име: Вићентије
презиме: Јевђенијевић
име оца: Милан
место: Стојачак
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1897.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
НА ВОДИ ЉУДИ
Вићентије Јевђенијевић, од оца Милана, рођен 1897. године у Стојачку. Нисам ишао у школу ниједан разред, али писмен сам, научио се за време рата.
У војску отишао сам девесто петнаесте године, одавде у Крагујевац. Ту нам даду пушке – де ће де ће – ајде да носимо пушке у Крушевац. И тамо предамо… Ондак они нас отпуште: дали леба, и где који оће. Али ми оћемо с војском.
ОД ЈАГОДИНЕ ДО МОРА
И ондак одступање: врнемо се у Јагодину, будемо туна. Ту наиђе авион немачки те уби једну девојку у кафани и уби коња једнога на калдрми.
И наиђе ту мој сељак Љуба, неки Конзула звани, из Баничине, и каже:
“Ајде. Вићо, да идемо у Ниш, тамо ти је отац, каже, у Нишу.”
Отидемо у Ниш, преноћимо. Сутрадан нађем оца, он је био у коњици. И ондак Љуба Конзула каже:
“Како ћемо, бре, Вићо, нема коња за тебе?”
Ондак шта ћу: ајде да оступам онако пешке.
Успут нађем стрица једнога, некога Благоја Мирковића. И ондак он каже:
“Ајде са мном.” А мом оцу каже: “Слушај, Милане, оћу да иде са мном.”
“Али немој да се ти врнеш, а он да остане!”
“Нећу” каже.
Ми смо се повлачили као бежанија. Ишли смо преко Црне Горе па преко Албаније. То је било страшно, ужас но. Од Пећи отишли смо десно, према Црној Гори. У Беране прво, па Рожаје, па Андријевица, ондак тамо Плав и Скадар. Одатле – у Санђовани.
Било је тешко, најпре кроз Црну Гору. Нису тели да приме новац, оне перпере, него траже срму, сребро траже. И Арнаути само ишту срму. Кромпир један – то је било великих пола динара.
Наилазили смо на Црногорке, не даду:
“Шта тражите, јебо вас, каже, тамо некога, краљ Петар! Шта тражите, каже, ви стојка да идете у Црну Гору, већ да останете у ону питомину и онако уживање.” Спасао сам неке: отидем напред у Подгорицу и мен пуште у магацин тамо за шећер; узмем дванаес кила шећера и изделим, дао сам и једним учитељу одавде из Паланке, Глиша му имало. Било је женске деце, њима сам исто дао.
Кроз Албанију кад смо се повлачили то је зима било, крај девесто петнаесте. То је у децембру било, око Светог Николе. У најгоре, најопасније време. Ни броја се не зна колико смо виђали мртвих и смрзнутих људи успут. Спавали смо на грању, наломиш грања и ту спаваш. Око ватре спавај. Ујутру или се диго неки или се не диго. Вашке ишле, то су путање правиле. Арнаути су нас узнемиравали, ако те самог нађу – готов си. Ишли смо боси и голи. Опанци говеђи, кад нема шта да једеш, пекли смо опанке те смо јели. Пеко сам и ја. И коњско месо. То није се гледало да л’ је рђаво, да л’ је лепо или није. Поједеш, пијеш мало воде, идеш даље.
АВИОНИ ШВАПСКИ
У Санђовану авиони су два пута ноћу долазили, бомбардују. Ту су биле главне трупе. И ту уби једнога из Марковца швапски авион. Ми смо били под шаторима. Ту је био једанаести пук, други позив, главне трупе… У-у што је било ужасно у Санђовану кад отац нађе сина: син умире, а отац ту код њега… И ту ко је могао на лађу – могло је, а ко није – морао је да иде даље.
Оступамо од Санђована, ајде после у Љеш.
У Љешу идемо преко неки леса. И ту је било опасно: ту ако не омакнеш…
После идемо у Шијак, то је близу Драча. Ту идемо неко време и онда ајде да идемо преко Албаније, тамо где иду за Валону.
И ондак наиђе нека мала лађа и нас утовари, и до Валоне.
У Валони нас туре у велику једну лађу. Лађа била француска.
И ту нас авиони опет тели да потопе: бију из авиона, али нису погодили, упада у воду.
КРФ, МАРСЕЉ, ТУЛОН
Пређемо на Крф. Будемо на Крфу дуго време. На Крфу – ту је помрло незапамћено војске. Имало код једне цркве, ту де смо били улогорени, па сам ја ту посматрао, имали су људи што су копали – по педесет, по сто у једну раку саране.
