име: Милован
презиме: Ивановић
име оца: Стеван
место: Крагујевац
општина: Крагујевац
година рођења: 1874.
година смрти: 1924.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Пешадијски пуковник Милован Ивановић рођен је у Крагујевцу 30. јуна 1874. године од оца Стевана Ивановића кафеџије званог Тробрк, родом из Босне и мајке Јелене родом из Крагујевца. Основну школу и шест разреда гимназије завршио је у свом месту рођења, а 1892. године са XXV класом питомаца ступио је у нижу школу Војне академије. По завршетку академије 1905. године произведен је у чин потпоручника. Чин пуковника је добио првог октобра 1915. године. Умро је 5. априла 1924. године у Београду.
Поводом смрти ратног команданта дванаестог пука Шумадијске дивизије Милована С. Ивановића „Ратник“ је у некрологу поводом његове смрти објавио његову ширу биографију, па за ову књигу преносимо делове те биографије:
„Био је тих, скроман, искрен и добар друг, а као старешина строг, правичан и уредан; службу је вршио савесно, са вољом и са пуно љубави, зашта је 1901. год. одликован медаљом за војничке врлине. Као млад официр радио је у Народној одбрани и ту је се видно истакао у спреми наше омладине за нашу праведну националну ствар у Старој Србији и Маћедонији. Његово је име добро познато свим четницима, јер је био њихов први организатор и васпитач. У ратовима за ослобођење и уједињење активно је учествовао и истакао се као храбар, хладнокрван и оштроуман командант и старешина, о чему сведоче ове анегдотице из његовог командовања 12. пешадијским пуком I позива у 1914. години: :
1) Од 6. септембра до 17. октобра био је у борбама у Мачви код села Табановића са својим пуком. Једнога дана добио је наређење од команланта Шумадијске дивизије I позива да провери, да ли су још исте непријатељске јединице према његовом пуку. Он долази на једну врло оштроумну идеју: да створи борна кола и да се помоћу њих приближи непријатељу с намером, да се довуку непријатељски рањени и погинули војници, који су се налазили између наших и непријатељских ровова, те да би се исказом рањеника, њиховом униформом и забелешкама погинулих тачно утврдиле непријатељске јединице пред фронтом пука. С тога је наредио, да се из околних села прикупе бурад, да се напуне камењем и помоћу утврђених рукуница на данцима, да се у први сумрак гурају напред. И заиста, непријатељ нашим војницима није могао ништа, а одређени су војници успели извршити дати им задатак.
2) Другом приликом је хтео да преплаши непријатеља лажним нападом и јуришем. Наредио је да се нађу и похватају сви пси у напуштеним селима и доведу у наше ровове. У току ноћи да се псима повежу за репове канте и на дати знак пси са кантама избаце ка непријатељу са громогласним узвиком „ура“ свих војника целог пука у циљу лажног јуриша на непријатеља. Пси су полетели ка непријатељу, а непријатељ је, не знајући шта је у ствари, отворио паклену артиљеријску, митраљеску и пушчану ватру, која је трајала читав час и више. Међутим он је наредио да наши војници не опале ни једног метка.
3) Приликом нашег повлачења из Мачве ноћу 30-31. октобра наредио је, да се у рововима маркирају пушке са парчетом дрвета, те тако Аустријанци нису до зоре осетили наше повлачење, већ су тек тад извршили јурише на празне ровове.
4) Ноћу 29-30. новембра лично је био предузео све мере, да се извуку топови а муниција пренесе на рукама пешака. За читав час топ није могао прећи 500 метара због великог блата. Овако је рађено све до Аранђеловца. Пешаци су тада говорили: „носим бонбоне за Швабу“, кад су их пролазници питали: „шта то носите?“ Тако исто био је поступио и 13. септембра, кад се одступало из Срема. Око 20 часова код понтонског моста код Новог Села била је нагомилана артилерија, комора, возови и трупе. Киша је до 22 часа ометала прелаз. Покојни Милован са још неколико старијих виших официра лично су регулисали прелаз са револверима у руци до два часа изјутра. Због силног блата и нагомиланости мост је три пута кварен и оправљан. Морао се топ по топ пешацима превлачити преко моста. И успело се пожртвовањем његовим да се све на време и у реду изврши. Ето, такав је био у служби и у борби пок. Милован, па и у свима осталим приликама: предузимљив, пун духа и неуморан.
