име: Милорад
презиме: Јевтић
име оца: Тома
место: Београд
општина: Београд
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ОЦА ОДНЕСЕ РАТНИ ВИХОР
… Оног истог дана кад сам добио сведочанство о изавршеној гимназији – одјекнули су пуцњи у Сарајеву, којима је, како смо увече сазнали, Гаврило Принцип усмртио престолонаследника бечког двора. Нас, свршене матуранте, обузело неописиво расположење: постали смо академски грађани, најмлађи део спрске интелигенције, а наши вршњаци уклонили заклетог непријатеља словенског братства и словенске заједнице…
… Талас тог одушевљења одвукао нас на главну улицу у Нишу, којом се увелико кретала маса света, кличући старом краљу Петру, слободама, правди која је стигла Фердинанда; клицало се и атентаторима о којима, тог часа, нисмо ништа знали… Бечу и Пешти упућују се претње: згазићемо их као змију ако се усуде да на Србију упуте своје пукове… Виђамо, у тој колони, и наше професоре – и они, захваћени патриотским жаром, изговарају речи одушевљења и претњи на рачун непријатеља словенских народа…
… Песме, рецитације, коло насред улице… Неко говори да су и у Београду такве манифестације, да је омладина спремна да се лати оружја и крене преко Дрине и Саве како би најзад ослободила своју поробљену браћу…
… Тек у касно вече разишли смо се кућама и ја похитах да свог оца, учитеља, обрадујем радосним вестима. Срећан је мој отац што му је син одличан ђак, што је спреман да упише студије грађевине, али није, чини се, претерано срећан због свега онога што се догодило у Сарајеву: боји се рата који би Србију, већ исцрпљену у два тек окончана ратна пожара, довео у тешке неприлике…
– Рат је велико зло! – говорио је те вечери мој отац. – Добро би било кад би сада потрајао мир. Ослободили смо своју браћу на Косову, у Македонији, Санџаку, појединим деловима Црне Горе, протерали смо Турке и сад би била велика срећа да неко време не буде рата…
… Мој отац је знао шта рат собом носи, јер се борио против Турака на Куманову и Бугара на Брегалници и тек што је био зацелио тешке ране…
… Месец дана касније Аустро-Угарскаје објавила рат Србији.
… У мени се није стишавало оно расположење изазвано сарајевским атентатом: хоћу у рат! Нећу да чекам мобилизацију! Отац рече да ме неће примити јер ће моје годиште, ако рат потраје, бити позвано тек идуће године, али ја узвратих да ћу отићи у неку добровољачку јединицу… У то време, збиља, било је неколико уписних места за добровољце…
… У међувремену сам сазнао да се Штаб комбиноване дивизије првог позива налази у згради гимназије. Кад сам тамо стигао, затекао сам пред вратима неке своје другове. Хоће и они да ратују. Али, снебивају се да изађу на рапорт. Најбоље је, предлажу ми, да ја пробијем лед: ако мене приме, неће ни њих моћи да одбију…
… И ја сам осећао неки страх: шта ћу од срамоте, ако ме одбију! Ако кажу: види ти овог гимназисте, мисли да је рат забава! Скупих сву храброст и изађох пред начелника штаба, генералштабног потпуковника Душана Трифуновића:
– Господине потпуковниче, свршени матурант Милорад Јевтић моли за ратни распоред! Јављам се добровољно јер моје годиште није мобилисано…
– А шта на то каже твој отац, учитељ Тома? – упита ме потпуковник, јер је мог оца добро познавао.
– Одобрио је моју жељу! – слагао сам први пут у животу и погледао га право у очи као потврду да у то може бити потпуно сигуран…
… Имао сам срећу: примише ме. Примише и моје другове који су чекали пред вратима да виде шта ће бити са мном.
… Из три куће Јевтића, кренусмо, истовремено, нас шесторица: мој отац и његова два брата, моја два брата од стричева и ја. То је било наше последње виђење: оца и стричеве никад више нећу видети – однео их је ратни вихор…
… Из Ниша, средином августа, одосмо право у церску битку.
… Кад смо, после крвавих борби, протерали швапске војнике преко Дрине и Саве, схватио сам ужас: то није био судар две војне силе, две војске, једне која брани своје огњиште, и друге, која хоће да нам наметне ропски јарам, то је био рат против српског народа! Све што је било српско осуђено је на смрт: деца, жене, немоћни старци… Непријатељ је вешао, клао, пљачкао, спаљивао куће, убијао рањенике, децу набијао на бајонет, а многе девојке и жене силовао у шабачкој цркви…
… После те битке одлучено је да се сви ђаци – добровољци упуте на обуку у ђачки батаљон у Скопљу. Међу своје другове, који нису омирисали барут, стигао сам с капларском звездицом на рамену… Они жутокљунци, ја ратник: био сам на Церу! Окупили се око мене и траже да им причам… И ја сам неуморно причао о свему што сам доживео на ватреном крштењу и што сам видео око Шапца, Јадра, Рађевине, Прњавора, Лознице, Лешнице, Крупња, Љубовије, Завлаке… А видео сам згаришта, лешеве деце, несрећне мајке које су сељани скидали с вешала на којима су данима висиле…
… Моји другови су горели од жеље да се што пре сретну очи у очи са непријатељима свог народа. Сви смо били нестрпљиви. Обука кратко потраја, па нас распоредише по јединицама и сви, колико нас је било, улетесмо у колубарску битку. То је био онај бесмртни батаљон 1300 каплара, они младићи, цвет српске интелигенције, који су јуначком смрћу испуњавали завет отаџбини: погинути у одбрани родне груде…
… Зна се да је само у овој бици погинуло четири стотине мојих другова из ђачког батаљона. И ја сам у тој бици био тешко рањен и два месеца провео ван бојишта. Та два месеца били су најтежи у мом животу – био сам несрећан што рана тако споро зарашћује…
… Ипак, стигао сам да се борим против немачких трупа које су топовима разарале Београд и јуришале преко Саве и Дунава. У часу кад смо помишљали да ћемо сатрети и немачке пукове, дошао је онај бугарски ударац у леђа…
… И тако, из борбе у борбу, па онда на онај страшни пут смрти – кроз албанске гудуре до Крфа и Ипсоса, где сам стигао почетком фебруара 1916. године. Одатле, после опоравка, лађом у Солун, па у битку за Кајмакчалан… Две године је трајао рововски рат: нисмо могли ни педаљ напред, у своју поробљену земљу. Све до коначног пробоја солунског фронта када смо, најзад, просто самлели немачке и бугарске пукове…
… По завршетку рата завршио сам студије и постао грађевински инжењер. Издржавао сам мајку и своју млађу браћу и сестре. У томе сам замењивао оца…
О храбрости Милорада Јевтића сведоче многобројна одликовања. На прагу је 95. године живота. Живи у својој кући у Београду, Тетовска 21.
