име: Михаило
презиме: Јеремић
име оца: Живко
место: Горњи Мушић
општина: Мионица
година рођења: 1878.
година смрти: 1943.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Јеремић Ж. Михаило, земљорадник, резервни поднаредник (Горњи Мушић, Мионица, 8. IX 1878 – Горњи Мушић, 27. I 1943).
Потиче из велике и угледне сеоске породице из које је у Први светски рат пошло десет бораца, а вратила се половина. Отац Живко, вишегодишњи председник доњотопличке општине и народни посланик, а мајка Тодора, домаћица, рођена сестра војводе Живојина Мишића.
Основну школу завршио је у Боговађи, где му је отац био старатељ. Стални кадар служио је у II ескадрону Краљеве гарде у Београду. И по завршетку војног рока настанио се у родном месту и продужио бављење старим прадедовским пословима.
У балканским и Првом светском рату борио се као резервни поднаредник у оквиру I ескадрона Дринског коњичког пука. Био је веома храбар, спретан и пожртвован, па је више пута и рањаван. После рањавања у десно раме, 27. августа 1914. године, није се довољно лечио, па су се појавиле озбиљне компликације, тако да је 20. марта 1918. године морао бити оперисан у XXXVIII енглеској болници у Микри код Солуна. На лечењу у болници провео је све до 19. априла 1918. године.
И у најтежим тренуцима Првог светског рата водио је ратни дневник, који се сада чува у Народном музеју у Ваљеву.
Био је необично храбар и упуштао се у свакојаке ризике, али нисам могао да га смирим. Једном сам му рекао – ако већ хоћеш да лудо изгубиш главу, остави бар коња – говорио је његов претпостављени Петар Цветковић.
Петог августа 1916. године у Кучковели Бугари су опколили и заробили три наша официра и двадесетак војника. Остали су са Михаилом успели да се извуку из окружења. Двадесет првог септембра исте године, као припадник патроле код села Кенада упао је у стрељачки строј Бугара. Они га запазе и отворе ватру у правцу њега, чак му и коња ране, али је поново успео да се спасе. Месец дана касније, са Петром Цветковићем, поново је био у патроли у селу Старовинама где су их Бугари поново напали и опет су успели да се извуку.
За заслуге и лично пожртвовање у борби против Аустроугара 1914/15. године добио је Златан војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима. Поред овог високог одличја добио је и Златну медаљу за храброст, Албанску споменицу и један орден који му је доделио руски цар Николај II. Наравно, имао је и све три споменице за учешће у ратовима од 1912. до 1918. године.
Био је ожењен Лепосавом Марковић, домаћицом из Степања код Лајковца. У браку су имали кћи Зорку и синове: Милутина (1904), Чедомира (1905), Владислава (1907), Стојадина (1912-1914) и Љубомира (1919). Био је доследан следбеник свог славног ујака.