О мобилизацији 17. септембра 1912. одређен је за команданта батаљона у 12. пешадијском пуку II позива Шумадијске дивизије. По извршеној мобилизацији, Шумадијска дивизија II позива концентрисала се у долини реке Ибра у околини варошице Рашке и ушла у састав Ибарске војске. Ова је завршила своју концентрацију 3. октобра, а ужу концентрацију 5. октобра северно од те варошице. Оперисала је у правцу Новог Пазара и операције је отпочела 6. октобра ујутру прешавши границу у три колоне, 9. октобра био је концентрични напад код Ђурђевих Ступова, које је Ибарска војска заузела после једнодневне крваве борбе. У овој се борби пок. Милован одликовао својим јунаштвом, самопрегоревањем и умешношћу, те је за тај рад одликован златном медаљом за храброст.
Почетак рата са Бугарима 17. јула 1913. затекао га је као заступника команданта 12. пешадијског пука II позива на положајима код Књажевца и Зајечара. У јулу исте године био је упућен са својим пуком у састав III армије и узео је видна учешћа у борбама на планини Пљачкавици код Штипа, караули Обозни и Грленским положајима код Царевог Села. За осведочену храброст и постигнуте успехе одликован је ратним орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда…
Даље се у биографији наводе подаци о учешћу његове јединице у угушивању Албанске побуне и о првим данима мобилизације српске војске против Аустро-Угарске када се Милован затекао на положају команданта дванаестог пешадијског пука Цара Лазара у Дебру. Даље се говори о борбама на граничним рекама и церској бици па се биографија наставља…
„После пребацивања аустријских трупа преко Дрине и Саве, а на захтев Руског цара почеле су припреме за офанзиву у Срем. У том циљу наређено је да Прва армија ноћу 5-6. септембра изврши прелаз Саве између Подгоричке Аде и Скеле код Обреновца. Милован је са дванаестим пуком имао извршити код С.М. Дубоко помоћу пет дереглија шестог септембра у 1 час. Пребацивање је отпочело тачно на време без икакве сметње тако да је у 5,30 часова био пребачен цео пук. Непријатељ се био утврдио на Забрану Купинове греде. На њега је непријатељ наишао у 7,15 часова. Милован је преузео напад и потиснуо га. У 10,45 часова Милован је са Дванаестим пуком и двема батеријама образовао леву дивизијску колону са правцем кретања ка Витојевцу. До мрака је заузео сав шумовити предео до Витојевца као и само село. 7. 8. и 9. септембра су утврђени и заузети положаји. Десетог септембра је Милован заузео село Грабовци а 11. је нападао село Хртковин. заузео га до подне и продужио напад на село Јарак, али га до мрака није могао заузети због јаког непријатељског отпора. Када је пао мрак Милован је преузео тај напад поново. Кренуо је два батаљона са бомбашким одељењима, који су у једном налету упали у непријатељске ровове, створили панику и око 19,30 часова Јарак је био у његовим рукама. Дванаестог септембра је прекинута даља офанзива због тешког стања код Крупња извлачењем Дунавске дивизије првог позива и упућивањем ка Крупњу. У 10,30 часова наређено је повлачење и Шумадијске дивизије првог позива из Срема које је отпочело око 20 часова. 13. септембра је последњи дан операција у Срему.
Седамнаестог септембра је непријатељ поново прешао Саву код Јарка и Дреновачке аде а 18. септембра је Шумадијска дивизија првог позива дошла у Јевремовац где је у 23,30 часова издата заповест за напад. Њену десну нападну колону образовао је Милован са Дванаестим пешадијским пуком, трима пољским батеријама, четом пионира и водом болничара са задатком, да пође из свог бивака 19. септембра у 4 часа па ће се на десној обали језера развити за напад. Деветнаестог септембра у четири часа одред Милованов се кренуо и око десет часова је подилазио селу Табановићу. У 15 часова је његова колона већ била развијена да би одбила напад непријатеља… Напад на Причиновић био је енергичан али је непријатељ давао снажан отпор и после извршена два јуриша није се могао из села потерати. Заноћило се у борбеном распореду на стопедесет до триста метара од непријатеља и предузело утврђивање положаја. Преко ноћи је било пушкарања. Двадесетог септембра у 8 часова колона потпуковника Ивановића држала је исте положаје. Борба која се готово преко целе ноћи водила продужена је и тога дана. Непријатељ је дејствовао и артиљеријом са монитора. Борбе су биле без резултата… Тако се наставило све до 30. октобра када је пала одлука команданта Друге армије да се повуче на утврђени церски положај. За време рововске војне Аустријанци су се били приближили до на сто метара помоћу приближница пред дванаестим пешадијским пуком није се имало могућности да им се то спречи јер артиљерија није имала разорна зрна, а пешадија бацача бомби. У току ноћи Милован се повукао са одредом на Јевремовац, наредив да се пушке у пушкарницама маркирају парчадима дрва. Затим је добио наређење за одступање и да заузме положај на десној обали реке Власенице. Милован је заузео и посео свој положај али је одмах добио наређење да свој одред крене правцем Бањани – Уб, и да поседне положаје од Уба до Провалије… Ипак је Милованов одред остао на месту и одбио све нападе. 28. новембра су Обреновачки одред и ојачана Коњичка дивизија напали непријатеља на Степојевачким положајима у циљу да га пребаце преко Колубаре. Дванаести пешадијски пук је врло енергично и успешно потпомогао напад. После тога Друга армија се повукла на позадњу линију Медведњак а дванаести пук повучен у дивизијску резерву.