Са обале види се острво Вид. Тамо су неке лађе носиле и бацале мртве војнике у воду. А болнице де су биле пољске – ту ниси смео да седнеш од вашке. То је било као мрав оздо кад иде. Мени је био брат од стрица туна у болници. Ја отишао да га обиђем. Однесем му поморанџе… Направиле су биле лепо путање вашке на Крфу. И ту, на Крфу, очистили су нас од ваши.
Задржали смо се на Крфу око два месеца. Онда нас Французи пребаце лађом у Марсељ. То је девесто шеснаеста година, марта-априла месеца.
У Марсељу будемо ту доста, на острво Вриол.
У Марсељу сам се разболео, месец и по дана био сам у болници, од тифуса. И ту сам мислио да ћу да умрем. Него срећа било те ме преметио болничар; тео сам да скачем са горњег спрата. Тешко ми било. Нисам знао за мен. Французи ондак нас у шок-собу. Наиђе доктор из Прокупља, мајор, добар човек. Те он одреди како да ми дају воду.
Преместе нас после у Тулон. У Тулону нас регрутују. Питају који оће да иде у добровољце да буде болничар, ајде нек иде за Крф опет, врће се. А који неће – иде за Солун. Ја нисам тео, право да ви кажем, да будем болничар.
Будемо на окупу, свега будемо месец и по у Тулону.
УДАРИЛО БРОД
И ондак, то је било у септембру месецу, двадесетог по нашем старом календару, ајде – ми пођемо из Тулона за Солун. Имало и Руси ту. То је девесто шеснаеста, септембар. Није се знало у који пук, тамо после где распореде. Нисмо добили оружје, због тог топљења. Ајде на лађу.
Лађа се звала “Галија”. Кренули смо у заод сунца. И путовали и у дан. Е, дође код нас неки Креманац, тако се звао. И каже:
“Ајде да видите место у случају… за спасавање.” И ондак ништа. Ишло лепо, све лепо, мирно, као што седимо тако ту. И ајде да вечерамо. Вечерамо ми, примили и вино да пијемо. Ја – мени се не пије нешто. А на кревету један друг мој, Рудничанин.
“Будо,” реко, “оћеш вино?”
“Оћу мало, дај мало.”
Пи он мало – неће ни он – остави на кревет. Изађемо на кров гор. На палубу изађемо. И ондак посматрамо, знаш. Имало је мазге – око двеста комада на палуби.
И одједанпут са десне стране у мору као кад удариш прутом по води, оно се отуда указа пруга. Па у који се ма показа та паја, у тај ма у лађу: ду-у-ум! Она само се заљуља, заљуља. И ми потрчасмо тамо до одређеног места, али вичу Французи, вичу и ови наши:
“Неће да потоне лађа!”
Ма како неће да потоне, видимо ми… Смири се, знаш како је, војска, и ондак мора да слушаш. Смиримо се и ондак видимо да је брод ударило у стражњи крај. И видимо да се диже први крај. И како који дође до оне ограде, он скаче у воду. И оно пада као кад шљиву тресеш – тако је народ падао у воду. У море. Бацане су прво неке даске. А дато је наређење да скинемо шлофијанке и све што је тешко у води. И да опашемо појасеве. Видимо ми да нема – тоне лађа… Бацају даске Французи, морнари спуштају чамце. А лађа, видимо, полако, да одлази стражњи крај. И кад је стражњи крај отишао доле, скочим и у то скакање неко скочи на мене, уквари ми плећку десну, али то нисам осетио ондак. Лађа се претури, те, срећа била, она се претурила тако да нас одбаце таласи те останемо на води.
НА ВОДИ ЉУДИ
Како за лађом склопи, оне мазге почеше да пливају. Неке су пливале до сванућа, ако ми верујете – целу ноћ пливале. И сутрадан! Бију Французи, убијају мазге пиштољима и неким сикирчићима са дугачким дршкама по два метра. То је било чудо, чудо је било, ужас. Мазге убијају зато што кад плива, убацује ноге, вата се за чамац да ускочи и удави људе, цео чамац. Имало је педесет чамаца – све су испревртале, трчи и она да се спасе. Довати се за чамац, па по десет људи она претури одједанпут. Оне су нас много сатрле.
И оно се стиша после као кад прође киша једна велика, олуја. И ништа више.
