронта, кренули смо и ми. И ми смо се спремали овамо у позадини: кад пођу они напред, и ми за њима. Кренуо фронт ујутру, око подне кренемо и ми. И нигде ји нисмо стигли. Много брзо су ишли.
Дошли смо до Битоља, па од Битоља овамо уватимо за Скопље. Па из Скопља редом, и стигнемо у Чачак. Па из Чачка мене командир пусти кући, пре свију, зна он да морам о три сестре да се старам.
Из Чачка у Аранђеловац пешке сам дошо. И одатле право кући у Орашац.
Ја у војничком оделу, а стиго сам у заранке и сестре ме нису познале. Није ме познала ниједна. Сео сам пред кућу, на клупицу под липом, седим. А једна сестра ми рече:
“Па ајде”, каже, “војниче, у кућу.” Мислила да сам ја неки војник овако други. Пошто сам проговорио, познаде ме, звала ме Влајко:
“Јеси л’ ти, Влајко? Јеси л’ ти, брате?”
Више пута сањам да сам у рату и све се са мазгом и рањеницима мучим. Мазга тврдоглава животиња, али и њу човек сумоше, а рат је нешто ван памети, да га никад не узмеш у уста.