… Милован је одређен у леву нападну колону са задатком да овлада положајем Ненадовац – Дражановац. Потискујући непријатеља подишао је „Погледу“ у мрак и извршио јуриш и заузео предње непријатељске ровове. 13. децембра око 6 часова заузео је без отпора поглед, који је одмах почео утврђивати. У осам часова кренуло се даље и око 9,30 часова прешао Врановачку косу, продужујући покрет ка Ненадовцу који је прешао око подне и око 14 часова избио на Радионицу. У 14 часова добио је наређење да са Дванаестим пуком гони правцем: Петров гроб – Дедиње. Око 15 часова заузео је Петров гроб и продужио гоњење. Због отпора Аустријанаца заноћио је у Орловцу а 14. децембра зором продужио је гоњење десном обалом Топчидерске реке и око 10 часова је избио на Стрижевицу а са побочницом у Село Кнежевац. Артиљеријом са Стрижевице отпочео је дејство против Кнежевачких кречана где је непријатељ давао снажан отпор. Он је држао положај Миљаковац – Раковачки барутни магацин – Јајинци. Наступање је било спорије због јаког отпора непријатељских трупа које су сваку косу и село користиле за одбрану, а нарочито због јаког бочног дејства непријатељске артиљерије са Торлака. У 15 часова се развила огорчена борба око Раковичких барутних магацина. Милован је преузео јуриш и после огорчене борбе бомбама заузео је тај магацин који је био јако утврђен и косу северно па се ту зауставио по наређењу да се добро утврди и да се ватре апсолутно не ложе, с тим да је опреза што јача, како би се сваки непријатељски покушај снажно одбио. Петнаестог децембра је продужено гоњење али је непријатељ већ био евакуисао Београд и десну обалу Саве. У 19,30 часова избио је са дванаестим пуком на Дедиње и на Топчидерско брдо и са пуком и двема батеријама образовао предстражу Шумадијске дивизије првог позива. Заплењено је много кола, пртљага, ратног материјала и тако даље. На путу позади монопола остала су два дугачка топа и три хаубице. Заузећем Београда завршен је величанствени период у нашим операцијама са Аустроугарском у коме је и покојни Милован имао својих великих заслуга. За осведочену личну храброст на бојном пољу и стечене заслуге у рату 1914. године одликован је Карађорђевом звездом са мачевима трећег реда…“
Даље се у биографији у „Ратнику“ наводе појединости у одбрамбеним борбама 1915. године и о одступању преко Албаније.
Биографија се завршава следећим текстом:
„Заморен и изнурен непрекидним даноноћним борбама и страшним одступањем кроз беспутну Албанију, био је у марту 1916. године смењен са дужности команданта Дванаестог пешадијског пука и одређен 23. истог месеца за судију Војног суда за официре у штабу врховне команде.
За показану храброст и пожртвовање и заслуге стечене у операцијама 1915. године одликован је ратним орденом Белог орла са мачевима трећег степена и руским орденом Светог Станислава трећег степена.
Јунак са Мачве и Годомина, који је у свим ратовима од 1912. до 1916. године стотинама пута излагао свој живот за част и славу краља и отаџбине без икаквих себичних претензија на помпу, умро је тихо и нечујно, као и сви остали јунаци нашег храброг народа.“