На води ја сам на даски, има који су и на мртвим мазгама, има који су на балама – сено имало за мазге. Целу ноћ гледаш само воду и небо. То је било ужас, једна катастрофа. Ту је сто двадесет и шест удављено људи, а двеста двадесет и шест спасло се. Целу ноћ сам се држао за даску. Била је месечина. Само је срећа било што је море било мирно. Тако до краја, све. И буде тако цели дан. Има кој кука, има кој пева. Имао неки Драгутин Савић, одовуд пречанин, Србин: певао. Војник. Певао целу ноћ. Запео што год мож, запео па пева. И цео дан проведемо ту у води, у мору. Двадесет и четири часа провео сам у води. Нисам знао да пливам. Мислили смо – једног часа само ћемо да нестанемо. То је срећа да није било буре, није било таласа. Нисам се уплашио, шта вреди да се уплашиш? Прешло је оно, онај страх, и онако као балсомиран си. Видели смо ајкуле, али неће на живог човека. Видели смо: иде отуда и чини ти се сад ће да те довати! Али она испод тебе и отиде. И срећа је што је топло у мору било. Да је било у октобру месецу мало ко да би преживео.
ЖИВЕЛА РУСИЈА
И кад је било пред вече, приметимо дим, отуда иде… Приметимо и кажемо сви: Лађа иде! Неки каже – ма није, неки – ма јесте. Неки – немачка, неки – француска. Само нека нас носи одавде па чија да је! Ближе, ближе, дођу они. Кад оно – Руси били. И они исто из Тулона пошли. Тај правац случајно био њин, а није јављено нити… покварена телеграфска… То је било у Средоземном мору, код Малте близо.
Кад су стигли Руси, конопцима нас привучу и ондак у лађу унесу. Давали нам и чаја, и цигаре, и све. Знаш како су нас дочекали лепо.
О ондак де ће – питали телефоном де ће – и онда каже: у Бизерту. Врате нас.
Кад смо стигли у Бизерту, па кад смо се раздвајали од Руса, нема ко није сузу пустио. Викали смо: Живела Русија! А они са лађе машу нам капама.
ИЗ БИЗЕРТЕ НА ФРОНТ
У Бизерти су нас лепо дочекали.
Јесте, тамо је већ био наш логор… Био сам и са Гепратом, генералом, долазио у логор, као то с тобом. Био је висок, сув човек. Ниси могао да идеш с њим, морао си да трчиш. Остали смо дуго у Бизерти: око три месеца. Одатле смо поново пребачени за Солун. Лађом, исто француском.
У Солуну распоређен сам у осми пук Моравске дивизије.
Добили смо оружје и пошли на фронт. Све сам опет пешке.
Официри су били, тако, добри… или нису смели од Француза?
Углавном смо против Бугара ратовали. Они нама увек праве комендију.
Регента Александра сам виђао скоро сваки дан, ретко који дан није обилазио војску. И Ђорђе. Причао нам да се држимо добро.
НАПИШИТЕ МИ АЗБУКУ
На фронту сам се описменио, имали доле учитељи. Знао сам већ израније понеко слово. Реко: Бре, другови, напишите ми једну азбуку. И написали су. И ондак научим и да читам и да пишем. И они се изненадили кад сам писао стрицу потпоручнику тамо писмо. Он се, каже, изненадио: “Да л је ово могуће да буде да он пише? Кад није писмен био?” (После сам научио и латиницу.)
УСПОМЕНЕ И САН
А кад смо ишли у пробој, кад смо заробљавали Бугаре – нисмо стрељали, зато што нису Французи дали. Да су нас пустили, не би оставили ниједног Бугарина.
Они су наше – кога год су заробили убили одма.
Осамнаесте године стигли смо у Србију, дошли горе до маџарске границе.
Деветнаесте сам дошао кући у Стојачак.
Кад сам дошао кући, нису ме познали. Зато што смо били дечаци кад смо отишли.
Јесте, отац ми је био отпочетка у првом светском рату, па је заробљен, па је био у Немачкој у заробљеништву. Имао сам још једног брата рођеног што је умро на острву Видо, старији брат, звао се Исаило.
Чувам за успомену појас за спасавање са којим сам у мору био. Мени су давали сто драхми, давали сто франака. Знате шта су били сто франака онда: три франка била војничка плата. Па нисам тео да дам. Нек стоји за успомену у кући. И моји ако хоће нек чувају после, ако неће – како хоће.
Сањам, ни броја се не зна колико сам сањао пута: чини ми се давим се, па као испливајем на обалу. И сад кад причам о броду и спасавању и сад ми тешко то дође у ноћ кад спавам. То је највећи страх.
После рата власт – нас солунце рђаво су гледали, не могу ни ја да будем паметан зашто.
