име: Милорад
презиме: Ивановић
име оца: Станко
место: Уб
општина: Уб
година рођења: 1875.
година смрти:
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Ивановић С. Милорад, официр – пешадијски пуковник (Уб, 6. X 1875 – ?, после 1927).
Отац Станко, арендатор (закупац) ваљевске кланице.
По завршетку основне школе и шест разреда гимназије са XXVIII класом 1895. године, ступио је у НШ ВА. У чин пешадијског потпоручника произведен је 1898. године. Седам година касније постао је капетан II класе а 1913. године мајор. Чин пешадијског пуковника добио је 1922. године.
Учествовао је у свим ратовима од 1912. до 1918. године. У I балканском рату био је командир чете у XII пешадијском пуку и командант батаљона у V пешадијском пуку I позива Народне војске. Током Српско-бугарског рата био је помоћник команданта Крушевачке окружне команде. За време I светског рата био је: командант батаљона XII пешадијског пука II позива Народне војске; командант батаљона у IV пешадијском пуку; командант батаљона у III заробљеничком пуку Немачком и командант V заробљеничког пука Аустријског.
У својој радној каријери, у миру и рату бивао је: водник, командир вода у V и XVII пешадијском пуку у Ваљеву, командир чете у XIX и XI пешадијском пуку у Крагујевцу, на служби у XII пуковској окружној команди у Крушевцу, командант батаљона, помоћник команданта батаљона и окружне команде, командант пука. После рата био је на служби у Крушевачкој окружној команди и командант Пљеваљске окружне команде, на служби у команди места у Сарајеву и на служби у штабу команде II армијске области, где је 1927. године пензионисан и преведен у резерву.
За допринос у миру и рату одликован је: Сребрном медаљом за хра- брост; Златном медаљом за храброст (два пута), пољским орденом Virtutu Militari V реда и официрским орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда. О добијању овог одликовања објављен је указ ФАО бр. 9 780.
Према неким непотврђеним подацима, априла 1941. године мобилисан је у бившу југословенску краљевску војску и отишао на фронт. После краћег отпора је заробљен и одведен у заробљеништво одакле се није вратио.
Био је ожењен Јеленом Балтић и имао кћи Јелену и синове Николу, Милана и Љубомира.
