име: Милојко
презиме: Јанковић
име оца: Божидар
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1884.
година смрти: 1973.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Јанковић Б. Милојко, официр – армијски генерал, уредник (Београд, 1. IV 1884 – Београд, 11. IV 1973).
Отац Божидар, био генерал и министар, а мајка Станка из београдске породице Ковачевић.
Шести разред гимнзије завршио у Зајечару, а Нижу и Вишу школу Војне академије у Београду. Током 1910. године био на стажу у Француској, а десет година касније завршио и генералштабне припреме.
Официрску каријеру започео је као командир вода у Коњичкој дивизији. У балканским ратовима и после њих био коман- дир III ескадрона III коњичког пука. У Првом светском рату ордонанс у Штабу I армије а од 1915. до 1916. командир III ескадрона Дринског коњичког пука. Потом био помоћник начелника Штаба Прве српске добровољачке дивизије у Русији до 1918. године, па помоћник начелника и начелник штаба Коњичке дивизије 1918-1920. године.
После рата као потпуковник био је помоћник начелника и начелник Штаба Осјечке дивизијске области. Од 1923. до 1925. године био војни изасланик у Атини а потом командант ХЦУ1 пешадијског пука и шеф Оперативног одсека Одељења за ваздухопловство Министарства војске и морнарице, па в.д. начелника и начелник Наставног одељења Генералштаба.
Током 1929. постао је бригадни генерал а две године касније в. д. команданта Моравске дивизијске области. Следеће године постављен је за помоћника команданта Ваздухопловства, а 1933. године произведен је за дивизијског генерала. На положају помоћника команданта Ваздухопловства остао је до 1938. године, а следеће године постао је армијски генерал. Од 1938. до 1940. био је в. д. команданта а потом и командант Приморске дивизијске области до заробљавања 1941. године.
Заробљен је и одведен у италијанско заробљеништво. Побегавши из логора крио се од 1943. године у околини Рима. Савезници су га упутили у Југословенску војску на Средњем истоку (1944), где му је Шубашић понудио положај министра војске и морнарице, али га је одбио. Враћен је у Београд 1945. и пензионисан 1946. године.
Бавио се писаном речју. Био је сарадник и уредник више војних часописа, међу којима и Ратника. Написао је предговоре за поједине књиге из ваздухопловства и др.
Оженио се Видосавом, ћерком Крстића, трговца из Кичева, Имали су: кћи Олгу, дипломираног физичара-хемичара и сина Божидара, архитекту. Живели су у Земуну.
Добитник је више домаћих и страних одликовања и других признања. Одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV степена, Орденом белог орла са мачевима III и IV степена, Орденом Карађорђеве звезде III и IV степена, Орденом југословенске круне III степена, Орденом Светог Саве I, II и III степена, Златном медаљом за храброст и бројним другим медаљама и споменицама. Такође је одликован са девет иностраних одликовања.
Носилац је почасног извиђачког звања.
