име: Милоје
презиме: Јелесијевић
име оца: В.
место: Влакча
општина: Топола
година рођења: 1876.
година смрти: 1938.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Јелесијевић В. Милоје, бригадни генерал, професор, војни писац (Влакча, Топола, 15. III 1876 – Београд, 21. V 1938).
После шест разреда гимназије у Крагујевцу као питомац XXIX класе завршио је НШ ВА. Почео је радити као командир вода у XX пешадијском пуку, а 1904, постао је командир чете у XIV пуку. Две године касније постао је топограф у Географском одељењу Генералштаба.
Балканске ратове започео је као капетан I класе и био командир II чете II батаљона у V прекобројном пуку у Ибарској војсци и топограф III армије. Већ 1913. унапређен је у чин мајора и постао командант I батаљона I пешадијског пука I позива. Од почетка I светског рата до марта 1916. био је командант II батаљона V пешадијског пука II позива. Касније је био командант Присјанског па Источког одреда, помоћник команданта III пешадијског пука, два пута заступник команданта II пешадијског пука и командант I пешадијског пука. Потом је био командант XIII пешадијског пука.
Био је врло храбар, умешан, присебан, предузимљив и енергичан старешина у свим борбама: код Лознице, Крупња, на Ади Курјачици, а нарочито на Баставском брду, где је непријатељ сломљен отпором пука и приморан на одступање. Затим у свим борбама на Гучеву од 11. септембра до 22. новембра 1914. године, а нарочито на коти 708. Нарочито се истакао као командант тог пододсека у одбијању напада 1, 2. и 3. октобра текуће године у којима је непријатељ одбијен са огромним губицима, напослетку у четвородневном нападу на Кик од 20. до 23. новембра 1914. године где је непријатељски отпор дефинитивно сломљен и натеран у одступање. Приликом гоњења непријатеља од 24. октобра до 2. децембра посебно се показао приликом успешног ноћног напада 25/26 новембра на Човку, затим у нападу на Петров гроб имао је видну улогу да сломи задњи отпор непријатељских заштитних делова.
Пуковник је постао 1920, а бригадни генерал 1925. године. Након окончања ратних сукоба бивао је: командант Далматинских трупа до фебруара 1919. године, па командант XXXIII пешадијског пука, Јадранске па Дринске пешадијске бригаде, помоћник команданта Дринске дивизијске области и редовни професор предмета Ратна служба и Служба веза на НШ ВА. Од 1928. до смрти био је в. д. начелника Историјског одељења ГШ.
Од 1907. био је ожењен Љубицом, кћерком Боже Драгићевића, окружног ветеринара из Ниша. Имао је сина Мирослава, који је умро као беба, и кћери Љубицу и Оливеру. Био је један од оснивача Удружења Влакчана у Београду.
Више година сарађивао је у војном часопису Ратник и Документима о учитељском националном раду у прошлости. Био је један од руководилаца на изради зборника документа Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца I -XXXI (1924-1939) и др.
