Ивановић Стеван

Иво, јави се. Ти немаш ни жене ни деце. За тобом нема ко закукати. У себи мислим: има их у Семегњеву доста који ће заплакати за сином и братом.

Петнаестог новембра 1914. године, Богољуб Васиљевић је са својим командиром и још неколико војника био у патроли на левој обали Колубаре, у Великом Пољу. Ту је, у сукобу са непријатељем који је надирао ка Колубари, тешко рањен његов командир.

У овом критичном моменту нисам се збунио, већ знајући нешто од мађарског језика викнем из свег гласа „ђера иде“ што би на српском значило хајде овамо.