име: Никола
презиме: Јоковић
име оца: С.
место: Неготин, рођен у Петровом Селу (Кладово)
општина: Неготин
година рођења: 1885.
година смрти: 1966.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Рођен је 24. децембра 1885. године у Петровом Селу код Кладова, у земљорадничкој породици. Отац Спасоје, погинуо је новембра 1885. године, у српско-бугарском рату, те је био посмрче. Мајка се по погибији супруга преудала. Умрла је 1927. године у Петровом Селу.
Са завршеном основном школом у Петровом Селу, 14.4.1903. године ступа у пешадијску подофицирску школу у Београду, када почиње свој самостални живот у војничкој каријери. По завршетку подофицирске школе, као подофицир, служи прво у ХVI пешадијском пуку у Нишу од 14.10.1904. до 14.5.1905. године, а затим у ХIII пешадијском пуку “Хајдук Вељко” у Неготину, а потом од марта месеца 1908. године у Штабу Тимочке дивизијске области, с којом (као дивизијом првог позива), са 27 година полази 1912. године у рат. 13. новембра 1913. године постаје официр – потпоручник. Као официр служи у IХ пешадијском пуку у Штипу, Кратову и Кривој Паланци (све у 1914. години), а затим у II моравском прекобројном пуку од 20.8.1914. године са којим 1915. одступа преко Албаније на Крф, у чину поручника, као водник и командир. На Крфу се пук преформира у ХХII пешадијски пук с којим одлази на солунски фронт, када учествује у пробоју 1918. године, после кога стиже до Косовске Митровице, где оболева од шпанске грознице – грипа. У то време се његов пук враћа у Дебар и Охрид где, по оздрављењу, долази (8.1.1919) у Охрид. У Охриду остаје по формирању 46. пешадијског пука, прво као командир, а затим као командант батаљона. 1931. године, буде премештен за Битољ, за команданта IV пододсека граничних трупа, а 1937. године премештен је у Битољски војни округ за помоћника команданта.
Осмог априла 1941. са командом Војног округа и свих осталих из позадинских јединица, по наредби се повлачи на грчку територију, одступајући све до Каламата на Пелопонезу, где 29.4.1941. бива заробљен заједно са 500 југословенских официра и 2 до 3.000 војника и 10.000 енглеских војника и официра.
Као заробљеник прво време проводи у Коринту, а затим, бродом из Коринта бива пребачен у Солун. Пред Солунским заливом 27.5.1941. године преживео је потапање брода (са овог потапања поседује списак војника, официра и цивила Југословена који се нису спасли, њих око 110). С обзиром на то да је потапање брода извршено у раним јутарњим сатима када је била прилично ниска температура, по изласку на обалу, пливајући 3-4 км код места Неа-Мехањона, оболева од грипа, те због болести и година старости бива пуштен кући.
По доласку у Битољ 11.6.1941. године, са целом породицом (супругом и петоро деце) са мало најпотребнијих ствари прелази у Неготин – Крајину 3.7.1941. У Неготину, за време окупације, од 3.7.1941. до 30.9.1941. бори се са немаштином, обрађује земљу, како би исхранио седмочлану породицу. 1941. године мобилисан је од Недића, али одмах је затражио пензију, па у децембру 1941. године и пензионисан. За време окуцације није сарађивао са окупатором, нити са квислинзима (Недићевцима, четницима и др). Дружио се са напредним породицама из Неготина, и то са А. Урошевић, А. Луковић и другима, те је и опомињан, имајући у виду да су ове породице биле комунистички настројене, а сина Алексе Луковића – Душана у једној рацији, крије од Немаца на тавану куће, где је са својом породицом становао.
30. септембра 1944. године Неготин је ослобођен. По завршетку рата бори се да одшколује децу. 1966. године у 81. години умире у Неготину од запаљења плућа.
Рањаван је на солунском фронту као командир митраљеске чете, на своју славу 27. октобра 1916. године и као рањен провео је на лечењу прво у Солуну, а затим у Африци, Алжиру, Моста-Ганему, Орану и Бизерти, одакле почетком 1917. године опет одлази на солунски фронт, где учествује у његовом пробоју.
